„Alisa u Zemlji čuda“ i njene beskrajne avanture

Jedno od najneobičnijih stvorenja koje Alisa sreće u Zemlji čuda jeste Gusenica, koja je opuštenim tonom pita: „Ko si ti?“, na koje dobija nesiguran odgovor: „Ja... teško mogu to da kažem, gospodine, ovog trenutka... samo znam ko sam bila kad sam ustala jutros, ali sam se od tada više puta promenila.“ Alisina zbunjenost je razumljiva – tokom svojih avantura greškom je mešaju sa spremačicom, zmijom, vulkanom, cvetom i čudovištem. Danas bi na to pitanje bilo još teže odgovoriti. Ko je zapravo Alisa?

Od prvog objavljivanja „Alise u Zemlji čuda“ pre 160 godina, iz razigranog i zagonetnog dela Luisa Kerola iznikla je čitava industrija – od filmova i vožnji u zabavnim parkovima preko kostima i društvenih igara. Posmatrali je kao ikonu nevinosti ili projekciju mračnijih fantazija, bezizražajna devojčica sa originalnih ilustracija Džona Tenijela postala je kulturni i kultni simbol koji svako može tumačiti na svoj način.

Alisu najčešće uzimamo zdravo za gotovo. Iako uživamo u njenim književnim eskapadama, retko se zapitamo zašto baš ona, a ne neki drugi fiktivni lik poput Hajdi ili Doroti, tako snažno pleni maštu javnosti.

Moja sećanja na knjige o Alisi sežu dalje od najranijih čitalačkih uspomena. Uvek su bile tu – pune uvrnutih likova koji naseljavaju granični prostor između stvarnosti i mašte – i ostale su u mom životu narednih četrdeset i kusur godina. Povremeno sam se vraćao u Kerolovu Zemlju čuda, ali tek kada sam počeo da istražujem njeno književno poreklo i dalji život, shvatio sam da znam daleko manje nego što sam mislio.

Popodne kada je Kerol zabavljao tri ćerke svog kolege Dina Lidela postalo je legendarno gotovo koliko i sama priča o Alisi. Mnogo godina kasnije i Kerol i njegova desetogodišnja muza Alisa odvojeno su beležili svoja sećanja. Iako su se u nekim detaljima razlikovala, opšti tok događaja se poklapao – sunčana plovidba rekom Temzom, piknik i nastanak ideje o svetu koji će Alisa, njegovo „dete iz snova“, istraživati. Ipak, zvanični meteorološki izveštaji beleže oblačno, hladno i vlažno vreme. Ali činjenice nemaju moć privlačnosti mašte, posebno kada obala Oksfordšira postane mesto začeća savremenog mita i jedne od najpoznatijih priča u svetu.

Rekonstrukcija tog putovanja čamcem danas bi delovala kao povratak u prošlost – veslanje rekom uzvodno kroz idilične prizore netaknute vekovima. Na odredištu, devojčice žele da čuju priču, a Kerol ih, bez ikakvog plana, vodi niz zečju jamu.

Prvi deo avanture donosi igru rečima: Alisa pada „u veoma dubok bunar“, a potom u san, prolazi pored ormarića i polica sa knjigama, a stvarni predmeti iz njenog života mešaju se sa snom – uvod u svet i avanture u kome će se njena mašta preoblikovati. Kerol je u priču uključio svoja sećanja, a nekoliko stanovnika Zemlje čuda prebeglo je iz njegovih ranijih rukopisa. Odluka da Alisu pošalje ispod zemljine površine bila je u skladu sa tadašnjim književnim trendovima, od bajki do Dantea i savremene naučne fantastike.

Viktorijansko doba bilo je fascinirano podzemljem, naročito nakon izgradnje prve podzemne železnice koja je izmenila lice Londona. Savršeno mesto na kom su se priče množile u tami poput pečuraka. Stoga nije čudno što je Kerol prvobitno svoj rukopis nazvao „Alisa u podzemlju“, koji je ubrzo promenio u „Zemlju čuda“. Inspiraciju je najverovatnije pronašao u pesmi Frensisa Tarnera Palgrejva „Doba nevinosti“, koja slavi dečju maštu i nevinu kreativnost kao put u ponovo pronađeni raj.

Iako su ga neki savremenici posmatrali sumnjičavo, Kerol je Zemlju čuda zamislio kao spoj bajkovite zemlje i raja – pristupačnu samo onima koji su spremni da, makar privremeno, gledaju očima deteta. Međutim, ponekad je brinuo da dečja mašta može da bude jednako ranjiva kada dođe do uznemirujućih delova života. Skoro sva stvorenja koja Alisa sreće su pre mrzovoljna, nego umiljata – od mladog raka koji voli da odbrusi, do miša koji reži. Pored opasnosti od pogubljenja, ili da je ugase kao sveću, Alisa u raznim trenucima rizikuje da polomi vrat o plafon, da je pregazi ogromno štene ili da je gaze po nogama. Iako se njen san odvija na obali reke, Zemlja čuda više liči na kraj Darvinovog „Porekla vrsta“, gde se najlepši i najdivniji oblici života neprestano bore za opstanak. Čak i dobroćudni Češirski mačak ima veoma dugačke kandže i veoma mnogo zuba. Svi smo dobro upoznati da Alisa svoj san završava besnim ispadom.

Alisa Lidel je ubrzo nakon objavljivnja knjige prerasla svet za nju stvoren, ali je zato izmaštana Alisa nastavila da živi – prilagođavana nastavcima, pozorištu, skraćenim verzijama i bezbrojnim obradama i adaptacijama. Tokom decenija postala je kulturni i kultni pojam, simbol svega čudesnog i neobičnog.

Danas „Alisa u Zemlji čuda“ živi u bezbrojnim oblicima – od knjiga i stripova do video-igara i internet fan fikcije. Ali čitanje originala ostaje najučinkovitiji način da se uđe u njen univerzum, jer se on stalno širi i menja, raste zajedno sa čitaocima i odražava njihove promene.

Na Guseničino pitanje „Ko si ti?“, i dalje ćemo, poput Alise, teško moći da damo konačan odgovor. Zemlja čuda možda postoji samo u njenoj glavi, ali svaki put kada je posetimo, postoji i u našoj. Prolaz ka njoj nikada se ne zatvara – samo nas uči da, kada se vratimo iz knjige u stvarni život, on više nikada ne izgleda isto.

Autor: Robert Daglas-Ferhurst
Izvor: theguardian.com
Prevod: Đorđe Radusin