Bajkoviti jezik braće Grim

Kako su braća Grim počela sa sakupljanjem bajki, slučajno promenila kurs lingvistike i pokrenula novu oblast u izučavanju folklora.

Skromni počeci

Nekada davno u Hanauu živela su dva brata čija je porodica zapala u probleme. Otac im je preminuo i ostavio suprugu i šestoro dece potpuno bez novca. Njihovo siromaštvo je bilo toliko da su imali samo jedan obrok dnevno.

Zbog toga su braća morala da krenu u svet kako bi pronašla svoju sreću. Uspeli su da dođu do fakulteta u Marburgu i upišu pravo, ali ih ni tamo sreća nije služila. Siromašnu braću pratila su silna poniženja i prepreke dok su pokušavala da steknu obrazovanje daleko od kuće.

Negde u to vreme, kada je Jakob morao da napusti studije kako bi izdržavao porodicu, celo nemačko kraljevstvo Vestfalije postalo je deo francuskog carstva pod osvajačkom vladavinom Napoleona Bonaparte. Nalazeći spas u biblioteci, braća su provodila sate učeći i tražeći priče, poeme i pesme koje su govorile o ljudima koje su ostavili za sobom. U vreme ratova i političkih previranja, nostalgija za pričama o prošlim vremenima, o životima ljudi u malim mestima, na poljima i u šumama, delovala je važnije nego ikada.

Ovo je priča o dva bibliotekara, Jakobu i Vilhelmu Grimu, koji su pošli u potragu za bajkama i slučajno promenili kurs lingvistike i pokrenuli potpuno novu oblast u izučavanju narodne umetnosti.

Sakupljanje bajki

Braća Grim su radila kao bibliotekari što u to vreme, kao uostalom ni sada, nije bio unosan posao čak ni kada radite za novog kralja u privatnoj kraljevskoj biblioteci. Mladi, nezaposleni Jakob je posao dobio nakon što ga je preporučio kraljev sekretar, a zaboravili su da mu provere kvalifikacije i, kako je Jakob pretpostavljao, niko drugi se za taj posao nije ni prijavio. Uskoro mu se pridružio u Vilhelm. Imali su dovoljno slobodnog vremena pa su se bavili lingvistikom i sakupljanjem narodnog stvaralaštva.

Većina ljudi zna za to da su braća Grim sakupljala bajkovite priče na zadovoljstvo dece širom sveta. Za racionalne ljude vođene logikom priče u kojima su veštice, vile, princeze i prinčevi, drvoseče, krojači, izgubljena deca i životinje koje govore bile su najčešće nešto čudno, luckasto, nikada ozbiljno i pre svega nikako vredno izučavanja. Pa zašto bi trebalo da nas zanimaju ovakve priče?



Ono što je verovatno podstaklo braću da se bave jezikom i folklorom bila je nostalgija za domom. Čak i dok je bio školarac, Jakob je veoma dobro znao da jezik nekome može pomoći da se oseti da je kod kuće ili kao stranac. Nikada nije zaboravio kada mu se u školi jedan od nastavnika uvek obraćao u trećem licu dok je drugoj deci ukazivao poštovanje. Nedostajale su mu šetnje sa ocem do susednih sela i slušanje seljana kako govore o svakodnevnim stvarima obavijeni duvanskim dimom i jarkom sunčevom svetlošću.

Na studijama su braća imala sreću da upoznaju pesnika Klemensa Brentana koji ih je zamolio da mu pomognu u sakupljanju narodnjih pesama i poezije. Grimove su posebno zanimale priče koje do tada niko nije zapisivao. Priče starih žena bile su za stare žene i decu, nikako za izučavanje, ali braća Grim su osetila potrebu da ih zapišu i „sačuvaju ih od nestajanja poput rose na vrelom suncu“.

Napoleonovi ratovi su ovaj period učinili politički i društvno nestabilnim. Carstvo u kome se govorilo na nemačkom je napuklo i mnogi nemački učenjaci, među kojima su bili i Jakob i Vilhelm, vođeni nacionalizmom pokušavali su da na brzinu sačuvaju nemačko nasleđe. U srcu pokreta ležao je nemački romantizam sa svojom emotivnom žudnjom za autentičnošću. Romantičari su verovali da se istina može pronaći u jednostavnijim rečima i mudrostima običnih ljudi, vraćanjem u nostalgičnu, glorifikovanu prošlost.

Upravo to su radila braća Grim sakupljajući koliko god je bilo moguće priča širom zemlje, bez obzira na to koliko su bile nasilne, neprijatne ili mračne. U to vreme, bajke koje su bile popularne u društvenim krugovima više klase bile su književne i sadržale moralne poruke. Braća Grim su smatrala da ovaj pročišćeni francuski stil deluje izveštačeno, da im je jezik veštačko književni i očigledno je namenjen obrazovanim klasama. Njihov pristup je podrazumevao da narodne priče budu prenesene na narodnom jeziku, i zapisivali su ih tako ne samo zarad književnosti nego i zarad nauke.

Lingvistika i Grimov zakon

Ono što je manje poznato u lingivističkom svetu jeste da je Jakob Grim lingvista po kome Grimov zakon nosi ime. Takođe se ne zna da je njihovo delo „Kinder und Hausmärchen“ („Dečje i porodične priče“) prvobitno napisano kao naučna knjiga o lokalnoj kulturi, a ne za decu. Kako je Jakob zapisao: „Nisam napisao knjigu priča za decu, iako se radujem što im se dopada; ali na njoj ne bih radio sa toliko zadovoljstva da nisam verovao da će biti važna za poeziju, mitologiju i istoriju najozbiljnijim starijim ljudima u koje i sebe uključujem.“



Braća Grim su, među prvima, uspostavila rigoroznu metodologiju sakupljanja i istraživanja usmene tradicije koja je zahtevala mnogo beležaka o govornicima, mestima i vremenima. Na taj način sačuvan je jezik, dijalekat i žargon pripovedača, a braća su pažljivo upoređivala različite verzije priča koje su im ispričane. „Naš prvi cilj u sakupljanju priča bili su egzaktnost i istinitost. Ništa svoje nismo dodali, nismo ulepšavali nijedan trenutak u pričama, ali smo im dali materijalni oblik onako kako smo ih i sami čuli“, zapisala su braća.

Ovo je zaista bio pionirski posao u folkloristici. Upoređujući priče dok je pokušavao da rekonstruiše daleki početak nemačke kulture, Jakob Grim je postao sve zainteresovaniji za lingvistiku. Jezik je bilo sredstvo da se zađe duboko u autentičnu i originalnu nemačku prošlost. Kako i zašto su se reči menjale u drugim nemačkim jezicima ili dijalektima, kao i kod drugih indoevropskih jezika.

Iako nije bio prvi koji se bavio ovim pitanjem, Jakobovo lingvističko istraživanje objasnilo je sveobuhvatnu i sistemsku zvučnu korespodenciju između germanskih jezika i njima srodnih indoevropskih - ovaj fenomen je danas poznat kao Grimov zakon.

I tek tako je nastala istorija nemačke lingvistike iz želje da se bolje razume poreklo narodnih priča, a razvijena je i nova oblast izučavanja – istorijska fonologija. Rad Jakoba Grima i njegovih savremenika doveo je do rigoroznijeg pristupa istoriji lingvistike koji se više bazirao na nauci što je na kraju stvorilo put za razvoj savremene formalne lingvistike kao nauke.

Zaplet postaje složeniji

Uz sva ova velika dostignuća, mogli bismo reći da su braća Grim živela srećno do kraja života. Ali naravno da svaka dobra priča ima preokret.

Slika koju bi neko imao zamišljajući sakupljanje ovog narodnog blaga bila bi kako dva bibliotekara putuju po unutrašnjosti zemlje i sakupljaju priče od seljana na blatnjavim poljanama i u pabovima, držeći u jednoj ruci kriglu piva, a u drugoj beležnicu. Nažalost, ta slika je lažna. U stvarnosti, mnogi njihovi izvori bili su književni ili su priče čuli od ljudi iz svoje klase, a mnogi od njih verovatno nisu ni bili Nemci poreklom.

Istraživanje Orina V. Robinsona pokazuje kako, uprkos insistiranju braće Grim da su priče beležili doslovno kako su ih i čuli, istina je da su one zapravo uređivane i menjane, a posebno je to radio Vilhelm. Promene se mogu videti kroz različita izdanja i rane rukopise koje je Klemens Brentano zaboravio da uništi. Iskustvo koje su braća imala sa narodnim pričama i lingvistikom koristili su da priče prerade i učine ih naizgled autentičnije nemačkim. Na primer, imena Ivica i Marica (originalno Hänsel i Gretel) koja toliko dobro znamo su odabrana samo zato što deluju kao autentična narodna imena iz određene oblasti. Prvobitno, priča je bila poznata kao „Mali brat i sestra“.

Iako su u prvim verzijama neke priče ispripovedane u indirektnom govoru ili na standardnom nemačkom jeziku koji je koristila srednja klasa, u kasnijim se javljaju dijalozi, često na regionalnim dijalektima, uključujući i narodne izreke i poslovice kao i „autentične“ narodne stihove i poeziju. Braća Grim su nesvesno otkrivala svoje moralne i polne predrasude menjajući zamenice za ženske likove čak i okviru iste priče. Poznato je da je Jakob imao problem u školi kada su mu se obraćali drugačijim zamenicama u odnosu na druge đake što stvari čini dodatno zanimljivim. Robinson ističe da kada su devojčice dobre ili veoma mlade, korišćena je neutralna zamenica „es“ dok je za loše devojčice ili odrasle žene korišćen ženski oblik „sie“. Takav kontrast u upotrebi jasno govori da nije reč o slučajnosti, posebno kada se priče uporede sa drugim izvorima u kojima se zamenice koriste konstantno na isti način.

Za neke je to što braća Grim nisu uspeli da ispoštuju sopstvene metode istraživanja katastrofalan gubitak za nemački folklor. Ali takođe bi trebalo imati na umu da je uređivanjem narativne strukture stvoren stilski format po kome danas prepoznajemo bajku i koji je praćen od tog trenutka. Nekada davno, uprkos svim manama, braća Grim su postigla nešto legendarno stvarajući nacionalno telo narodne književnosti. I zaostavština koju su za sobom ostavili u istoriji lingvistike i folkrolistici je živela zauvek srećno.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: daily.jstor.org