10 kontroverznih scena koje su zalutale u dela klasične književnosti

Od trenutka kada krenemo u školu, uče nas da klasike smatramo najznačajnijim književnim delima koja je svet ikada video. Bilo da je reč o likovima, zapletu ili dijalogu, ti romani bi trebalo da predstavljaju savršenstvo. Ipak, s vremena na vreme, na putovanju kroz zapadni kanon, pred naše oči iskoči scena koja u nama ne izaziva očekivano divljenje, već čuđenje i zbunjenost.



„Sumorna kuća“ – važan lik spontano sagoreva

„Sumorna kuća“ možda nije dostigla slavu „Božićne bajke“ ili „Olivera Tvista“, ali daleko od toga da nema obožavaoce. Naprotiv, većina pisaca, stručnjaka i popularnih časopisa upravo ovaj roman smatraju najboljim Dikensovim delom, navodeći kao argument nesvakidašnje likove i izuzetno složenu radnju. U knjizi ipak postoji jedna scena na koju niko nije obratio pažnju: trenutak u kome jedan od važnijih likova doživljava spontano sagorevanje.

Već na početku „Sumorne kuće“ pisac nas upoznaje sa Krukom, nepismenim sakupljačem starudija, u čijem su se posedu na neki način našli papiri od presudnog značaja za radnju romana. U jednom trenutku on otkriva o čemu je reč, i čitaocu se čini da će se na taj način rešiti ceo problem. To bi, međutim, priču skratilo za nekih 500 stranica. Zato je Dikens odlučio da se Kruk, u trenutku kada je saznao istinu, jednostavno sam od sebe zapali i umre. Priča se zatim nastavlja kao da se ništa nije dogodilo, iako nešto kasnije dobijamo celo poglavlje u kome grupa naučnika detaljno objašnjava kako je spontano sagorevanje stvaran fenomen, a ne samo proizvod piščeve lenjosti.

Čak i u vreme kada su viktorijanski romani obilovali besmislenim događajima, čitaocima se ovaj obrt nije dopao. Dikens je bio primoran da se u štampi brani od optužbi da propagira „vulgarno praznoverje“.

„Gospodar prstenova“ – hobiti se svlače pred strancem

Ako ste gledali i produžene verzije svih delova filmske trilogije i verujete da je režiser Piter Džekson u svojoj verziji „Gospodara prstenova“ na veliko platno preneo sve detalje Tolkinovog dela – grešite. Ljubitelji knjiga prijavili su sumnjivo odsustvo Toma Bombadila. Ovaj čudni starac, koji je po svemu sudeći neka vrsta natprirodnog bića, ima samo jednu funkciju u knjizi: da navede hobite da se potpuno skinu i ponašaju krajnje neuračunljivo.

U ranoj fazi priče članove Frodove družine zarobljava Starac Vrba, ali odjednom se niotkuda pojavljuje Tom Bombadil i pesmom ubeđuje drvo da ih oslobodi. On ih zatim odvodi u svoj dom u šumi gde insistira da se skinu i trče. Tom sve vreme peva neobične pesme pune čudnih reči i rečenica koje nemaju nikakvog smisla.

Postoji mnoštvo teorija o tome ko je zapravo Tom Bombadil. Neki obožavaoci Tolkina smatraju da je on zli demon, gori od Surona, dok neki misle da je on otelotvorenje muzike. A možda je ipak jednostavno reč o nekome ko je u Tolkinov svet ušao greškom.



„Pobunjeni Atlas“ – nema pruge bez krvoprolića

Za većinu libertarijanaca, „Biblija objektivizma“ Ajn Rend je klasik kome nema ravnog. U priču o pokušaju pohlepnih vlasti da nacionalizuju privatnu železnicu autorka unosi svoje viđenje filozofije objektivizma, a čitaoce časti i sa nekoliko eksplicitnih scena seksa. U knjizi se može naći i nekoliko digresija – između ostalog, tu je životna priča protagonistkinjinog pretka Neta Tagarta, osnivača železničke kompanije.

U trenutku kada roman počinje Tagart je već mrtav, a mi saznajemo da se u sedištu kompanije nalazi njegova statua i da „nijedan dinar njegovog bogatstva nije stečen na silu niti prevarom“. Zatim nas autorka uz pomoć flešbeka iznenada vraća u vreme kada je Tagart ubio korumpiranog političara kako bi uštedeo novac. Iako je na suđenju proglašen nevinim, autorka nam saopštava da „od tada više nije imao problema sa zakonodavcima“, jasno nam dajući do znanja da je ceo Srednji zapad živeo u strahu od ovog čoveka.

Već u sledećem pasusu „ugledni gospodin“ pokušava da ponudi Tagartu državni zajam, na šta ga ovaj baca niz tri niza stepenica. Neposredno zatim, on pozajmljuje novac na drugom mestu, zalažući sopstvenu suprugu kao jemstvo.

„Hiljadu i jedna noć“ – cela jedna priča posvećena ispuštanju gasova

„Hiljadu i jedna noć“ je zbirka priča prikupljenih u vreme „zlatnog doba islama“, koja nas je upoznala sa likovima poput Aladina i Sinbada Moreplovca. U pričama se srećemo sa zlim duhovima, letećim konjima i majmunima koji govore, a sa junacima prolazimo kroz niz vratolomnih avantura. Nalik bajkama braće Grim, priče iz „Hiljadu i jedne noći“ su neobične, ispunjene magijom, ponekad čak i uznemirujuće. Izuzetak predstavlja jedna priča, koja govori isključivo o ispuštanju gasova.

Priča Kako je Abu Hasan pustio vetar, u zbirci smeštena između dve priče o duhovima i anđelima, govori nam o tome šta se dešava kada neko uradi ono o čemu nas obaveštava naslov. Protagonista priče posle obilnog obroka ispušta vetar monumentalnih razmera. Posramljen, on beži od kuće i tek nakon deset godina vraća se u rodno mesto gde saznaje da su njegovi sugrađani počeli da obeležavaju „dan kada je Abu Hasan pustio vetar“. I to je otprilike sve. Pouka priče je da jedan jedini postupak može obeležiti ceo život.

Neki autori smatraju da je kapetan Ričard F. Barton, najpoznatiji prevodilac zbirke, sam napisao ovu priču i ubacio je u knjigu kako bi se našalio sa čitaocima. Priča o Abu Hasanu se ne nalazi u većini modernih prevoda.
 
„Američki bogovi“ – čoveka proždire džinovska vagina

Od trenutka kada je objavljen 2001. godine, roman „Američki bogovi“ Nila Gejmena dostigao je kultni status, pobrao brojne nagrade, a nedavno je dobio i televizijsku adaptaciju. Knjiga govori o sukobu starih i ne baš tako starih božanstava u savremenoj Americi i ispunjena je bizarnim događajima i zastrašujućim susretima. Među mnoštvom neobičnih incidenata ističe se scena u kojoj jednog čoveka celog guta prostitutkina vagina.

U romanu saznajemo da je antička boginja Bilkis (kraljica od Sabe) odlučila da se useli u telo jedne prostitutke. To, naravno, vodi sceni seksa sa nepoznatim muškarcem. Gejmen situaciju opisuje iz ugla mušterije, tako da dobijamo napet, lirski opis njegovog orgazma. Pisac zatim polako menja ugao pod kojim posmatramo scenu i mi iznenada shvatamo da je Bilkisina vagina već progutala polovinu muškarčevog tela.

 U nastavku teksta saznajemo da je progutan u celini, ali smo pošteđeni neprijatnih detalja.
 
„Zimska bajka“ – krvoločni medved se pojavljuje niotkuda

„Zimska bajka“, jedan od Šekspirovih najneobičnijih komada, počinje kao tragedija, a završava se kao komedija. U jednom trenutku radnja se seli 16 godina u budućnost, ostavivši brojne niti priče bez razrešenja. Pred našim očima smenjuju se scene u kojima kipovi oživljavaju, satiri izvode plesne tačke i sl. Usred ovog elizabetanskog ludila, jedna scena se ipak ističe. Jednog od junaka, pošto je odlučio da ostavi dete u mračnoj šumi i završio poduži monolog, iznenada napada medved.

Radi se o jednom od najneslavnijih trenutaka u istoriji teatra. Usred veoma ozbiljne scene, junaka proždire medved koga više niko ne pominje do kraja komada. Šekspir je sceni dodao šturo uputstvo: „Izlazi gonjen od jednog medveda.“ Ovaj deo teksta je generacijama reditelja i glumaca predstavljao pravu noćnu moru. Da li je reč o smešnoj situaciji? Ili možda zastrašujućoj? Može li se cela scena jednostavno izostaviti? Ovom segmentu Šekspirove priče, koji vekovima zbunjuje čitaoce, posvećeni su brojni stručni eseji, među kojima ima čak i onih čiji autori ispituju koliko bi bilo teško dresirati medveda u elizabetanskoj Engleskoj.

Tumačenja „Zimske bajke“ ima na pretek. Među njima je i ono čiji zagovornici smatraju da pojava medveda označava trenutak u kome komad prelazi iz tragedije u komediju. Danas nam ostaje da se pitamo da li se to ipak moglo rešiti na manje komplikovan način.

„Odiseja“ – ogromna žena jede Odisejevu posadu

„Odiseja“, nastavak epa „Ilijada“, jedan je od najstarijih i najboljih predstavnika književnosti zapadne civilizacije. Pripoveda o velikim bitkama, čudesnim avanturama i porodičnoj drami. Homerov ep sadrži sve što bi čitalac mogao da poželi od jedne knjige, pa čak i scene poput one u kojoj člana Odisejeve družine živog proždire džinovska žena.

Posle osvajanja Troje Odisej i njegova posada polaze na putovanje kući, na kome doživljavaju bezbroj avantura. Posle nekoliko situacija u kojima su jedva izvukli živu glavu, stižu do grada Telepila, prebivališta divovskih kanibala Lestrigona. Odisej šalje izviđače da saznaju nešto više o stanovništvu ostrva. Oni pronalaze kraljevsku palatu i u njoj zatiču ženu „veliku kao planina“. Reč je o kraljici koja, zajedno sa kraljem, napada i žive proždire Odisejeve drugove. Ostali divovi zatim napadaju brodove i ostatak posade. Odisej i deo njegovih saboraca uspevaju da pobegnu u poslednjem trenutku.

„To“ – glavni junaci u sceni grupnog seksa

Roman „To“ je jedna od najdužih knjiga koje je Stiven King napisao. Govori o sedmoro dece iz jednog američkog gradića, koja se suočavaju sa neopisivim zlom. Kako bi ubila demona sa licem klovna, koji preti da uništi njihov grad, deca silaze u kanalizaciju. Ovo je zapravo klasična Kingova priča, koja preispituje teme odrstanja tokom pedesetih godina prošlog veka i iskrenog suočavanja sa dečjim strahovima.

U jednom trenutku, autor u romanu opisuje magijski ritual, u vidu scene grupnog seksa, koji deci pomaže da se vrate na pravi put. King je upotrebu ove eksplicitne scene objašnjavao potrebom da se predstavi prelazak junaka iz detinjstva u svet odraslih. Reč je o najkontroverznijoj sceni koju je ovaj majstor horora napisao.

H. P. Lavkraft prekida pripovedanje rasističkim ispadima

H. P. Lavkraft, čija su dela utrla put modernom natprirodnom hororu, bio je nenadmašni majstor svog žanra. Osim toga, bio je i zagriženi rasista, koji je verovao u superiornost belog čoveka i sa zadovoljstvom čitao „Majn kampf“. Budući da je rođen 1890, živeo je u eri u kojoj ovakvi stavovi među piscima nisu bili ništa neuobičajeno. Ipak, za razliku od drugih pisaca, Lavkraft je svoje poglede iznosio otvoreno, umećući ih ponekad i na silu u svoja dela, što je bespotrebno remetilo tok priče.

U kratkoj priči Herbert Vest – Reanimator, protagonista posmatra leš jednog crnca. Umesto da jednostavno kaže da je čovek mrtav i nastavi dalje, Lavkraft naglašava:

„Bilo je to gnusno stvorenje, nalik gorili, sa nenormalno dugačkim rukama, koje su me podsećale na prednje noge, i licem koje je budilo asocijacije na užasne tajne Konga i zvuke bubnjeva na jezivoj mesečini.“

Njegova poezija je bila još gora. Ako prelistate njegova sabrana dela, možda ćete pronaći pesmu „O nastanku crnja“. U njoj Lavkraft bez ustručavanja tvrdi da su crnci „karika koja nedostaje“ između životinja i ljudi. Možete pročitati i pesmu „Ulica“ u kojoj inteligentna ulica, koju su sagradili plemeniti Englezi, uništava samu sebe kada u nju počnu da se useljavaju imigranti. Iako je Lavkraft posedovao izuzetan talenat, neprestano pominjanje „crnja“ posle izvesnog vremena kod čitaoca počinje da izaziva odbojnost prema njegovim pričama.

„Odiseja“ – Odisejev osvetnički pir

Na kraju „Odiseje“, glavni junak se vraća kući i ubija prosce koji su se takmičili za naklonost njegove žene. Ovde se ne radi o nekoj dosadnoj starovremenskoj borbi mačevima, već o jednom od najsurovijih krvoprolića zabeleženih na stranicama jedne knjige.

Na početku 22. pevanja, Odisej pogađa Antinoja strelom u grlo, od čega ovome iz nozdrva polazi gust mlaz krvi. Drugom proscu probada jetru. (Autor pritom sa naslađivanjem opisuje kako ovaj, u agoniji, čelom udara o zemlju.) Trećem zabija koplje u prepone, a zatim u masi nastavlja da seče glave.

Ali to je tek zagrevanje za akciju. Odisej zatim hvata Melanteja kome odseca nos i uši, kida genitalije i baca ih psima, i na kraju seče stopala i šake. U ovom trenutku trebalo bi napomenuti da Melantej nije ni pokušavao da se udvara Odisejevoj ženi. Bio je običan čobanin koji se u jednom od prethodnih poglavlja rugao našem junaku. Na samom kraju, Odisej zahteva od sluškinja koje su služile prosce da počiste dvoranu u kojoj se odigrao pokolj, a zatim naređuje da one budu povešane u dvorištu. Tokom ovog krvavog pira, od čitaoca se očekuje da sve vreme navija za Odiseja.
 
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković