Poslednji roman Barbare Kingsolver „Bez zaklona“ objavljen je tačno 30 godina nakon njenog prvenca „The Bean Tree“. Od debitantskog dela do danas, Kingsolverova je pročistila stil, ali su ključne teme – zajednica, društvena pravda, politika, nauka i ponašanje ljudi kada im se svet raspada – fundamentalno ostale iste.
Roman „Bez zaklona“ prati dve paralelne priče o porodicama koje žive na istom mestu u Vajnlendu u različitim vremenskim periodima. Prva je smeštena u 2016. godinu i govori o Vili i njenoj široj porodici. Vila pokušava da restaurira kuću u kojoj silom prilika živi, a da bi to postigla, mora da dokaže da je reč o građevini od istorijskog značaja.
Druga priča je smeštena u 1871. godinu i govori nam o profesoru nauke Tačeru i njegovoj supruzi Rouz. Njihova kuća se takođe urušava, a reč je upravo o domu u koji se Vila uselila vek i po kasnije. Tačerov posao postaje ugrožen zbog njegovog zalaganja da se Darvinova teorija evolucije predaje učenicima. U romanu nailazimo i na dve istorijske ličnosti: Meri Trit, koja je bila saradnica Čarlsa Darvina, i Čarlsa Lendisa, osnivača Vajnlenda.
Sa autorkom smo razgovarali o poslednjem romanu, kao i o mnogim temama koje godinama istražuje u svojim romanima.
U nekoliko intervjua ste navodili da ste najponosniji na svoj roman „Lakuna“. Da li je i dalje tako?
Da, sve do sada je to bilo dostignuće na koje sam bili najponosnija. Ali sada moram da kažem da je to ipak roman „Bez zaklona“ jer je reč o sličnoj vrsti zaranjanja i zahtevao je izuzetno mnogo vremena, učenja, istraživinja i promišljanja. Ambiciozan je u svojoj strukturi i mnoge stvari su mi delovale nemoguće u pogledu realizacije, ali upravo to je ono zbog čega želite da budete umetnik.
Kada sam pisala „Lakunu“, jedna od stvari o kojima sam želela da govorim bio je srećan brak. Iako je to roman o mnogo, mnogo nesrećnih stvari, želela sam da bude i priča o srećnom braku jer mislim da je to tema vredna pisanja, ali niko to ne radi. Zaista, koji ste poslednji roman pročitali da govori o srećnom braku ljudi koji se stvarno vole? Usvojili smo to kao istinu da sve srećne porodice liče jedne na drugu. Ali nije tako. Postoje razne vrste srećnih porodica. To saznanje je imalo svrhu u mom pisanju.
„Bez zaklona“ je u suštini roman o tome kako se ljudi ponašaju kada im se svetovi ruše. U takvim oklonostima ljudi se okreću onome što im je poznato. Takođe, držati se braka i truditi se da ga spasete je potpuno razumno.
Da, i u romanu „Bez zaklona“ postoji promena u odnosu između Vile i njenog supruga, dok se Tačer i Rouz razilaze i on razvija daleko snažniji odnos sa svojom komšinicom Meri Trit.
Da, u romanu pratimo rasplet Tačerovog braka. Na početku znamo da su Tačer i Rouz tek venčani i da deluju veoma srećno. A prva stvar koju od Tačera čujete o njegovoj ženi jeste da ga ona neverovatno privlači, jer je reč o vremenu kada ljudi nisu imali seks pre braka. (smeh) Na početku je on očaran svojom ženom, ali kroz roman vidimo kako se taj brak raspada jer u njemu praktično nema ničega.
S druge strane, kada posmatrate Vilin brak, na početku ćete biti sumnjičavi i delovaće vam da nisu jedno za drugo. Ali kako priča napreduje, shvatićete njegovu snagu i vrednost i videti da može da funkcioniše.
Dopala mi se ta dinamika. Želela sam da junaci razvijaju svoje priče kroz teme, tako da sa svakim poglavljem sve dublje shvatamo šta to znači kad iamte (ili nemate) zaklon. A u pogledu dinamika njihovih odnosa, one se kreću u suprotnim smerovima.
Istražujete li mnogo za svoje romane?
Primetila sam izvestan šablon u svom radu: od velikog ka malom. „Bez zaklona“ je veliki roman koji je došao nakon „Flight Behavior“ u kome sam bila na domaćem terenu i nastao je poprilično brzo. Definitivno nikada neću ostati bez materijala.
„Bez zaklona“ ima muškog protagonistu što je retkost u vašim romanima. Koliko je drugačije pisati iz muške perspektive?
Moj drugi roman „Animal Dreams“ je takođe imao muškog junaka, kao i „Lakuna“. Nije to nešto posebno. Nakon što sam osmislila zaplet za „Bez zaklona“, bio mi je potreban lik koji bi radio stvari koje je u to vreme mogao da radi samo muškarac. Mislim da ne postoji određena muška perspektiva – ima ih na milione. U razvoju muških likova koristim ono što dobro znam (na primer, Tačerova naučna znatiželja) i držim se dalje od onoga što ne znam (na primer, kakav je osećaj imati erekciju).
Pomenuli ste jednom da pripovedanje može da se koristi za predstavljanje novih ideja čitaocima – u vašem slučaju ideja o životnoj sredini i društvenim nepravdama. Negde sam pročitala da bi ljubavne romane trebalo pisati tako da sadrže teme o očuvanju sredine, klimatskim promenama i nauci jer je tržište tih romana veliko i time bi ideje došle do mnoštva čitalaca. Mislite li da ljubavni romani mogu da ostanu verni svojoj suštini, a da u sadrže političke teme?
Ne znam ništa o žanru ljubavnih romana, ali pretpostavljam da je isto kao i sa onim koje ja pišem. Pisci komercijalnih dela žive u istom svetu u kome i ja, sasvim je sigurno da brinu o istim stvarima. Verovatno se i pitanja rase, pola i, možda, životne sredine pojavljuju u tom žanru.
Kada odlučim da napišem ljubavnu ili priču o osvajanju, osmišljavam radnju tako da prati određenu osobu dok pokušava da shvati kako nešto da uradi. U suštini je to ljudska priča. Ne počnem sa idejom: „Ova će biti o kapitalizmu“ ili „U ovoj ću pisati o klimatskim promenama“. Odlučim da pišem priču o ljudima i svetu u kome žive, a time su problemi tog sveta deo postavke i njihovih života.
U romanu „Bez zaklona“, u delu o savremenoj porodici, pišem o studentskom dugu, problemima sa zaposlenjem i zdravstvenom negom. To su stvari sa kojima se ljudi u SAD suočavaju svakodnevno. Dakle, da, mislim da su čak i žanrovski romani fokusirani na svet u kome živimo.
Neki kritičari vaše romane nazivaju „propovedničkim“ jer čitaoce bombardujete problemima životne sredine i društvenih nepravdi.
Nisam sigurna šta podrazumevaju pod „propovednički“. Likovi diskutuju među sobom, ali o kakvoj provedi je tu reč ili ko je propovednik? Mislim, u romanu „Bez zaklona“ nijedan lik ne predstavlja mene, ne iznosi moje principe. Dakle, nisu u pravu.
Rasprave između Tig i njenog brata Zika često zalaze u „ti si kapitalista, ti si antikapitalista“. Na kraju ste spomenuli knjigu Naomi Klajn „This Changes Everything“. Deluje da su rasprave ova dva lika zasnovane na onome o čemu Klajnova piše.
Mislim da je knjiga Naomi Klajn zaista zanimljiv način povezivanja nauke o životnoj sredini sa dinamikom globalnog kapitalizma. Ali ne, nisam nijednu raspravu Tig i Zika uzela iz te knjige. Ako biste otišli u bilo koji studentski kamp, čuli biste takvu raspravu između onih koji studiraju ekonomiju i onih sa studija o životnoj sredini. Danas se klinci vatreno svađaju zbog tih tema.
Mislite li da čitaocima taj nivo debate o kapitalizmu smeta jer su takve rasprave aktuelne? Da im smeta što ih iste stvari bombarduju i iz romana, a samo su želeli da čitajući pobegnu iz stvarnosti?
Pa, to ne znam. Kada čitate roman o nesrećnom braku ili partneru koji vara, a svako od nas poznaje nekog ko je u takvoj situaciji, zašto ne biste rekli: „O, ne, ovo previše liči na stvaran svet, ne bi trebalo da bude u romanu“? Mislim, zar nije svaki dobar roman o nečemu što nam izaziva nelagodu?
To me zbunjuje. „Bez zaklona“ je roman o dinamici i dijalektici, o tome kako se oblikuju rasprave i kako se one dobijaju ili gube. I delom je reč o tome ko treba da reši te probleme.
Rekli ste da ne možete da započnete novi roman ako prvo ne očistite svoj radni prostor.
Smejem se jer je trenutno u haosu. Pokušavam da usred zime obavim prolećno čišćenje.
Taman je to i sledeće pitanje: jeste li počeli čišćenje nakon romana „Bez zaklona“?
Jesam. Još uvek imam plutanu tablu na kojoj su slike Meri Trit i Lendisa, i druge fotografije iz tog perioda. Skinuću ih sve i odložiti u arhivu pa početi da ređam nešto novo.
I šta planirate sledeće da napišete?
Osećam da ne bi trebalo da pišem ni o čemu drugom osim o klimatskim promenama.
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Dragan Matković