Da stvar bude gora, zabranjivanje knjiga, nažalost, još uvek ne spada u kategoriju prevaziđenih ideja iz prošlosti, kojih se današnje „moderno“ društvo priseća sa podjednakom dozom žaljenja i prezira. U slučaju da niste znali, Američka književna asocijacija svake godine objavljuje novi, ažurirani spisak zabranjenih i osporavanih naslova. I iako se ne može poreći da iza nekih zabrana stoje najbolje namere – kao što je, recimo, prevencija promovisanja stereotipa i diskriminacije – većina knjiga na spisak Asocijacije ipak stiže iz krajnje besmislenih razloga.
1. „Harijeta uhoda“
Roman Luize Fichju, objavljen 1964. godine, smatra se klasikom dečje književnosti. Govori o jedanaestogodišnjoj devojčici Harijeti Velš, koja u jednu svesku svakodnevno upisuje iskrena zapažanja o ljudima iz svog okruženja. Nevolje nastaju kada Harijetini školski drugovi otkriju sadržaj tih beležaka. Bezazlena dečja priča, reći će većina, ali ima i onih koji ne dele ovo mišljenje. Nekoliko roditelja iz gradića Zinija u Ohaju su 1983. godine na jednom sastanku odbora tamošnje osnovne škole izneli zahtev da se popularni roman ukloni iz nastavnog plana, ističući da on uči decu da lažu, špijuniraju i protivreče starijima. Zahtev nije prihvaćen, ali ovo nije bio prvi put da je „Harijeta“ naišla na osudu: knjigu su od trenutka kada se našla u prodaji neki kritičari oštro napadali, a bilo je i škola kojima je pošlo za rukom da je zabrane.
2. „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“
Ima nečega u knjigama koje opisuju iskustva mladih što izvesne pojedince dovodi do ivice nervnog sloma. Verovatno je to razlog što su se mnoga dela Džudi Blum tokom proteklih pet decenija našla na meti osuda dežurnih dušebrižnika. Devedesetih godina prošlog veka čak pet knjiga ove autorke se nalazilo na spisku najčešće zabranjivanih knjiga: „Zauvek“, „Blubber“, „Deenie“, „Tiger Eyes“ i „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“. Ova poslednja, objavljena 1970. godine, za temu ima izazove sa kojima se devojčice susreću tokom odrastanja, i veoma često se nalazila na udaru kritika, uglavnom zbog toga što govori o pubertetu i tinejdžerskoj seksualnosti. Jedan školski okrug države Viskonsin je 1982. godine zahtevao zabranu knjige zbog njenog „seksualno uznemirujućeg i nemoralnog karaktera“. Džudi Blum je nedavno u jednom članku pisala o tome kako je pre mnogo godina odlučila da pokloni nekoliko primerka knjige školi svoje dece, ali da ju je direktor odbio jer nije smatrao primerenim „da deca čitaju o menstruaciji“. Zašto bi, pobogu, tinejdžerke želele da čitaju o nečemu što ih zaista zanima?
3. „Blubber“
Džudi Blum je 1974. godine objavila roman „Blubber“, u kome je obradila temu vršnjačkog nasilja. Glavna junakinja priče uči važnu lekciju o tome šta znači biti prijatelj, ali i da u životu postoje stvari koje su važnije od popularnosti. Knjiga ukazuje i na opasnost koju predstavlja mentalitet rulje. Bilo je, međutim, roditelja koji nisu bili sasvim zadovoljni onim što je autorka pokušavala da nauči mlade generacije. Na gorepomenutom sastanku školskog odbora u Ziniji 1983. godine roditelji koji su zahtevali zabranu „Harijete uhode“, a istovremeno su se okomili i na „Blubber“, navodeći kao razlog činjenicu da jedan od junaka učiteljicu naziva „kučkom“. Stanovnici grada Peri, takođe u Ohaju, tražili su da knjiga bude izbačena iz programa osnovnih škola jer u njoj „nema kazne za loše postupke, a dobro ponašanje ne biva nagrađeno, što samo može da znači da zlo na kraju pobeđuje“.
4. „Gospodar muva“
„Gospodar muva“, prvi roman u dugoj književnoj karijeri nobelovca
Vilijema Goldinga, objavljen je 1954. godine u Londonu. Govori o grupi engleskih učenika koji posle avionske nesreće završavaju na izolovanom pustom ostrvu u Pacifiku. Lišeni roditeljskog nadzora, dečaci ubrzo zaboravljaju pravila civilizovanog ponašanja i odaju se nasilju koje na kraju rezultira smrću dva junaka. Samo nekoliko godina nakon objavljivanja knjige uprave svih škola grada Norvok u Konektikatu donele su odluku da se ona ukloni iz obavezne lektire. Jedna od mnogih obrazovnih institucija koje su tokom narednih decenija sledile njihov primer bila je i srednja škola „Oven“ iz Severne Karoline, koja je pokušala da zabrani knjigu zbog „demoralizujućeg uticaja na učenike, koji bi mogli da pomisle da čovek nije ništa više od životinje“. Nedugo zatim, majka jednog srednjoškolca iz Južne Dakote pokrenula je peticiju za zabranu „Gospodara muva“, tvrdeći da će „čitanje knjige kod dece izazvati depresiju, ogorčenost i sadističke tendencije“.
5. Rečnik Merijam-Vebster
Ako ste ikada kročili u školu, verovatno znate da rečnici spadaju u grupu osnovnih nastavnih pomagala. Zato je 2010. godine mnoge šokirala vest da su neke osnovne škole u Kaliforniji odlučile da učenicima četvrtog i petog razreda zabrane upotrebu desetog izdanja rečnika Merijam-Vebster. O čemu se zapravo radilo? Zabrinuti roditelji jednog učenika su se, naime, požalili upravi osnovne škole da je njihovo dete u rečniku pročitalo objašnjenje pojma
oralni seks. Školske vlasti okruga Menifi J su nakon donošenja odluke da se knjiga povuče iz upotrebe izdale saopštenje za javnost u kome se moglo pročitati da je pomenuta definicija „seksualno eksplicitna“ i stoga „neprimerena za decu tog uzrasta“. Zabrana nije dugo trajala: prema izveštavanju Los Anđeles tajmsa, rečnici su se, na zahtev većine roditelja, vratili u učionice već sledeće nedelje.
6. „A Light in the Attic“
Neke knjige se zabranjuju zbog toga što prikazuju decu u opasnim situacijama, a neke zato što sadrže pesme o razbijanju sudova. Takvu sudbinu doživela je zbirka luckastih i šaljivih pesama za decu „A Light in the Attic“ pisca Šela Silverstina. Za razliku od većine mališana, roditelji iz Beloita u Viskonsinu očigledno nisu shvatili Silverstinov humor. Oni su 1985. godine zahtevali da se knjiga zabrani, jer su bili mišljenja da pesma pod naslovom „Kako da izbegnete brisanje sudova“ podstiče decu „da razbijaju sudove kako ne bi morali da ih brišu“. Lokalne škole su ubrzo uslišile njihov zahtev. Ovo obrazloženje ipak zvuči pomalo naivno u poređenju sa onim koje su godinu dana kasnije izneli roditelji iz gradića Makvonago u istoj državi: oni su tvrdili da Silverstinova knjiga „glorifikuje satanu, samoubistvo i kanibalizam, i podstiče decu na neposlušnost“.
7. „Dnevnik Ane Frank“
„Dnevnik Ane Frank“, dramatično svedočanstvo o svakodnevici odrastanja u strahu, skrivanju i izolaciji, jedna je od onih knjiga koje bi svako morao da pročita. Ona ne samo da nas podseća na užase Holokausta već služi i kao opomena budućim generacijama da se zlo poput fašizma više nikada ne sme ponoviti. Na ovom svetu, međutim, postoje i oni roditelji koji smatraju da njihova deca ne bi trebalo da čitaju ovo delo – a pogotovo ne njegovo definitivno izdanje koje se u američkim knjižarama pojavilo na pedesetogodišnjicu prvobitnog objavljivanja. U najnovijem izdanju knjige nalaze se
apsolutno svi sačuvani zapisi iz Aninog dnevnika, uključujući i one koje je njen otac kasnije izbacio. Vašington post je 2010. godine obavestio javnost da su vlasti okruga Kalpeper u Virdžiniji donele odluku da se definitivno izdanje „Dnevnika“ ukloni iz školske lektire kada su im se roditelji nekih osnovaca požalili na „pasuse koji opisuju buđenje seksualnog nagona“. Nakon što se javnost digla na noge, odluka je preinačena i definitivno izdanje je vraćeno u školske biblioteke uz napomenu da se u nastavi može koristiti isključivo stara verzija teksta. Ova apsurdna epizoda se, doduše, ne može porediti sa potezom članova Državnog komiteta za udžbenike Alabame, koji su 1983. godine pokušali da izbace knjigu iz lektire uz opravdanje da je „užasno depresivna“.
8. „Šarlotina mreža“
Prema izveštavanju Čikago tribjuna, popularna dečja knjiga autora E. B. Vajta našla se 2006. godine na meti roditelja iz jednog školskog okruga u Kanzasu, koji su u svojoj zvaničnoj žalbi izneli stav da „nije prirodno da životinje govore“. Osim toga, napomenuli su i da je „pripisivanje ljudskih osobina nižim oblicima života svetogrđe i uvreda za Boga“.
9. „Avanture Haklberija Fina“
Roman
Marka Tvena o doživljajima Haklberija Fina danas mnogi smatraju neprihvatljivim zbog rasističkih stereotipa i jezika kojim se autor služio, ali činjenica da je uvredljivi izraz „crnja“ u knjizi upotrebljen čak dvesta puta nije bila ono što je 1905. godine uznemirilo upravu Javne biblioteke Bruklina. Biblioteka je tom prilikom donela odluku da zabrani Tvenovu knjigu zato što se „Hak neprestano češe i koristi reč
znoj umesto prihvatljive reči
perspiracija“.
10. „Gde je Gile“
Prve knjige koje nas pozivaju da na komplikovanim i pomalo haotičnim ilustracijama pronađemo Gileta u knjižarama su se pojavile pre više od trideset godina. Potraga za momkom koji nosi naočare i majicu na štrafte deluje kao prilično bezopasna igra i zato će mnoge iznenaditi podatak da je početkom devedesetih Javna školska biblioteka Ist Hemptona, u državi Njujork, odlučila da sa svojih polica ukloni prvu knjigu iz serijala, objavljenu 1987. godine. Zašto? Zato što se u okviru scene na plaži, prikazane na četvrtoj strani knjižice, nalazi crtež žene u toplesu. Prema izveštavanju Njujork tajmsa, prizor razgolićenih grudi je uznemirio jednu majku iz tog grada, koja se požalila direktoru škole i uspela da isposluje zabranu.
Samo nekoliko meseci ranije jedna majka iz grada Našua u Nju Hempširu primetila je isti crtež dok je prelistavala knjigu sa svojom decom. „Zašto su napisali za
uzrast od 5 do 12 godina ako se u knjizi nalazi slika gole žene?“, pitala je ona, napominjući da joj ne smeta golotinja već činjenica da izdavač nije našao za shodno da na naslovnu stranu stavi odgovarajuće upozorenje: „Mislim da bi roditelji, a ne izdavači, trebalo da odlučuju o tome šta će njihova deca videti. Niko im ne brani da objave verziju za odrasle ako to žele.“ Robna kuća u kojoj je kupila poklon povukla je knjigu iz prodaje.
Autor: Tasja Bas
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Jelena Tanasković