10 naučnofantastičnih distopija koje su postale deo svakodnevice – 3. deo

Pre dve nedelje počeli smo sa objavljivanjem liste literarnih distopija koje su se pretvorile u našu stvarnost. Danas zaključujemo ovu izvrsnu listu prepunu neočekivanih kulturoloških otkrića.


 
„Nezadovoljavajuće rešenje“ upozorilo nas je na Hladni rat

Kada je Amerika stvorila atomsku bombu, svet se promenio. Ovo užasno oružje podiglo je nivo ratnih razaranja i tako okončao Drugi svetski rat. Tada je Amerika postala supersila, a ostale države imale su toliko naoružanja da su bile u stanju da unište zemaljsku kuglu. U takvom svetu došlo je do Hladnog rata. Kada se taj „ledeni“ konflikt završio, nastupila je era u kojoj Amerika kontroliše ostale zemlje, ograničavajući im pristup oružjima za masovno uništavanje, zarad mira u svetu.

Ovo nije bila lekcija iz istorije. Ovo je sažetak priče „Nezadovoljavajuće rešenje“, koju je Robert Hajnlajn napisao pre nego što je iko počeo da radi na projektu „Menhetn“.

Priča je nastala pre nego što su SAD ušle u Drugi svetski rat. Prema Hajnlajnovim rečima, priča je nastala kao odgovor na molbu urednika da napiše nešto o upotrebi „radioaktivne prašine“ kao oružja. Ono što je neobično nije činjenica da je Hajnlajn pogodio kako će izgledati atomska bomba (on je zapravo smatrao da će podsećati na biološko oružje), već to što je skoro savršeno opisao narednih šezdeset godina istorije.

Hajnlajn je pogodio da će nas pojava nuklearnog oružja naterati da živimo u stalnom strahu od iznenadnog totalnog uništenja. Tokom Hladnog rata, deci su u školama, kao deo redovne nastave, neprestano puštani edukativni filmovi koji su ih učili kako da prežive apokalipsu. Hajnlajn se, međutim, ne zaustavlja na tome. On upozorava na budućnost u kojoj će Amerika preuzeti ulogu svetskog policajca.

U njegovoj priči SAD raspolažu naoružanjem kojim lako mogu uništiti civilizaciju. Amerikanci zato formiraju „mirovnu patrolu“ koja primorava ostale zemlje da se odreknu oružja. Ovo savršeno opisuje današnju situaciju u kojoj Amerika sprečava druge države, poput Irana, da postanu nuklearne sile.

Hajnlajnova priča završava se upozorenjem da Amerika verovatno neće biti u stanju da se održi u ulozi međunarodnog čuvara mira i da će ovaj svet na kraju izazvati sopstveno uništenje. To je prilično uznemirujuće predviđanje, ukoliko imamo u vidu koliko je toga pisac pogodio.

Ono što mu pak nije uspelo da predvidi jeste naša spremnost da se pomirimo sa životom u distopijskom svetu. On priču završava rečenicom: „Ne mogu da budem srećan u svetu u kome jedan čovek, ili grupa ljudi, ima moć da odlučuje o našim životima.“ I zaista, priznali mi to ili ne, to je upravo svet u kome danas živimo. Jednostavno smo naučili da prihvatimo sudbinu, prestanemo da brinemo i počnemo da volimo distopiju.


 
„Šum“ nas je upozorio na opsesiju nostalgijom

Ako vam je potreban dokaz da je naša kultura opsednuta nostalgijom, dovoljno je da odete na internet. Za tren oka preplaviće vas članci tipa „Samo se deca devedesetih sećaju ovoga“ i sl.

Zona sumraka nas je, između ostalog, upozorila i na ovaj problem. Epizoda „Šum“, emitovana 1961, pripoveda nam o čoveku koji u svojim poznim pedesetim otkriva stari radio na kome se može čuti samo muzika iz njegovog detinjstva. Postaje opsednut tim aparatom i ne odvaja se od njega. Prijatelji uskoro postaju zabrinuti za njegovo mentalno zdravlje i oduzimaju mu radio.

Da li vam ovo zvuči poznato? Junakov radio možemo uporediti sa masom kablovskih kanala koji emituju isključivo „retro“ sadržaje iz proteklih decenija. Gotovo svaki aspekt industrije zabave opsednut je prošlošću.

Uzmimo za primer filmove. Ako proverimo liste deset najgledanijih filmova za svaku godinu ove decenije, utvrdićemo da samo šest filmova nisu rimejkovi ili nastavci. Stiče se utisak da se neprestano vraćamo u detinjstvo, baš kao i junak epizode Zone sumraka. To može predstavljati veći problem nego što smo svesni.

Nostalgija je nekada smatrana psihičkim oboljenjem, a ne nečim čime se treba ponositi. Ova reč je bila upotrebljavana da bi se opisalo stanje parališuće čežnje za prošlošću, koja vodi u depresiju. Danas ima onih koji upozoravaju da je društvo u umetničkom i civilizacijskom smislu upalo u kolotečinu zahvaljujući opsednutosti prošlošću. Možda, poput čoveka iz epizode „Šum“, zaista sedimo ispred mašine i neprestano ponavljamo uspomene na prošle dane… i to je možda problem.
 
„Farenhajt 451“nas je upozorio na opsesiju rijaliti programima

„Farenhajt 451“ ne govori samo o spaljivanju knjiga. Govori i o društvu koje je spremno da se odrekne intelektualnosti i društvenih interakcija, i to zahvaljujući televiziji. Priznajemo da se danas ne spaljuju knjige, ali neki segmenti romana zastrašujuće podsećaju na trenutak u kome živimo.

Mildred, supruga protagoniste, opsednuta je gledanjem svakodnevnog života „porodice iz dnevne sobe“ na televizijskom ekranu. Čini se da su joj životi tih ljudi daleko interesantniji od vlastite porodice. Ona ističe kako ima obavezu da prati ono što oni rade i ignoriše muža kako bi se koncentrisala na program. U uši ubacuje „audio školjke“ u želji da eliminiše smetnje iz spoljnog sveta.

Priča o posmatranju tuđeg života nas podseća na moderne rijaliti emisije, naročito na onu posvećenu porodici Kardašijan. Današnja publika zna uznemirujuću količinu detalja iz njihovog privatnog života. Na internetu se mogu pronaći sajtovi koji svakodnevno ažuriraju sadržaj unošenjem novih podataka o Kim i kompaniji. Neki gledaoci su spremni da, naizgled šaljivim tonom, priznaju da o ovoj bogataškoj porodici znaju više nego o sopstvenoj.

Bredberijeve „školjke“ su takođe postale stvarnost. Danas imaju formu slušalica koje stavljamo na uši. Ovde nije reč samo o predviđanju buduće tehnologije. Slušalice su promenile društvo, baš kao što je Bredberi predvideo.

One su promenile način na koji konzumiramo umetničke sadržaje. Muzika je nekada bila umetnička forma koja se izvodila u javnom prostoru, danas svako neguje svoj ukus zahvaljujući mogućnosti da muziku sluša bez prisustva drugih ljudi. Mnogi čak slušalice stavljaju na uši kako bi poručili drugima da ih ostave na miru. Možda još ne spaljujemo knjige da bismo naterali sebe da sa drugima razgovaramo o njima.


 
„Ovce gledaju naviše“ nas je upozorila na problem zagađenosti vazduha

Knjiga Džona Branera „Ovce gledaju naviše“, objavljena 1972. godine, upozorava nas na opasnost koja preti od zagađenja. Stanovništvo u priči koristi filtere za prečišćavanje vode, a samo oni najsiromašniji piju vodu iz česme. Svi nose gas-maske kako bi preživeli smog. Hemikalije su uništile vodu i zemljište.

Da živite u Kini, ovo bi vam zvučalo kao prilog iz vesti.

Moderna Kina pretvorila se u mesto kakvo Braner opisuje u svojoj knjizi. Voda koja stiže iz kineskih vodovoda predstavlja ozbiljnu opasnost po zdravlje stanovništva. Pije se isključivo flaširana voda. Čak i siromašni u najvećoj mogućoj meri izbegavaju korišćenje vode iz česme.

Kinezi napolju nose maske. Situacija je gora nego što se moglo očekivati. Zagađenje je nedavno dostiglo ono što se naziva „nivoom sudnjeg dana“ ili „vazduhopokalipsom“. Nivo zagađenja je 18 puta viši od dozvoljenog i zato je neophodno nositi masku.

Jedan od najdrastičnijih primera zagađenja mogao se videti u gradu Kingdao. Zahvaljujući velikoj koncentraciji hemikalija, površina mora u priobalnom pojasu u potpunosti je bila prekrivena zelenim algama. Radi se o katastrofi apokaliptičnih razmera, ali za Kineze je to uobičajeni deo svakodnevice, na koji su se odavno navikli. Jer kada živite u distopiji, nemate mnogo izbora.

Prvi i drugi deo teksta možete pročitati ovde i ovde.

Autor: Mark Oliver
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković