10 zanimljivih vizija budućnosti iz prošlih vremena

Budućnost se neprestano menja. Setimo se samo herojskih svemirskih avantura šezdesetih ili paranoičnog sajberpanka osamdesetih godina 20. veka – o duhu neke epohe može se mnogo toga saznati analizom vizija budućnosti ljudi koji su u njoj živeli. Kao i u naše vreme, ljudi su u prošlosti bili skloni projektovanju svojih strahova, ambicija i predrasuda na društvo budućnosti. Kao stanovnici za njih daleke buduće epohe, danas imamo priliku da pažljivo preispitamo njihova predviđanja.



10. „Memoari 20. veka“

Jedan od prvih spisa na engleskom jeziku koji se bavio temom budućnosti, bili su „Memoari 20. veka“. Objavio ih je 1733. godine Semjuel Meden, anglikanski sveštenik irskog porekla. Imao je, kaže u knjizi, „tu čast i nesreću... da se usudim da uz pomoć nepogrešivog vodiča zagazim u mračne pećine budućnosti i otkrijem tajne vremena koja dolaze“.

Podnaslov knjige glasi: „Zvanična pisma iz vremena vladavine Džordža VI, koja se tiču najznačajnijih zbivanja u Velikoj Britaniji i Evropi... od sredine 18. do kraja 20. veka. Primljena i otkrivena 1728. godine, i sada objavljena... u šest tomova“. Najavom pet nepostojećih tomova autor izvrgava podsmehu tadašnju praksu pisanja besmisleno dugih memoarskih knjiga.

Spis se sastoji od niza pisama upućenih britanskom monarhu od strane ambasadora iz više različitih prestonica, tokom 1997. i 1998. godine. Meden ne pokazuje zanimanje za tehnološka dostignuća, već prednost daje opisima značajnih političkih promena: Otomansko carstvo zamenila je tatarska dinastija, a papska država gospodari bogatim posedima u Africi, Kini i Paragvaju. Pisac pominje i nekoliko interesantnih detalja iz budućnosti, uključujući i meksički sir koji se ne kvari, preživele države starosedelaca Severne Amerike, mesijanski pokret koji se budi u Persiji i armiju centralnoafričkih Jevreja u pohodu na Egipat.

Važno je naglasiti da najveći deo materijala zapravo predstavlja satirični osvrt na političke i religiozne brige društva 18. veka, a ne ozbiljno spekulisanje o budućim događanjima.

„Memoari 20. veka“ objavljeni su anonimno 1733. godine, ali su ubrzo obustavu daljeg štampanja istovremeno zahtevali i sam autor i britanski premijer ser Robert Volpol. Razlog je najverovatnije bila činjenica da se radilo o loše zamaskiranoj kritici Volpolovog upravljanja zemljom. Neki autori spekulišu i da se Meden uplašio za svoju reputaciju kada se saznalo za identitet autora. Od hiljadu odštampanih primeraka, devetsto je vraćeno svešteniku, koji ih je potom uništio.

9. „Vladavina Džordža VI: Od 1900. do 1925.“

U Velikoj Britaniji se 1763. pojavila još jedna knjiga posvećena temi budućnosti. Nju često brkaju sa delom Semjuela Medena iako je zapravo reč o zasebnom, anonimno objavljenom tekstu. „Vladavina Džordža VI: Od 1900. do 1925.“ bila je jedna vrsta fantazije o ispunjenju svih britanskih snova, koja je opisivala vladavinu mudrog i hrabrog vladara na početku 20. veka.

Autor opisuje Britaniju u trenutku kada se suočava sa pretnjom koju predstavlja Rusija pod vođstvom cara Petra IV, koji vlada severnim carstvom u čiji sastav ulazi i Skandinavija, i raspolaže moćnom mornaricom. Francuska je manji i slabiji saveznik ruskog cara u ostvarenju njegove ambicije da zagospodari celom Evropom. Džordž VI 1900. godine osujećuje rusko-francuski pokušaj invazije na Englesku, a zatim 1902. samostalno upada u Francusku, dok Turci sa juga napadaju Rusiju, i primorava ih na potpisivanje primirja.

U narednih petnaest godina, u pobedničkoj Engleskoj vladaju mir i prosperitet, a Džordž bogato ulaže u razvoj umetnosti i nauke. Podiže čak i novu britansku prestonicu, Stenli, u okrugu Ratlend. Grad je okružen veštačkim planinama, njegove planski uređene ulice krase građevine sagrađene u neoklasicističkom stilu, a celinu zaokružuje kraljevska palata ispunjena umetničkim delima iz Evrope i Azije.



U periodu od 1917. do 1920. dolazi do drugog velikog rata sa rusko-francuskom alijansom. Engleska ponovo beleži pobede u kontinentalnom delu Evrope zahvaljujući savezništvu sa Nemcima i Italijanima, dok se Španija odlučuje za saradnju sa neprijateljem. Rat se završava britanskim osvajanjem Francuske, Meksika i Filipina.

U posleratnom periodu gradi se veliki sistem kanala za transport, a industrija cveta i na britanskim ostrvima i u američkim kolonijama (koje, očigledno, nisu proglasile nezavisnost). Knjiga se završava 1925, usred zlatnog doba kraljevine. Mnogi će se sigurno složiti da je verovatno najteže zamisliv element knjige zadovoljstvo francuskog naroda vladavinom dobronamernog engleskog kralja.

Neki od komentatora su priznali da, uprkos očiglednom probritanskom sentimentu, postoje izvesne zanimljive paralele između sadržaja knjige i rasta ruske moći u 20. veku, razvoja industrije u Severnoj Americi i odlučnog stava monarha koji se zaista zvao Džordž VI tokom jednog svetskog rata.

8. „LʼAn 2440“

Roman Luj-Sebastijena Mersijea „LʼAn 2440“ („2440. godina“, prim. prev) počinje u 18. veku: Francuz i Englez vode oštru raspravu posle čega Francuz odlazi da odrema i budi se 2440. godine. (Naslov engleskog prevoda knjige glasi: „Memoari o dve hiljade petstotoj godini“, a izmenjen je u 2500 „zarad okruglog broja“.) Posle kratke konfuzije među stanovnicima daleke budućnosti, koji misle da je Francuz obukao staru odeću iz nekog filozofskog razloga, on kreće u razgledanje.

Mersije je bio odani sledbenik prosvetiteljske misli i zato njegov Pariz budućnosti pokazuje veliki pomak na polju organizacije društvenih odnosa, ali ne i u smislu tehnoloških inovacija. U poređenju sa 18. vekom, stil odevanja u budućnosti je primetno opušteniji. Rešen je problem saobraćajnog haosa prošlih vremena, a moderno uređenim ulicama promiču kočije, u kojima se umesto plemstva (ono u modernim vremenima uživa u „više novca i manje gihta“) mogu videti iznemogle sudije i pristojno građanstvo.

Društvo budućnosti prihvatilo je racionalnost kao vodeći princip organizovanja države i svakodnevnog života, a u svetu vlada mir. Pripovedač u jednom trenutku čak nailazi na spomenik crnca ispod koga stoji natpis: „Posvećeno osvetniku Novog sveta“. U Mersijeovoj budućnosti, robovi i domorodačko stanovništvo uspeli su da proteraju evropske kolonijalne sile iz Novog sveta, a ideja o kolonijalizmu je napuštena zarad opšteg dobra. Pored toga, Mersije zamišlja svet u kome se vrednosti evropskog prosvetiteljstva šire po celoj zemaljskoj kugli, Kinezi odriču svog pisma i usvajaju francuski jezik, a Turci piju vino i gledaju Volterov komad „Mahomet“.

Roman se završava posetom Versaju od koga su ostale „samo ruševine, provaljeni zidovi i osakaćene statue; poluurušeni portici bledo su dočaravali sliku nekadašnjeg sjaja.“ Francuz tamo sreće Luja XIV, koji je osuđen da večno luta ruševinama svoje veličanstvene imperije. Baš u trenutku kada planira da postavi pitanje kralju, pripovedača ujeda zmija i on se ponovo budi u 18. veku, čime se priča iznenada završava.



7. „Mumija! Priča o 22. veku“

Džejn Veb je u ranim tinejdžerskim godinama doživela smrt majke i očev bankrot. U 17. godini, posle očeve smrti, ostala je bez igde ičega. Kako bi preživela, počela je da se bavi pisanjem poezije i proze, a 1827. godine anonimno je objavila naučnofantastični roman „Mumija! Priča o 22. veku“. U romanu je, između ostalog, opisala mnoštvo genijalnih baštenskih aparata, što je privuklo pažnju botaničara Džona Laudona, koji je poželeo da je upozna. Ubrzo su se venčali i Džejn je nastavila da se bavi svojim zanimanjem, ali umesto spekulativnoj fikciji, pažnju je posvetila pisanju baštovanskih priručnika.

„Mumija!“ je protofeministički roman koji opisuje buđenje jedne egipatske mumije 2126. godine. Autorki je kao inspiracija verovatno poslužilo Napoleonovo osvajanje Egipta. Knjiga govori o budućnosti engleskog društva koje je prošlo kroz čitav niz političkih i društvenih nemira, kao i dugi period nesrećne anarhije, dok se nije stabilizovalo u formi kraljevine kojom vladaju žene i oslabljena katolička crkva.

Iako neki komentatori u knjizi nalaze protofeminističke ideje, mnogi je doživljavaju kao karakteristični skup tradicionalnih ideja i predstava o ženama džordžijanske ere. Neki autori čak smatraju da se ovde radi o tradicionalističkom odgovoru na ateističke i materijalističke nazore iskazane u „Frankenštajnu“ Meri Šeli. Knjiga u svakom slučaju opisuje pozitivni pomak u društvu, koji se ogleda u činjenici da su žene u budućnosti obrazovane.

Vebova pored toga opisuje i veoma interesantan način odevanja stanovnika budućnosti, a u pauzama između akcionih scena, u kojima mumija oživljava uz pomoć akumulatora i odmah krade leteći balon, ima i nekoliko zanimljivih razgovora o tehnologiji. Pošta se isporučuje pomoću parnog topa, parne mašine pokreću mostove, automatizovane hirurge i poslugu, uređaje za mužu krava, kosilice za travu i sve ostale luksuzne izume 22. veka.



6. „4338. godina“

Ruski kompozitor i pisac Vladimir Fjodorovič Odojevski napisao je 1828. godine priču „Dva dana u životu zemaljskog globusa“. U njoj opisuje jedno društveno okupljanje 4338. godine, koje prekida dolazak Bijeline komete (astronomi su u 19. veku verovali da će se ova kometa sudariti sa Zemljom, ali je ona pred kraj 19. veka sagorela).

U periodu između 1837. i 1839, Odojevski je radio na dužem, nažalost nedovršenom, proznom tekstu pod naslovom „4338. godina“, koji je objavljen tek 1926. Autorova prvobitna zamisao bila je da taj spis bude deo trilogije hronološki podeljene na doba Petra Velikog, vreme Odojevskog i daleku budućnost, ali nije uspeo da ga završi. Prošao je gotovo čitav vek pre nego što mu je posvećena ozbiljnija pažnja.

Autor je „4338.“ zamislio kao zbirku pisama kineskog studenta Hipolita Cungijeva, koji tokom posete Rusiji u ranom 44. veku održava korespondenciju sa prijateljem u Pekingu. Pisma su se pojavila u 19. veku zahvaljujući eksperimentima iz mesmerizma (hipnoze, prim. prev). U budućnosti dominantnu ulogu u svetu imaju ruska nauka i tehnologija, ali Kina se modernizuje i polako sustiže Rusiju. U međuvremenu, zapadna civilizacija je nestala tokom istorije, iako američki turisti, po svemu sudeći, još uvek postoje.

Pisac opisuje razna tehnološka dostignuća, od komunikacije putem magnetnog telegrafa, preko galvanizovanih letećih mašina kojima upravljaju profesori, rekreativne upotrebe hemijskih elemenata i kontrole klimatskih uslova, sve do vojnih ekspedicija na Mesec. Sankt Peterburg je toliko veliki da je Moskva samo jedno od njegovih predgrađa, a osiromašeni Englezi prodaju delove Britanskih ostrva Rusima.

Sa druge strane, većina podataka o dalekoj prošlosti je izgubljena zbog degradacije papira. Konji u 44. veku nisu veći od pasa, a mnogi veruju da je priča o jahanju ovih životinja obična alegorija. Oni koji veruju u to da su ljudi nekada jahali konje, tvrde kako su posle rođenja Hrista konje postepeno zamenile leteće mašine. Na osnovu raštrkanih ostataka dokumenata zaključeno je da su veliki heroji iz davnih vremena jahali parne lokomotive, a u akademskoj javnosti se vode i žučne polemike o tome ko su zapravao bili odavno izumrli Nemci.

5. „Trista godina kasnije“

Meri Grifit, verovatno prvi autor naučne fantastike iz Nju Džersija, 1836. godine je anonimno objavila svoj tekst „Trista godina kasnije“. Ova priča se sa nekoliko drugih naslova našla u zbirci „Kamperdaun; ili, Vesti iz susedstva“. Delo, po svemu sudeći, predstavlja prvu utopijsku viziju koju je u Sjedinjenim Državama objavila jedna žena. Edgar Alan Po je napisao pozitivan kritički prikaz, a u njujorškom „Miroru“ može se naći sledeća ocena: „Dame će je čitati sa zadovoljstvom, jer naša draga autorka vešto koristi priliku da se založi za bolji položaj nežnijeg dela populacije, a i gospoda mogu pronaći sadržaj koji će ih zainteresovati.“

„Trista godina kasnije“ prati priču Edgara Hejstingsa iz Filadelfije, koji 1835. planira putovanje parobrodom, ali umesto toga ostaje zarobljen u kući koju je iznenada okovao sneg i led. Pošto je parobrod eksplodirao, Edgarova porodica pretpostavlja da je mrtav, dok on zapravo ostaje zaleđen punih trista godina. Probijajući put kroz brdo, 2135. godine ga pronalaze i otkopavaju njegovi potomci.



Hejstings je iznenađen brojnim promenama: iako se arhitektura nije mnogo izmenila, došlo je do značajnog pomaka na tehnološkom i socijalnom planu što je, kako mu potomci objašnjavaju, prvenstveno posledica pružanja obrazovanja siromašnim ženama. Konjski i saobraćaj na parni pogon zamenila su misteriozna vozila koja se kreću samostalno, a mogu se zaustaviti jednostavnom kočnicom. Emancipacija žena stavila je tačku na mnoga zla iz prošlosti, uključujući ratove, trgovinske monopole, smrtnu kaznu, duvan i vezivanje stopala u Kini. Sa druge strane, autorska prava su nasledna, a pijanstvo se kažnjava prinudnim radom, brijanjem glave i brzim razvodom.

Problem robovlasništva izgleda da je rešen tako što je vlada prodala zemljište kako bi zadovoljila bivše robovlasnike i platila preseljenje najvećeg dela afroameričke populacije u Liberiju i druge delove Afrike. Novi aranžman pokazao se kao „zadovoljavajući za sve strane“ i sada nove afričke nacije žive u skladu sa hrišćanskim načelima, u miru i prosperitetu. Ali kada Hejstings postavi pitanje o američkim starosedeocima, jedan od potomaka tužno odbija da govori o toj temi, izgovarajući samo par zloslutnih stihova o sudbini Indijanaca i njihovih lovišta.

4. „Diote“

Džon Mekni je 1883. objavio knjigu „Diote; ili Pogled u daleku budućnost“ pod pseudonimom Ismar Tisen. Tisen je istovremeno i protagonista romana. Tokom hipnotičkog eksperimenta Tisen iz 19. veka putuje u daleku budućnost, u 96. vek. Budi se u velikom lučkom gradu, okružen nepoznatom arhitekturom i naprednim tehnološkima dostignućima, i shvata da se nalazi u nekadašnjem Njujorku.

Mekni koristi zaplet kako bi razmotrio idealizovanu viziju budućnosti, iako su njegove pozicije znatno konzervativnije od onih koje srećemo u utopijskim spisima njegovih savremenika. Njegovo idealno društvo je besklasno. Nije komunističko, ali nije ni naročito demokratično. Zahvaljujući sveobuhvatnoj mehanizaciji, ljudi rade svega tri do četiri sata dnevno, ali besposličarenje se smatra porokom i krivičnim delom. Nivo tehnološkog razvoja je zapanjujući. Otkriveno je, na primer, staklo koje poseduje snagu i izdržljivost metala. U svakom domaćinstvu nalaze se lični fonografi i stenografi, a električni automobili jure popločanim putevima brzinom od čak 32 km/h!

Zanimljivo je da tekst predviđa pojavu jedne stvarne saobraćajne inovacije: „Vidiš li belu liniju koja ide sredinom puta? Pravila vožnje nalažu da ona mora biti sa leve strane, osim kada obilaziš vozilo pred sobom. Tada se može preći, pod uslovom da je suprotna strana puta slobodna.“

                   
Tisen upoznaje ženu po imenu Riva Diota i ubrzo otkriva da je ona potomak njegove ljubavi iz 19. veka, Edit. Priča najvećim delom „šeta“ između sentimentalne romanse i oduševljenja dostignućima nedemokratske, ali uglavnom dobronamerne, utopije. Kraj dolazi iznenada kada Tisen, napravivši grešku pri upravljanju futurističkim motornim čamcem, ubija svoju novu verenicu. Ali bez brige – pre obrušavanja niz vodopad ipak su stigli da se na brzinu venčaju!

3. „Anno Domini 2000“

Penzionisani premijer Novog Zelanda, ser Džulijus Vogel, napisao je 1889. godine roman koji se smatra prvim delom naučne fantastike u istoriji te zemlje. Naslov knjige bio je „Anno Domini 2000; ili, Sudbina žene“. Četiri godine pre nego što će novozelanđanke dobiti pravo glasa, Vogel je gledao sto godina u budućnost, predviđajući svetsku dominaciju napredne britanske imperije, u kojoj će odlučujuću ulogu igrati žene.

U Vogelovom 20. veku priznaje se da su muškarci fizički jači, ali žene su te koje dominiraju kada je reč o intelektualnim sposobnostima pa se stoga većina upravljačkih funkcija nalazi u njihovim rukama. Pošto se britanski kolonijalni sistem našao na ivici kolapsa zbog problema sa Irskom, pritisak iz prekomorskih teritorija doveo je do transformacije države u federaciju na čijem je čelu i dalje monarh, ali sada kao car Britanije, Irske, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Indije, Južne Afrike, Egipta, Belgije i drugih teritorija.

Pojava aluminijumskih vazdušnih plovila dovela je do revolucije u saobraćaju, a komunikacija se obavlja pomoću „bešumnog telegrafa“. Hidroelektrane, industrijalizacija i sveobuhvatni sistem socijalne zaštite doveli su do iskorenjivanja siromaštva, a život stanovništva olakšan je upotrebom „izvanrednih izuma koji obezbeđuju energiju i smanjuju potrebu za fizičkim radom.“ Novi Zeland postao je jedan od svetskih lidera u industrijskoj proizvodnji, ribolovu, turizmu, hortikulturi, vinarstvu i istraživanju Antarktika.

Vogelova priča prati sudbinu bivše imperijalne premijerke Hilde Ficherbert, koju otima zli australijski republikanac u nameri da je zavede. On ne uspeva u tome, a Ficherbertova se zaljubljuje u cara, što predstavlja veliki problem, jer je dogovoreno da se car oženi ćerkom predsednika SAD. Između dveju strana dolazi do rata koji se, na svu sreću, završava porazom Amerike i pridruženjem Njujorka i većeg broja ostalih država teritoriji Kanade.

Interesantan je podatak da su 2000. godine, u vreme kada je ova knjiga ponovo objavljena, pozicije premijera, vođe opozicije, državnog tužioca, predsedavajućeg Ustavnog suda, guvernera i predsedavajućeg upravnog odbora najveće novozelandske kompanije bile upravo u rukama žena. Književna nagrada za koju se danas takmiče novozelandski autori naučne fantastike, fantastike i horora nosi ime ser Džulijusa Vogela.



2. „Golf 2000. godine“

Škotski autor Dž. Mekala je 1892. pod pseudonimom „J.A.C.K“ objavio knjigu pod naslovom „Golf 2000. godine; ili, Šta nam sledi“. U njoj pripoveda o Aleksanderu Gibsonu koji se, posle stogodišnjeg sna, budi u svom domu 2000. godine. Iznenađeni sluga obaveštava ga  o tome šta se dogodilo i odmah mu pomaže da obrije ogromnu neodržavanu bradu.

Iako autorova namera očigledno nije bila da napiše ozbiljnu knjigu, broj ispravnih predviđanja je zaista iznenađujući. Njegova vizija 2000. uključuje postojanje fotografija u boji, jedne forme televizije koja podrazumeva prenošenje slika putem ogledala, kao i brzih električnih vozova, koji omogućavaju tročasovna transatlantska putovanja. Pošto se radnja romana vrti oko golfa, predstavljene su i mnoge inovacije u tom sportu, a Mekala je uspešno predvideo i popularnost televizijskih prenosa sportskih događaja.

Knjiga se u izvesnoj meri dotiče i društvenih odnosa. Status žena u budućnosti izjednačen je sa statusom muškaraca, a način odevanja je toliko sličan da je na ulici teško pogoditi ko je kog pola. Većina advokata, ministara, lekara i političara su žene, a one obavljaju i sve administrativne poslove. Ne može se, ipak, govoriti o istinskoj jednakosti, jer jedan od likova romana ističe: „Dok žene obavljaju sve poslove, mi muškarci igramo golf“.

Mir u svetu opstaje zahvaljujući pronalsaku jedne vrste eksplozivnog gasa, koji onesvešćuje svakoga s kim dođe u kontakt u radijusu od 16 kilometara. Pošto je tehnologija učinila vođenje ratova krajnje nepraktičnim, svetski lideri geopolitičke razmirice rešavaju znatno civilizovanije – na terenu za golf.

1. „Lʼanno 3000“

Knjigu „Lʼanno 3000“ napisao je 1897. godine italijanski lekar i antropolog Paolo Mantegaca. U Engleskoj se pojavila pod naslovom „3000. godina: San“. Roman nam predstavlja Paola i Mariju, mladi par koji putuje iz Rima u Andropolis, prestonicu Ujedinjenih Planetarnih Država, smeštenu negde u Himalajima. Namera im je da dobiju dozvolu za sklapanje braka i „prenošenje života narednim generacijama“.

Mantegacino delo posebno je zanimljivo jer tačno predviđa postojanje budućih tehnoloških dostignuća kao što su skener, letenje avionom, kreditne kartice, montažne kuće, sintetička hrana i lekovi i veštačka inteligencija. Ovaj Italijan predvideo je i pojavu 4D bioskopa – on u romanu pominje tzv. esteziometre, koji se ugrađuju u sedišta i omogućavaju podešavanje nivoa audio-vizuelnih i mirisnih senzacija.

Knjiga pored toga predviđa i svetske ratove i formiranje Evropske unije, jer „istorija budućnosti“ pominje katastrofalni rat i Evropsku federaciju. Ljudi u budućnosti govore univerzalnim kosmičkim jezikom i imaju centralizovanu vlast, oslobođenu birokratije. Mentalne bolesti su skoro potpuno iskorenjene, a nivo kriminala je toliko nizak da su sudstvo i policija rasformirani. Životni vek je dug, radno vreme prihvatljivo i  svi uživaju u prednostima jednakih ljudskih prava i prava na razvod.

Autor: Dejvid Tormsen
Izvor: 10bestenliste.com
Prevod: Jelena Tanasković