„U dvorani snova“ je fascinantna priča o stvarnoj istorijskoj ličnosti Saj Đinhua. Kako ste naišli na njenu životnu priču?
Bio je to jedan od onih značajnih trenutaka u životu koji mogu lako da vam promaknu, ali meni srećom nije. Tokom razgledanja u Šangaju, turistički vodič je spomenuo čuvenu kinesku kurtizanu iz 19. veka koja je putovala u Evropu kao konkubina jednog diplomate. Jedva da je rekao tri rečenice o Saj Đinhua, a ja sam bila očarana. Okrenula sam se ka suprugu i rekla: „Ako ikada napišem knjigu – a neću – ovo je priča koju bih volela da ispričam.“ A on se okrenuo ka meni i upitao: „Dobro, a zašto je ne napišeš?“
Šta vas je toliko privuklo u njenoj priči?
Bila sam veoma mala kada se moja porodica preselila u Singapur. Sećam se koliko mi je to mesto bilo fascinantno, egzotično i bučno, mešavina različitih kultura. O tome sam razmišljala dok sam u Šangaju slušala o njoj i zapitala se – kako je bilo toj mladoj ženi, pre jednog veka, da napusti svoj dom u Kini i ode na mesto gde su svi ljudi imali lica drugačija od njenog?
Kako ste pristupili pisanju s obzirom na to da je ovo vaš debitantski roman?
Prvo sam mnogo istraživala. Čitala sam sve što sam mogla da nađem o Saj Đinhua, zatim o politici tog vremena, bordelima i prostituciji, pripovedanju i tradiciji povezivanja ženskih stopala. Trudila sam se da pronalazim što više svedočanstava iz prve ruke, od ljudi koji su živeli tokom Bokserske revolucije, onih koji su živeli u Pekingu na prelasku u prošli vek i pisali o tome. Izučavala sam stare fotografije i mape. Putovala sam, čak sam i odvukla supruga u muzej seksa u Tong Liju.
Istraživanje je trajalo i tokom pisanja, do samog kraja. Ali trebalo je da naučim i kako se pišu romani. Nikada nisam napisala ništa duže od rada na fakultetu. Zato sam posećivala radionice pisanja i priključila se nekim kritičarskim grupama. Imala sam sreće što sam naišla na ljude koji su bili strpljivi, kreativni i pružali su mi podršku jer su znali da pišu, a želeli su to znanje i da podele. I najvažnije – postavljali su odlična pitanja. Mnogo sam naučila od svih njih.
„U dvorani snova“ je istovremeno duboko lični, ali i politički roman – da li ste se svesno upustili u pisanje političkog dela priče?
Veoma sam se zainteresovala za život Saj Đinhue i njena iskustva u zaobilaženju kulturnih granica između Istoka i Zapada tog vremena. Istovremeno sam želela da istražim sopstveno iskustvo preseljanja u Aziju sa Zapada. Tako da je roman počeo kao lična priča o životu jedne žene, ali kako sam više saznavala o njoj, shvatila sam da je politički kontekst jednostavno neophodan kako bi njena priča mogla u potpunosti da se ispriča. Da nije toga, bila bi samo još jedna u nizu žena koje su živele od trgovine seksom i bila bi zauvek zaoboravljena.
Ima li razlike u odnosu Istoka i Zapada danas i u vreme kada se odvija vaš roman?
Mislim da je dinamika Istoka i Zapada koju sam pokušala da opišem u romanu (uglavnom iz kineske perspektive) značajan deo tranzicije koja se dogodila pri globalizaciji sveta u kome danas živimo. Ljudi na Zapadu posmatraju Kinu u kontekstu dve stvari: ekonomske moći i političke represije. U romanu sam upotrebila nekoliko događaja iz kineske istorije koji su deo perioda poznatog kao „sto godina nacionalnog ponižavanja“ koji je počeo Prvim opijumskim ratom, a završio se osnivanjem Narodne Republike Kine.
Saj Đinhua je tokom istorije prikazivana i kao heroina i kao zlikovac. Mislite li da je ipak reč o liku sa kojim možemo saosećati?
Ovde zaista moram da razdvojim istorijsku ličnost Saj Đinhua i „moju“ Saj, kao i da priznam da mi je bilo potrebno neko vreme da zavolim njen lik. Na početku mi je delovala kao teška žena, oportunistkinja, što pretpostavljam da je i bila. Ali stvarajući njenu priču, razvila sam poprilično drugačiju osobu. Postala je ranjiva. Dopadalo mi se kako se razvijala od deteta do žene, kako povređena i traumatizovana priča sebi priče da bi se utešila i pokušava da u njih poveruje. Svako od nas to radi na neki način – a linija između stvarnog i zamišljenog zamagljena je u zavisnosti od načina na koji naš mozak radi. To se desilo i Saj, povredila je i sebe i druge zbog nemogućnosti da vidi dalje od sopstvenih priča, a to je vrlo ljudski. Na kraju romana postiže određenu vrstu iskupljenja – koja ipak nije istinita, ali mi je delovala ispravno kada sam pisala ovu priču. Čitaoci moraju da razumeju da je ovo njena priča kakva je mogla biti, a ne kakva je bila.
Važna tema romana „U dvorani snova“ je važnost ženskog prijateljstva – Saj i Sujin imaju poseban odnos. Odakle inspiracija za ovo prijateljstvo?
Zapravo, u prvoj verziji koju sam napisala, priča se svodila na aferu između Saj i grofa Alfreda von Valdersija, a Sujin je postojala kao prolazni lik i pojavljivala se samo u scenama u bordelu. Kada sam stigla do određenog dela, počela sam sve više da verujem da se ljubavna afera između Saj i grofa nije ni dogodila – Saj je imala svega 13 godina, a Valdersi 55. Jaz među njima bio je veliki, ne samo kada su godine u pitanju, pa sam počela da verujem da je sama afera bila ustvari Sajina zanesenost grofom. Tada sam shvatila da je osoba koju je zapravo volela i koja joj je bila potrebna Sujin – mudra, brižna i stalo joj je do Saj.
Njihov odnos nastao je spontano osluškujući želje mojih likova i razmišljajući šta je zaista bilo stvarno i postojano u njihovim životima. Naravno, našla sam primer i u svom životu – odnos sa svojom sestrom, ali i posmatrala sam prijateljstva žena koja se sa godinama produbljuju. Videla sam to na primeru svoje majke i njenih prijateljica, videla sam to kod sebe.
Na kraju, imala sam mnogo sreće što mi je jedan od prijatelja pisac koji me je ohrabrivao da guram kroz svoj izuzetno problematičan prvi rukopis. Mnogo ljudi mi je pružilo podršku da nađem agenta koji će verovati u to da ovaj roman treba da zaživi. Bez svih njih, ova knjiga bi i dalje bila u procesu rada, pisala bih i prepravljala kraj gomile knjiga na trpezarijskom stolu.
Foto: ©Bob Toomy
Izvor: alexandracurry.com
Prevod: Dragan Matković