10 neobičnih teorija koje će promeniti vaše mišljenje o poznatim knjigama

Sa mnogim knjigama tačno znate na čemu ste. U „Pedeset nijansi“ radi se o prverznom seksu, u „Sumraku“ o tinejdžerima frustriranim apstinencijom, u „Da Vinčijevom kodu“ o tome kako je Den Braun smislio dobar način da zgrne novac. Čak i komplikovane knjige, poput „1984“, obično imaju široko prihvaćeno tumačenje.



Nije, međutim, uvek tako. Ponekad kritičarima na um padaju teorije o klasičnim romanima koje su u najmanju ruku... drugačije. Neke od njih su toliko neobične da će, čak iako se ne slažete sa njima, potpuno promeniti način na koji posmatrate svoje omiljene knjige.

10. Gospodin Darsi je profitirao od trgovine ljudima

U zavisnosti od toga kome ste postavili pitanje, „Gordost i predrasuda“ je ili najbolji roman svih vremena ili ekvivalent današnjeg jeftinog „čiklita“, nastao u 19. veku. Ono oko čega se svi slažu jeste da je gospodin Darsi oličenje romantičnog junaka: zgodni, namrgođeni dasa, koji je igrom slučaja i dozlaboga bogat, iz nekog neobjašnjivog razloga zaljubljen u protagonistkinju. Moguće je, ipak, da Darsi krije tajnu koja je mnogo mračnija nego što su njegove obožavateljke spremne da prihvate. Postoje, naime, teorije koje tvrde da njegovo bogatstvo potiče direktno od eksploatacije robova.

U to vreme postojalo je samo nekoliko načina na koje bi Darsi došao do godišnjeg prihoda od deset hiljada funti. Najverovatniji izvori bili su trgovina šećerom i rudarstvo, dve oblasti koje su počivale na iskorišćavanju radne snage i očajnim uslovima za rad. Autorka Džoana Trolop tvrdi kako jednostavno poznavanje istorije tog perioda ukazuje da je Darsi mogao imati veze sa karipskim plantažama šećerne trske, što znači da je ili implicitno ili eksplicitno podržavao trgovinu robovima.

Ako vam se ova teorija čini neosnovanom, možemo vas uputiti na bar još jedan roman Ostinove koji bi je mogao podržati: u njenoj knjizi „Mensfild park“ bogataš ser Tomas Bertram je opisan kao osramoćeni vlasnik plantaže. Mnogi istaknuti savremeni kritičari slažu se u konstataciji da je Ostinova bila zagriženi abolicionista.

9. „Tigar koji je došao na čaj“ je priča o holokaustu

Džudit Ker u dečjem bestseleru „Tigar koji je došao na čaj“, objavljenom 1968, pripoveda o tigru koji (nikada nećete pogoditi!) svraća na čaj kod jedne devojčice. Tokom boravka u njenoj kući, on proždire svu hranu, pije svu vodu i crta po zidovima. Prema uobičajenom tumačenju, ova priča pruža satisfakciju deci, koja uživaju posmatrajući tigra kako radi stvari za koje bi ona bila kažnjena. Ali ako je jedna kontroverzna teorija tačna, onda je ovde zapravo reč o Holokaustu.

Autorka je odrasla u porodici jevrejskih intelektualaca u Berlinu, pred Drugi svetski rat. To iskustvo je bez sumnje bilo od presudnog značaja u formiranju njenih nazora. Njen otac je 1932. dospeo na crnu listu Gestapoa, a 1933. njegove knjige su javno spaljene. Kada su prebegli u Veliku Britaniju, roditelji su od britanskih vlasti dobili pilule za samoubistvo, za slučaj da ih pronađu nacistički agenti. Ovo traumatično iskustvo poslužilo je kao inspiracija za neke od njenih knjiga, a dečji pisac Majkl Rozen tvrdi da je to slučaj i sa njenim najpoznatijim delom.

Rozen smatra da je tigar iz ove priče zapravo simbolična predstava Gestapoa – ljudi koji su imali pravo da ulaze u jevrejske domove i ponašaju se kako požele. Po njegovim rečima, tigar je u ovom slučaju „šaljivdžija, ali je ipak tigar“, simbol opasnosti. Ova teorija je pretrpela težak udarac kada je bila javno odbačena od strane same Džudit Ker.

8. „Frankenštajn“ zapravo govori o trudnoći i porođaju

Moćna pripovest o nauci, smrtnosti i oživljenim leševima knjževnice Meri Šeli popularna je i danas. Najčešće se tumači kao parabola o opasnosti čovekove žeđi za znanjem i odbijanja odgovornosti za vlastite postupke. Neki komentatori pak navode da nema potrebe za tako visokoumnim objašnjenjem, jer je zapravo reč o metafori porođaja.

Šesnaestogodišnja Meri Šeli je 1814. godine pobegla je od kuće sa svojim budućim suprugom Persijem. Osam meseci kasnije, izgubila je prerano rođenu ćerku. U njenom dnevniku iz 1815. može se naći sledeći zapis:

„Sanjala sam da je moja beba oživela; bila je hladna pa smo je trljali pored vatre i ona je živa.“

Ljubitelji horora će primetiti da ova rečenica jezivo podseća na ključni trenutak stvaranja života u romanu. Trebalo bi uzeti u obzir i izbor reči kojim se autorka služi kada opisuje rođenje čudovišta. Reč „porođaj“ se može pronaći na više mesta, a u jednom segmentu pominju se „neverovatni dani i noći puni truda i umora“, koje je Frankenštajn uložio u stvaranje života. Razvoj čudovišta podseća na odrastanje deteta, a za razliku od neartikulisanog mumlanja koje možemo čuti u filmovima, verzija iz knjige uči se govoru i ponašanju posmatrajući ljude.

Naposletku, prve žrtve čudovišta su deca, od kojih jedno nosi ime sina Šelijevih.

7. Džej Getsbi je zapravo crnac

„Veliki Getsbi“, brutalni obračun F. Skot Ficdžeralda sa idejom o „američkom snu“, opisuje nam život multimilionera koji obožava zabave i krije mračnu tajnu. Iako je objašnjenje u knjizi prilično nejasno, prema opšteprihvaćenom tumačenju Getsbi je rođen siromašan, a bogatstvo je stekao krijumčarenjem. Sa tom teorijom se ne slažu baš svi, a u opticaju je i ona koja kaže da je Džej Getsbi rođen u crnačkoj porodici.

Oni koji se slažu sa takvom teorijom o Getsbijevom poreklu tvrde da je Ficdžeraldova knjiga puna prikrivenih nagoveštaja da se Getsbi samo predstavlja kao belac. Kao dokaz se navode pasaži koji govore o njegovom „braon telu“, kao i mesto u knjizi na kom se jedan od likova neprimereno ponaša prema protagonisti sve dok ne dobije grub odgovor: „Svi smo mi ovde belci“. Getsbiju su, navodi se pritom, veoma važni Nju Orleans i džez muzika, što su dva pojma usko povezana za životom crnačke populacije tokom dvadesetih godina prošlog veka u Americi.

Pristalice ove teorije pozivaju se i na neke zanimljive detalje u Ficdžeraldovom tekstu. U jednom trenutku saznajemo da Getsbi poseduje 40 jutara zemlje, što se navodno odnosi na „40 jutara i mazgu“, koje su tradicionalno dobijali oslobođeni robovi. Nagalašava se čak i činjenica da je Getsbi za vreme rata bio u Crnom bataljonu, što bi trebalo da bude još jedan od putokaza ka njegovom identitetu.

6. „Na putu“ je katolička propaganda

Džez, droga, kul automobili i usputni seks. Knjiga „Na putu“ Džeka Keruaka danas se smatra biblijom bit generacije. Neki kritičari je vide kao hvalospev Americi, roman o muškoj seksualnosti ili pokušaj analize vrednosti radničke klase. Veoma je mali broj onih koji bi rekli da ovde imamo posla sa knjigom religioznog karaktera, ali ipak postoje i komentatori koji smatraju da je njen sadržaj izrazito katoličke prirode.

Za ovu interpretaciju treba da zahvalimo samom autoru. Keruak je odrastao u konzervativnoj katoličkoj porordici i kasnije u životu je tvrdio da je religija u velikoj meri uticala na celo njegovo stvaralaštvo. Jednom prilikom opisao je „Na putu“ kao priču o „dva drugara koji lutaju Amerikom u potrazi za bogom“. Bilo je, doduše, i situacija u kojima je tvrdio da je u celom svom opusu zapravo pisao isključivo o Isusu.

Čak je i izraz „bit“ (beat) povezivan sa religijom. Umesto za muziku, Keruak ga je često koristio kao skraćenicu reči „beatitude“ (blaženost) i „beatific“ (blažen). Uz to, lik Dina Morijartija (inspirisan bitnikom Dinom Kesidijem) po mišljenju nekih kritičara predstavlja Hrista. Prema ovoj grupi tumača Keruakove knjige, „Na putu“ nikako ne predstavlja jedan od spomenika kontrakulture, već priču o religioznom putovanju jednog čoveka.

5. „Don Kihot“ je knjiga o jevrejskom misticizmu



Prvi moderni roman, Servantesov „Don Kihot“, upoznaje nas sa avanturama luckastog viteza koji se bori sa vetrenjačama, neprestano upada u nevolje i ima naviku da pravi magarca od sebe. Iako se radi o sasvim jednostavnoj duhovitoj priči, ima i onih koji su spremni da Servantesovom romanu pripišu veoma čudna značenja. Među njima se posebno ističe grupa koja tvrdi da je „Don Kihot“ prenatrpan aluzijama na jevrejski misticizam.

Oni se pozivaju na teoriju po kojoj su Servantesovi preci bili Jevreji primorani da kriju svoje poreklo kako bi ostali u Španiji. Servantes u svom najpoznatijem delu, navodno, govori upravo o tome, a u radnju ubacuje i druge elemente jevrejske kuture. Zastupnici ove teorije naglašavju da je ime Kihot izvedeno od aramejske reči kešot (izvesnost ili istina), koja se često pominje u kabalističkim spisima. Oni ukazuju i na činjenicu da Don Kihot insistira na tome da živi u skladu sa onim čemu ga uče knjige, što se podudara sa zahtevima ortodoksnog judaizma.

„Don Kihot“ strukturom podseća na Sefer ha-Zohar, jednu od najznačajnijih knjiga jevrejskog misticizma. Neki od tumača smatraju da je to bila piščeva namera, dok drugi napominju da se radi o pukoj slučajnosti.

4. „Slon Babar“ je delo kolonijalističke propagande



U francuskoj dečjoj literaturi 1931. godine pojavio se Babar, mladi slon koji postaje svedok ubistva svoje majke, a zatim beži u grad i uči da se ponaša kao ljudi. Po povratku u divljinu, Babar postaje kralj slonova, jer ovakve priče moraju imati srećan kraj. Ali ako je verovati levo orijentisanim kritičarima, u ovim knjigama se zapravo radi o apologiji užasa kolonijalizma.

Među onima koji se slažu sa ovom teorijom je i čileanski pisac Arijel Dorfman, koji smatra da je Babar kolonijalistička alegorija, napisana „iz ugla nadmenih kolonizatora“. Slonovi predstavljaju divlje afričke domoroce, koji dobijaju ljudske osobine tek u kontaktu sa francuskom civilizacijom. Kada Babar stigne u grad, on se uspravlja na dve noge i počinje da nosi odeću. Po povratku u divljinu, on bez problema nameće svoju volju ostalim slonovima i primorava ih da se ponašaju „francuski“. Po Dorfmanovom mišljenju, cela serija ovih knjiga za decu podsvesno opravdava pravo Francuske da dominira starosedelačkim kulturama.

Danas se mnogi kritičari slažu sa idejom da knjige o Babaru govore o kolonijalizmu, ali zameraju Dorfmanu da nije shvatio njihovu suštinu. Iz njihovog ugla, Babar je zapravo satira onih ideja za čiju promociju ga Dorfman optužuje.

3. Hari Poter je osuđen na besmrtnost

Broj uvrnutih teorija o Hariju Poteru je toliki da ponekad podsećaju na zasebnu industrijsku granu interneta. To ne bi trebalo nimalo da nas čudi, jer kada nešto ima toliki broj obožavalaca, sasvim je izvesno da će predstavljati plodno tle za beskrajne spekulacije. Interpretacija knjiga Dž K. Rouling je iz dana u dan sve više, a neke od njih je veoma teško opovrgnuti. Neke od tih teorija, kao što je ona o Harijevoj besmrtnosti, daju ovom serijalu dodatnu draž.

Teorija o besmrtnosti zasnovana je na tumačenju rečenice koja opisuje sudbine Harija i Voldemorta: „Jedan mora umreti od ruke drugog, jer dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi.“ U knjigama i filmu ovo je protumačeno kao proročanstvo o konačnom obračunu ova dva lika. Neki obožavaoci su pak mišljenja da nam ova rečenica zapravo govori da samo Hari može da ubije Voldemorta i obrnuto. Pošto Voldemort umire na kraju sedme knjige, to znači da Hari ne može umreti. Postao je besmrtan.

U svetu o kome govore ove knjige, to je veoma značajna informacija. U različitim nastavcima je već ustanovljeno da postoje duhovi, kao i da je moguće da se zagrobni život provede u društvu najbližih. Ako Hari ne može da umre, on se nikada neće pridružiti prijateljima na onom svetu. Oni će ostariti i umreti, a on će ostati sam. To znači da je ubivši Voldemorta Hari podneo najveću žrtvu, što bi se moglo smatrati zrelijim završetkom priče, svakako boljim od hepienda koji nam je serviran.

2. „U planinama ludila“ je kritika života u gradu

„U planinama ludila“, roman objavljen 1936, govori o otkriću prastarog vanzemaljskog grada u srcu Antarktika. Smatra se jednom od najjezivijih priča H. P. Lavkrafta i nenadmašnim prikazom paranoje i autentične panike koju izazivaju vanzemaljci. Moguće je, ipak, da ova knjiga ima i skriveno značenje koga se ne bi setili ni najveći obožavaoci Lavkraftovog opusa. Postoje, naime, oni koji veruju da ova knjiga zapravo govori o opasnostima života o gradu.

Lavkrafta je 1927. oduševila knjiga „Propast zapada“ Osvalda Špenglera. Centralna teza tog teksta je da se ljudske civilizacije degenerišu i propadaju kada se njihova populacija koncentriše u velikim gradovima. Špengler na stranicama svoje knjige histerično napada „neprirodnu“ strukturu gradova. Zanimljivo je da Lavkraft upravo tu vrstu rečnika koristi pri opisivanju doma vanzemaljaca.

U njegovom romanu, naučnici koji su ušli u grad vanzemaljaca susreću se sa uglovima i oblicima koji su nepoznati ljudskoj geometriji. Slično Špenglerovim „gradovima vampirima“, ova naseobina je isisala život iz sveta koji je okružuje, ostavivši za sobom pustinju i doprinevši propasti civilizacije koja ju je izgradila.

Između dve knjige postoji toliko paralela da kritičar S. T. Džoši, jedan od najboljih poznavalaca Lavkraftovog stvaralaštva, smatra Špenglerove stavove ključnim za razumevanje Lavkraftovog dela.

1. U pozadini romana Džejn Ostin krije se teorija igara

U osnovnim crtama, u teoriji igara reč je o proceni izbora dostupnih ljudima i određivanju koristi koju im svaki od potencijalnih izbora može doneti. Iako jedna osoba obično ostvaruje korist na račun drugih, teorija igara nas uči da veoma često postoji opcija koja može doneti korist svim učesnicima. Najbitnije je znati kako navesti ljude da izaberu ono od čega ćete vi profitirati i to tako što ćete se postarati da i oni od svog izbora imaju najveću moguću korist. Jedan od stručnjaka u ovoj oblasti ističe da se junaci romana Džejn Ostin često ponašaju upravo na taj način, što nas navodi na pomisao da je književnica bila stručnjak za teoriju igara.

U romanu „Gordost i predrasuda“, u trenutku dok se sprema oluja, gospođa Benet izračunava najbolje vreme da pošalje svoju neudatu ćerku na imanje poželjnog neženje. Devojka je primorana da prenoći u njegovoj kući i očekivani rezultat je tu: među njima se rađaju simpatije. Junakinja „Mensfild parka“ Feni Prajs pokušava da vrati nož koji joj je ukrala njena petogodišnja sestra. Ona procenjuje da devojčicu nož interesuje kao predmet, a ne zbog sentimentalne vrednosti, pa joj zato kupuje novi nož i tako uspeva da se domogne starog. Majkl Če, profesor Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, tvrdi da je ovo savšen primer teorije igara i često ga koristi u svojim predavanjima.

Ako se potrudite, u šest romana Ostinove pronaći ćete više od pedeset sličnih primera. Njene knjige nisu samo uglađena verzija današnjih ljubavnih romana, one su udžbenici teorije igara.
 
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković