3 pitanja za... Sašu Savića

Povod: roman prvenac „Četvrta violina“, knjiga koja se čita „u dahu i smijehu“.

Kako je nastajao Vaš prvi roman? Odakle je potekla ideja?

„Četvrtu violinu“ sam nosio u sebi proteklih trideset godina. Priča je inspirisana događajima iz ’92 godine, kada sam kao bosanski izbjeglica živio u Pragu, ali sam je počeo pisati tek petnaest godina kasnije u Njujorku. Jedan od razloga za pisanje ove i drugih priča je vjerovatno bio strah da ću ih izgubiti iz glave, da će ih ritam života u Njujorku izbrisati. Dakle, knjiga je u raznim fazama nastajala tokom proteklih petnaestak godina, da bih je završio tokom korone, kada sam većinu vremena provodio u Vudstoku, daleko od ljudi i vreve Njujorka.

Šta simbolizuje naziv romana „Četvrta violina“?

Svako se trudi da postane i ostane dio cjeline, nekog životnog orkestra. Svi u sebi nosimo snove, imamo planove, a naša sudbina je određena čudnim spletom okolnosti koje rijetko kontrolišemo ili na njih utičemo. Strah svakog violiniste je da neće biti dovoljno dobar da bi zaslužio i zadrżao svoju stolicu za pultom, da će biti rezerva nekome ko je bolji ili sretniji. Trenutno je u svijetu više od sto miliona ljudi kojima je rat ili događaji izvan njihovog domena oduzeo šansu da se dokažu pred drugima ili samim sobom i da ispune barem dio svojih snova. „Četvrta violina“ je priča o jednoj od ovih sudbina koja se uprkos svemu završila bolje od mnogih.

Kako ste došli na ideju da svog junaka stavite u brojne nezgodne situacije – od susreta sa pripadnicima rumunske Sekuritatee, preko besnih radnika pilane, čak u jednu mračnu šumu?

Knjiga je mozaik likova i događaja sa početka devedesetih u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Od ratova u bivšoj Jugoslaviji, preko pada komunizma i dolaska zapadne kulture, cijeli ovaj region je bio u vihoru promjena koje su se dešavale velikom brzinom. Mada je knjiga zasnovana na mom iskustvu, većina likova i događanja u priči su fikcija. „Četvrta violina“ je zbirka povezanih priča koje su se desile nekada, nekom drugom ili su se desile u mojoj mašti. U procesu pisanja, bar za mene, granica između fiktivnih likova i događaja se potpuno izgubila u opisu ljudi koji su, svako na svoj način, pokušavali da nađu put.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 30