6 slavnih pisaca koje je inspirisao okultizam

Imate kreativnu blokadu? Pridružite se klubu istraživača duhova kao Artur Konan Dojl, gledajte u tarot karte kao Širli Džekson ili izučavajte magiju kao V. B. Jejts.

Okultne nauke mnoge od nas ispunjavaju nelagodom, možda zato što su ljudi sazdani tako da ne podnose neizvesnost. Ali pisanje je, baš kao i život uopšte, prepuno neizvesnosti; često se ne može predvideti koje će reči i slike nepredvidivo ući u naš um i naći put do praznog lista papira ispred nas. Bilo da pišete o ljudima koje su zaposeli demoni ili nekom fiktivnom liku koji odrasta u predgrađu, pisanje je neminovno misteriozan proces. Da bi ga bolje razumeli i razvili samosvest, mnogi pisci, umetnici i mislioci okretali su se okultizmu, toj neistraženoj teritoriji između umetnosti i nauke.

Kasni viktorijanski period se uglavnom pamti kao period razvejavanja iluzija, ali u njemu se takođe dogodila obnova okultnih i magijskih verovanja. U težnji ka modernosti pojavila se kriza vere; ljudi su tragali za novim vidovima duhovnog razvoja, komunikacije sa mrtvima i manipulacije realnosti. Kako je blago iz zabačenih krajeva Britanske imperije dolazilo u Britanski muzej, tako su nova i već ustanovljena uverenja počela da se (ponovo) pojavljuju.

Artur Konan Dojl (1859-1930)

Kao i njegov lik Šerlok Holms, Artur Konan Dojl bio je racionalan čovek. Bio je školovani doktor i tvorac najlogičnijeg žanra fikcije. Ali je isto tako postao i javni zagovornik spiritualizma, novog religijskog pokreta čiji su sledbenici verovali da duša ne umire sa telom i da se sa njom može uspostaviti kontakt preko seanse. Spiritualisti su nalazili utehu u uverenju da je smrt samo umiranje materijalnog dela bića.

Smrtni slučajevi u njegovoj porodici, kao što je smrt njegovog sina 1918. u Bici na Somi, i brata 1919. od upale pluća, verovatno su osnažili njegova uverenja, premda je Dojl postao spiritualista pre ovih gubitaka. U mlađim danima je, kao i mnogi njegovi savremenici, eksperimentisao sa mesmerizmom i pokazivao interesovanje za druge ezoterijske ideje, ali po rečima biografa Kristofera Sandforda verovatno je ljubazno odbio poziv da se pridruži hermetičkom redu Zlatna zora.

Dojl je, kao i Čarls Dikens, bio član Kluba istraživača duhova, organizacije za istraživanje paranormalnih pojava. Dojl se 1983. pridružio britanskom Udruženju za parapsihološka istraživanja, a 1925. postao predsednik Koledža za parapsihološke studije u Londonu, institucije koja i danas otvara svoja vrata za studente koji žele da se duhovno razviju.

Brem Stoker (1847-1912)

Neki kažu da je Brem Stoker bio član hermetičkog reda Zlatna zora. Bilo da su glasine tačne ili da nisu, verovatno je bio izložen nekim idejama Reda preko prijatelja koji su bili članovi, kao što su Dž. V. Brodi-Ines i Pamela Kolman Smit.

Malo toga znamo o ranom životu autora „Drakule“, ali znamo da je temeljno poznavao alhemiju i crnu magiju. Kao i mnogi drugi pisci njegovog vremena, Brem Stoker je verovatno bio upoznat sa mesmerizmom ili životinjskim magnetizmom. Na osnovu teorija austrijskog doktora Franca Antona Mesmera (1734-1815), ljudi koji su primenjivali mesmerizam mogli su da manipulišu „univerzalnim fluidom“ koji protiče kroz svu materiju. Mesmerizam je privukao pažnju nekolicine istaknutih naučnika i doveo do toga da je nemali broj viktorijanaca počeo da sumnja u tradicionalnu magiju. Među natprirodnim moćima grofa Drakule su telepatija, iluzionizam i hipnoza, koje su verovatno izvedene iz rasprostranjenog verovanja u mesmerizam. Zapravo je teško naći roman iz kasnog viktorijanskog perioda koji nema neke veze sa hipnozom, zaposedanjem, somnabulizmom ili paranormalnim pojavama.

„Drakula“ se može čitati i ovako: Savremenost ne može ubiti vampire ni lovce na njih, ni veze između ljudi i drevnih bogova i duhova. Ona ih samo pretvara u tajna okultna verovanja, koja se praktikuju van oka javnosti, a samo odabrana manjina ima oruđe i znanje da se od njih odbrani.

V. B. Jejts (1865-1939)

Godine 1891, „neurotična Nemica“ po imenu gospođa Elis zabranila je V. B. Jejtsu da dolazi u njen dom u Bedford Parku, jer je mislila da baca čini na njenog muža Edvina Elisa, sa kojim je Jejts sarađivao. Po svemu sudeći, izgleda da je bila u pravu.

Jejts je bio jedan od velikih tragača tog vremena. Nadahnut irskim narodnim pričama i delima Blejka i Svedenborga, izučavao je religije Istoka i Zapada, postao član Teozofskog društva, a u poznijim godinama izučavao spiritualizam. Za Jejtsa je možda najznačajnije vreme koje je proveo u hermetičkom redu Zlatna zora. Početnici (među kojima su bili Artur Meken, Alister Krouli i navodno E. Nezbit) napredovali su kroz razne nivoe magijskih studija i praktične ceremonijalne magije u potrazi za „skrivenim znanjem“. Znanje se crpilo iz raznih drevnih izvora, kao što su srednjovekovni grimorijumi, tarot, papirusi iz Britanskog muzeja, masonerija, dela elizabetanskog alhemičara i astrologa Džona Dija i knjige koju je 1887. napisao suosnivač reda Makgregor Mejders, „The Kabbalah Unveiled“.

Pisci i kritičari rugali su se Jejtsu zbog njegove fascinacije onostranim i često su razdvajali Jejtsa pesnika od Jejtsa čarobnjaka. Jedna od njih, Teri Iglton iz londonskog Independenta, napisala je: „Jejts je bio mnogo blesaviji od većine nas. Malo je pesnika slične veličine koji veruju u takve ekstravagantne besmislice“. Ali 1892. Jejts je napisao sledeće u pismu svom mentoru Džonu O’Liriju: „Mistični život je centar svega što radim i svega što mislim i svega što pišem“.

Silvija Plat (1932-1963) i Ted Hjuz (1930-1998)

U pismu majci datiranom na 23. oktobar 1956, Silvija Plat je napisala da kada su ona i Ted Hjuz počeli da žive zajedno, nadali su se da će biti tandem „bolji od gospodina i gospođe Jejts“. On bi bio astrolog, napisala je, dok bi ona gledala u tarot.

Na početku njihove veze, Platovoj je privuklo pažnju Hjuzovo poznavanje astrologije. (Više godina kasnije, tokom posete njegovom porodičnom domu u Jorkširu 1960, čula je glasine o njegovoj majci Edit, koja je – po rečima biografa Silvije Plat, Pola Aleksandra – „izučavala magiju i prenela znanje na svoju decu“.)

Ona i Ted su redovno konsultovali ručno pravljenu Vidža ploču (Ploču duhova) koju su napravili od vinske čaše, isečenih slova i stočića za kafu. Kroz privatne seanse susreli su mnoge duhove, među kojima su Keva, Pan i G. A, kaže Aleksandar; ovaj poslednji je tvrdio da može da predvidi nedeljne fudbalske rezultate, ali na kraju je ipak pogrešio. Duhovi su bili od veće koristi u smislu umetničkog nadahnuća. Pesma Silvije Plat, „Dialogue over a Ouija board: a Verse Dialogue“, kako je tvrdio Hjuz, zapravo je transkript razgovora koji su ona i on vodili sa duhovima Sibil i Liroj. Platova je smatrala da je pesma suviše nerazumljiva, tako da je objavljena tek posle njene smrti u zbirci „Collected Poems“.

Hjuz je napustio Platovu 1962. zbog druge žene. Platova je zapalila ritualnu vatru od Tedovih noktiju, peruti i rukopisa. I ovde se istorija pretvara u mit: neki kažu da je ovo uradila sa namerom da ubije muža preljubnika – što je čin veštičarenja. Njena pesma „Burning the Letters“ nagoveštava da je pokušavala da utvrdi ime Tedove ljubavnice. Neki tvrde da joj je pored stopala palo parče papira sa njenim imenom. Po rečima biografa Teda Hjuza, Elejn Fajnstajn, žena je telefonirala na njihov kućni telefon kada je vatra zapaljena, i Platova se javila. Kako god, ubrzo nakon paljenja vatre, Platova je saznala da je ime druge žene Asja Vevil.

Sežući u dubine onostranog, ili u najdublje delove sopstvenog unutrašnjeg sveta, Platova je napisala neke od svojih najboljih pesama. Kako piše pesnik Al Alvarez, možda je ovo imalo svoju cenu. Pošto se ranije suočavala sa mentalnom bolešću i jednom pokušala samoubistvo, Silvija Plat je već prešla put do pakla i nazad – ali Hjuzovi sopstveni demoni možda su doprineli da Platova potone još dublje u mračne odaje svog uma.

Vilijam S. Barouz (1914-1997)

Vilijam S. Barouz bio je opsednut traženjem reda u haosu. U potrazi za vizijama, gatao je nad ogledalima i eksperimentisao sa psihodeličnim i drugim drogama, što je zabeležio u „Yage pismima“. Istraživao je već pomenuti životinjski magnetizam u svom prvom objavljenom eseju. Takođe je slučajno ubio svoju ženu dok je bio pijan. (Njegovo objašnjenje? Zaposeo ga je demon – kontrolisao ga je „ružni duh“. Kao i svi „zavisnici o redu“, uvek je tražio objašnjenje za nešto što je naizgled neobjašnjivo).

Od dadaista i nadrealista Barouz je pozajmio metodu isečaka i pomagao u njenoj popularizaciji, a ona se sastoji od sečenja teksta i premetanja dobijenih isečaka kako bi se dobio novi. U svom naučnofantastičnom serijalu „The Nova Trilogy“, istraživao je svoju opsednutost kontrolom i zavisnošću, i objasno kako i zašto je koristio ovaj metod. Cilj mu je bio da uništi „katance reči i slika“, za koje je verovao da ulaze, oblikuju i kontrolišu naše umove tako što nas zatoče u konvencionalne šeme razmišljanja i drže nas u klopci lažne stvarnosti. „Karta koja je eksplodirala“ (1962) druga je knjiga u trilogiji, i u njoj Barouz uvodi koncept o jeziku kao „virusu iz svemira“. Kaže nam da je „savremeni čovek izgubio mogućnost tišine“, i izaziva nas: „Pokušajte da postignete makar deset sekundi unutrašnje tišine... Naići ćete na organizam koji vas primorava da govorite. Taj organizam je reč. Na početku beše reč. Na početku čega tačno?“

Verovao je da metod isečaka može da nas oslobodi od ovog jezičkog virusa tako što razotkriva pravo, skriveno značenje. Verovao je da ovo može da slomi naše poimanje vremena, između ostalog:

„Kada eksperimentišete sa isečcima tokom određenog perioda vremena, otkrivate da neki od isečaka u novonastalom tekstu kao da govore o budućim događajima. Isekao sam članak koji je napisao Džon-Pol Geti i dobio: ʼLoše je tužiti sopstvenog ocaʼ. Ovo je bio nov raspored reči, nije tako pisalo u originalnom tekstu, i godinu dana kasnije, jedan od njegovih sinova ga je zaista tužio... Možda su događaji unapred zapisani i zabeleženi i kada isečete redove reči, budućnost procuri.“

Širli Džekson (1916-1965)

Njene mračne i psihološki uznemirujuće priče nisu nastale u tamnim noćima u gotičkom dvorcu u šumi; mnoge od priča je smislila tokom dosadnih kućnih poslova. „Lutrija“ je jedna od takvih priča, koju je smislila dok je obavljala neke poslove po svom običnom gradiću. Toliko je šokirala čitaoce Njujorkera u to vreme da su mnogi otkazali svoje pretplate. Džeksonova je imala dara da prepozna i razotkrije zlo svakodnevice.

Zato ne iznenađuje što ju je kao vešticu reklamirao njen prvi izdavač, Rodžer Straus, koji je napisao da „Gospođica Džekson ne piše perom već metlom“, kao i muž, koji je o njoj napisao u biografskom dodatku uz „The Road in the Wall“: „...Ona je ekspert za veštičarenje i magiju, ima neverovatnu privatnu biblioteku engleskih knjiga na tu temu i verovatno je jedina savremena spisateljica koja amaterski praktikuje veštičarenje, a specijalista je za slabiju crnu magiju i proricanje sudbine sa tarot kartama...“ ovo je persona koju je Džeksonova ponekad prikazivala sa žarom, a nekada poricala.

Da li je ova privatna biblioteka stvarno postojala? Džeksonova je odlično poznavala istoriju suđenja vešticama u Salemu. U svom dokumentarističkom radu „Veštičarenje u selu Salem“ prikazala je kako su seljani zapali u masovnu histeriju i svalili krivicu za sve nevolje na jedan broj žena i neke muškarce, svima sudili i neke pogubili. Traženje žrtvenog jarca, koje podseća na lov na veštice, tema je koja se više puta javlja u njenim delima, među kojima su roman „Oduvek smo živele u zamku“ i kratka priča „Lutrija“.

Njen biograf, Rut Frenklin, kaže da je Džeksonova takođe gledala u tarot karte. Protagonistkinja njenog romana „Hangsaman“, Natali Vejt, očigledna je aluzija na tvorca popularnog tarot špila Rajder-Vejt-Smit, kojeg je osmislio okultista Artur E. Vejt i ilustrovala Pamela Kolman Smit. Roman se poziva na simboliku karte iz Velike Arkane, Obešeni Čovek, koja može da označava duhovnu transformaciju.

Pogled na stvarnost iz perspektive obešenog čoveka zauzima centralno mesto u fikciji Širli Džekson. U jednom predavanju o pisanju („Iskustvo i fikcija“ u posthumnoj zbirci „Come Along with me“), Džeksonova je napisala: „Pisanje fikcije volim više od svega, jer samim tim što ste pisac fikcije imate apsolutno neprobojnu zaštitu od stvarnosti; ništa se nikada ne vidi jasno ili ogoljeno, već uvek kroz tanku koprenu reči“. Frenklinova naglašava da je „...na nekom nivou, pisanje bilo oblik veštičarenja za Džeksonovu – način da svakodnevni život preobrati u nešto bogato i strano, ponekad i više nego što izgleda“.

Autor: Elizabet Sulis Kim
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Borivoje Dožudić