5 zabluda o poznatim knjigama i piscima

Predstavljamo vam neke od najpoznatijih mitova i zabluda o čuvenim piscima i književnim delima, koji opstaju uprkos svakom preispitivanju i argumentovanom opovrgavanju.

1. Vilijam Šekspir nije bio „pravi Šekspir“

Ovde je reč o veoma zanimljivoj teoriji zavere: ime Vilijam Šekspir je, po mišljenju popriličnog broja komentatora, bilo samo pseudonim nekog drugog, anonimnog pisca (ili grupe pisaca). Moguće je, kažu oni, da se radilo o osobi plemenitog porekla, možda čak i ženi, ali svakako ne o običnom glumcu iz Startforda na Ejvonu.

Iako broj onih koji se bave ovakvim nagađanjima nije zanemarljiv, bilo bi pogrešno pomisliti da je Šekspirov identitet predmet nekakve velike istorijske debate. Većina istoričara pozorišta i šekspirologa odbacuje teoriju o nepoznatom autoru kao nategnutu i malo verovatnu.

Danas se sa sigurnošću može tvrditi samo to da je Šekspir tokom karijere povremeno sarađivao sa drugim piscima, ali ne postoji nijedan konkretan dokaz koji bi ukazivao na to da se iza njegovog imena krila neka tajanstvena ličnost. Sve što teoretičari zavere mogu da nam ponude jesu njihove sumnje u njegov kredibilitet. Na primer: kako je moguće da osoba skromnog porekla bude upućena u afere u najvišim krugovima društva? Kako je moguće da jedan čovek napiše tako veliki broj kvalitetnih i popularnih dela? Kako je moguće da jedan muškarac sa toliko razumevanja piše o lepotama života i ljubavi?

Nedostatak dokaza ipak nije sprečio „antistratfordske teorije“ da puste duboke korene u popularnoj kulturi. Pristalice „oksfordske teorije“, na primer, tvrde da je stvarni Šekspir zapravo bio Edvard de Vir, 17. erl od Oksforda. U svojoj argumentaciji uglavnom se oslanjaju na paralele između događaja iz Šekspirovih komada i onih iz De Virovog života, što bi značilo da čuvene drame prvenstveno treba tumačiti kao autobiografska dela. Postoji čitav niz argumenata kojima se ova teorija lako opovrgava, a jedan od najuverljivijih je činjenica da je nekoliko Šekspirovih komada objavljeno posle De Virove smrti 1604. godine i da se u njima pominju događaji koji su se odigrali posle tog datuma.

Iako je tačno da se o Šekspirovom životu danas malo toga zna, sasvim je očigledno da su teorije poput ove pre zasnovane na zanimljivim slučajnostima nego na stvarnim dokazima.

2. Frankenštajna su stvorili zli doktor i njegov pomoćnik Igor

Za „Frankenštajna“, jednu od najpoznatijih horor priča svih vremena, vezan je zapanjujuće veliki broj zabluda. Najpoznatija je, naravno, ona da se samo čudovište, a ne njegov tvorac, zove Frankenštajn. Po popularnosti joj je bliska i ona da su čudovište stvorili zli doktor Viktor Frankenštajn i njegov grbavi laboratorijski asistent Igor.

Kao prvo, važno je naglasiti da Meri Šeli svog junaka ni na jednom mestu u knjizi ne naziva doktorom – Frakenštajn je, prema njenim rečima, student. Ova zabluda proistekla je iz kasnijih adaptacija, čiji su autori iz nekog razloga smatrali primerenim da mu se dodeli ovo zvanje.

Kao drugo, asistent Igor se ne pojavljuje u originalnoj verziji priče. Viktor Frankenštajn je dobio pomoćnika tek u pozorišnoj adaptaciji iz 1823. godine, ali je njegovo ime bilo Fric. Lik se ponovo pojavio u prvoj filmskoj adaptaciji iz 1931, ali njegovo ime ni tu nije bilo Igor.

Otkuda onda ovo ime i zašto ono u svesti masa izaziva asocijaciju na doktorovog pomoćnika? Razloge za njegovu popularnost verovatno treba tražiti u činjenici da je lik Igora, ludog kovača koji je preživeo vešanje, u nastavcima filma iz 1931. tumačio slavni Bela Lugoši. (Ni u ovom slučaju se, dakle, nije radilo o laboratorijskom asistentu.) Igor je s vremenom prerastao u arhetip saučesnika glavnog negativca u gotskoj literaturi.

3. Džejn Ostin je za života bila potpuno nepoznata

Kada se govori o zaveštanju Džejn Ostin, nemoguće je ne pomenuti činjenicu da se ime ove engleske književnice za njenog života nikada nije našlo ni na jednoj od njenih knjiga. Na „Razumu i osećajnosti“, njenom prvom romanu, bila je potpisana jednostavno kao „Dama“, a kada je ta knjiga doživela uspeh, na svim sledećim potpisivana je kao „autorka ʼRazuma i osećajnostiʼ“ ili, kasnije, kao „autorka ʼRazuma i osećajnostiʼ i ʼGordosti i predrasudeʼ“. Ovo ne bi trebalo nimalo da nas čudi, jer se u 19. veku smatralo nepristojnim da žena stavi karijeru ispred svojih tradicionalnih dužnosti.

Pre nego što, i to sasvim opravdano, usmerimo pogled pun prezira prema prošlim vremenima, ne bi bilo zgoreg napomenuti i da je u to vreme objavljivanje knjiga pod pseudonimom bilo uobičajena praksa, bez obzira na pol autora. Džejms Rejven, profesor istorije modernog doba na Univerzitetu Eseks, u svojim radovima posvećenim fenomenu anonimnosti u 18. veku navodi da je u periodu između 1750. i 1790. godine oko 80 posto romana bilo objavljeno anonimno.

Iako je istina da se ime Džejn Ostin nije pojavljivalo na njenim romanima, njen identitet nije bio velika tajna. U aristokratskim krugovima se dobro znalo ko je autorka „Gordosti i predrasude“, a zna se i da ju je princ regent jednom prilikom pozvao da u dvorskoj biblioteci čita odlomke iz svoje knjige. Mit o anonimnosti išao je na ruku onima – naročito članovima njene porodice – koji su želeli da očuvaju imdž autorke kao stidljive, jednostavne žene, koja se namerno sklanjala od očiju javnosti, iako je to, po svemu sudeći, bilo daleko od istine.

4. Hemingvej je autor čuvene kratke priče od samo šest reči

Na većini univerzitetskih kurseva kreativnog pisanja proučava se žanr „fleš fikcije“ – ultrakratkih priča koje, uprkos činjenici da se sastoje od veoma malog broja reči, imaju svoj početak, sredinu i kraj. Jedan od najpoznatijih predstavnika žanra je sledeća priča od samo šest reči: „Na prodaju: cipele za bebu. Nenošene.“

Mnogi smatraju da je autor ove tragične kombinacije reči Ernest Hemingvej, ali i u ovom slučaju je reč o zabludi.

Književni agent Piter Miler u svojoj knjizi „Get published! Get produced!“ tvrdi da je anegdotu o nastanku priče čuo 1974. godine od jednog poznatog izdavača.

Prema izdavačevim rečima, Hemingvej se tokom jednog ručka opkladio sa nekolicinom kolega da nije potrebno više od šest reči kako bi se napisala cela, zaokružena priča. Svako od prisutnih uložio je 10 dolara i nakon što je Hemingvej napisao priču na salveti, novac je bio njegov.

Tvrdnje da je Hemingvej autor priče ne bismo mogli nazvati besmislenim, budući da je minimalistički jezik jedno od glavnih obeležja njegovog stvaralaštva, ali mora se ipak naglasiti da ne postoji nijedan dokaz kojim bi one bile potkrepljene. Priča najverovatnije nije plod mašte nekog pojedinca, već predstavlja amalgam sadržaja oglasa koji su se mogli pročitati u američkoj štampi početkom 20. veka.

U jednom američkom dnevnom listu 1906. godine je objavljen oglas sledeće sadržine: „Na prodaju: kolevka za bebe, neupotrebljena. Javiti se u ovu kancelariju.“ U jednom novinskom članku iz 1910. pominje se sledeći oglas: „Prodaje se krevetac i oprema za bebu ručne izrade. Nekorišćeni.“

Tokom narednih decenija pojavilo se više sličnih priča (ili naslova priča), iza kojih su stajali razni autori, ali šanse da ćemo ikada otkriti ime tvorca originalne „Hemingvejeve priče“ su izuzetno male.

5. Šerlok Holms: „Elementarno, moj dragi Votsone“

Šerlok Holms, junak detektivskih priča Artura Konana Dojla, jedan je od najpoznatijih književnih likova svih vremena. Iako je doživeo bezbroj različitih avantura, prilikom svake od njegovih istraga možemo računati na jedan isti, dobro poznati sled događaja: Holms izgovara neko neverovatno precizno zapažanje, Votson je zapanjen, a Holms mu zatim mirno, i pomalo nadmeno, odgovara: „Elementarno, moj dragi Votsone.“ Jedini problem je u tome što se ovakva kombinacija reči nikada nije pojavila ni u jednoj od Dojlovih priča.

Ne može se poreći da Holms u nekim knjigama i pričama zaista koristi reč „elementarno“ kako bi opisao određene dedukcije, kao ni da često koristi frazu „moj dragi Votsone“. On čak ponekad sve ove reči izgovara u okviru iste scene, ali one se kod Dojla nikada ne pojavljuju zajedno, u istoj rečenici.

Pa ipak, fraza „Elementarno, moj dragi Votsone“ nekako je stekla svetsku popularnost. Prvi put se u tom – ili, bolje rečeno, sličnom – obliku pojavila u kratkoj satiričnoj priči iz 1901, u kojoj detektiv Šajlok Kombs izgovara reči: „Elementarno, moj dragi Potsone.“ Tokom narednih sto godina odomaćila se i u svakodnevnom govoru, a koriste je i sve verzije Holmsa koje ne pripadaju Dojlovom kanonu. To ipak ne menja činjenicu da je reč o modernoj izmišljotini.

Autor: Džastin Dod
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Jelena Tanasković