Beograđanke u carstvu korupcije

Tri godine posle najkomercijalnije knjige kratke umetničke proze u srpskoj književnosti 21. veka ‒ „Beograđanke“, dolazi novi naslov Igora Marojevića. To je nedavno objavljeni roman „Prave Beograđanke“ (Laguna) koji je autor promovisao na proteklom Sajmu knjiga.


 
Da li imaš tremu jer se posle velikog uspeha zbirke priča „Beograđanke“ to očekuje i od novog romana „Prave Beograđanke“?

Zaista ne pamtim kad sam poslednji put osećao tremu. Samom sebi bih, da je negujem i posle 20 godina književne karijere, delovao vrlo patetično. Okolnosti koje si pomenuo ne vidim kao mogući okidač treme i zato što neki konačniji rezultati mogu doprineti samo većem unutarnjem sabiranju. „Beograđanke“ su moj jedini hit u punijem smislu reči, pa nije rđavo da se proveri da li sam autor sa mnogo čitalaca za južnoslovenske prilike, ili alternativni pisac koji je u nekom trenutku slučajno omirisao mejnstrim. Bez obzira na mogući (ne)uspeh „Pravih Beograđanki“, sopstvenu poetiku doživljavam kao alternativnu, ali dosta takvih pisaca je bilo, ili jeste, i visokotiražno.
 
Kako su se Beograd, Beograđani i Beograđanke promenili od „Beograđanki“ do „Pravih Beograđanki“?

U zbirci priča opisujem zbivanja od devedesetih do, ako se dobro sećam, 2011. U „Pravim Beograđankama“ se bavim novijim periodom, možda čak želim da anticipiram razmere korumpiranosti društva, kako bi ona mogla da izgleda, na primer, 2019. Pritom nisam koristio poetičke strategije SF-a jer su mi strane. Tek u poslednjih nekoliko godina društveni nivo se srozao dotle da vlastodršcima i njihovim medijskim saveznicima prolaze i najčistije, odnosno najprljavije laži i klevete. Čak i oni koji bi da se okoriste o politiku ranije bi za učlanjenje i izvestan aktivizam mahom dobijali posao, neretko srazmerno pristojan. Sada se takvi masovno prodaju, ne čak ni za opstanak, nego za nadu u opstanak. Čak se i DS, čijem sam se padu zbog korumpiranosti stranke veselio, ispostavila znatno decentnijom od ove ekipe koja opstaje na dugoročno pogubnim kreditima i neprekidnom demagoškom nasilju državnih glavešina i njihovih prirepaka. Vučić se svaki dan nečim javno ponosi. Ne bi onda bilo loše i da nam kaže ima li čega da se stidi.

Izrazito pogoršanje društvenih uslova svakako se odražava na život građanki i građana, pa i Beograđanki i Beograđana. Budući da je tako, i da moja neznatnost ne beži od novih vidova realizma, likovi moje nove knjige, pretežno ženski, izlažu se većim rizicima nego junakinje prethodne. Razlike između „Pravih Beograđanki“ i „Beograđanki“ su, neko bi rekao, znatne: drugačiji žanr, nijedan zajednički lik, bavljenje ženama alternativnije mentalne strukture u zbirci priča odnosno – u romanu – onima  bližim mejnstrimu i pokušajima da se ostvare kao dame. Ako tada nekoga još to bude zanimalo, sva će se slična i neka drugačija pitanja razjasniti kad se moje „Beogradsko petoknjižje“, posle ove dve knjige odnosno romana „Dvadeset i četiri zida“ i „Parter“, kompletira još jednim dužim narativom.
 
Skrenuo si pre neki dan pažnju tvitom „Beograd je punk smožden turbo-folkom“, a drugi si posvetio jednoj političkoj ličnosti?

Samo sam posredstvom dva direktna tvita čestitao Ani Brnabić što se tako brzo kvalifikovala za ozbiljnu konkurenciju višedecenijskom nosiocu laskave titule najnespornije figure piona visoke srpske politike, Z. Liliću. Ako je za utehu, bar je najnespornija kao figura pionke. S obzirom na opšti pad društva, Ana Brnabić dolazi kao idealna premijerka ogromnog beskičmenog biračkog mesa vladajuće koalicije.

Prostorno ograničenje tvitova ne dopušta čoveku da se sasvim izrazi, te je i u postu o panku i turbofolku moralo biti podrazumevanja. Jedno od njih jeste da, zbog srazmerno malog broja bendova koji su krajem sedamdesetih i prvih godina osamdesetih mogli da snime i objave album, pank i njuvejv scena nisu bile striktnije odvojene. Dakle, mislio sam na pank u širem smislu. Opet, i takvu, osavremenjenu scenu država je prividno forsirala preko medija, a nije dozvolila da najznačajnija pank ploča, „Nevermind the Bollocks…“ Sex Pistolsa, bude objavljena i u SFRJ, za razliku od LP-ja nekih manje uticajnih bendova. Po moćnoj JNA su sve to bili anarhisti, s kojima se izašlo na kraj kad je Bregović ušao u ska i sa albumom „Doživjeti stotu“ komercijalno razbucao sve jugoslovenske i pank, i njuvejv, i ska izvođače zajedno. Pa ipak, pank, ali i postpank i gotik, sve do kraja osamdesetih bili su izrazito zastupljeni, bar u centru Beograda, no ubrzo su ih praktično proćerali petorazredni derivati Bregovićevog pastirskog roka. S tim što je devedesetih država stala iza turbofolka, kao neosvešćene mešavine nespojivog, shvatljive samo na unutarnjem nivou, kao savršene dopune jednako nerazumljive i izolovane domaće politike. Rezultate dvoipodecenijske ljubavi turbofolka i skoro svih srpskih vrhuški uživamo u punoj meri: TF je pomogao našim vlastodršcima da stvore što gluplje biračko meso, na čemu se radilo sistematski i gotovo sveobuhvatno, uz stalno snižavanje procenta koji vlada od svog budžeta udeljuje kulturi. Ni to baš ne vodi širem prosvećivanju. Bilo bi mnogo časnije da se Ministarstvo za kulturu ukine nego da se ta oblast ponižava sa 0.6 odsto vladinog budžeta. Mogli bi lepo da izbrišu ministarstvo i oforme resornu kancelariju unutar Ministarstva inostranih poslova. Ili, možda i bolje, Ministarstva unutrašnjih poslova.
 
Kao neko ko je dosta vremena proveo u Kataloniji, kako ti vidiš tamošnje prilike?

Za Vučića sam, u vezi sa spoljnom politikom, u više navrata imao reči hvale. No baš na primeru Katalonije mi se učinilo da se spoljnopolitički spustio na vlastiti unutarpolitički nivo. Pošto mu je lakše da se služi analogijom nego logikom, u mogućem odvajanju Katalonije prepoznao je primer istovetan kosovskom. Tako je uspeo da previdi da je bivša srpska pokrajina izgubljena po principu po kojem je 1918. dobijena Vojvodina (ko gubi rat, gubi i teritorije i obratno), kao i da su države nastale posle raspada SFRJ i SRJ posledica ne samo ratova nego i labavog Ustava, što sve nema veze sa špansko-katalonskim okolnostima. Smarajući Brisel pitanjima kako to Katalonija ne sme da se odvoji a Kosovo je moglo, Vučić i njegova pominjana izaslanica rade protiv interesa Španije, svog jedinog značajnog saveznika na svetskoj političkoj sceni. Štaviše, ona se Bregzitom, stabilnim prijateljstvom sa SAD, odličnom pozicijom u EU, podrškom Rusije u konkretnom slučaju... ponovo svrstala u red svetskih sila. Bojim se da će gorljiviji katalonski independisti to osetiti na sopstvenoj koži ako budu insistirali na jednostranom proglašenju nezavisnosti. Madrid bi mogao da pokaže da je svetska sila brutalnim uzvratnim merama koje bi praktično ostale nekažnjene, jer Kataloniju podržavaju samo Kurdistan i, nezvanično, Slovenija. Kao i ‒ nesvesno ‒ Srbija. Preciznije, predsednik i premijerka.
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik.rs