Betani Hjuz, autorka knjige „
Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje“, čudesnog životopisa koji zaranja ispod pasivne slike kakvu o ovoj boginji imamo, u ekskluzivnom intervjuu za časopis Bukmarker otkriva koliko je bilo uzbudljivo pratiti njen trag kroz prostor i vreme, kada je njen kult bio najjači a kada najslabiji i šta nam njen lik govori o doživljaju i položaju žena kroz istoriju.
Njeno ime je slavno. Vekovima se pojavljuje kao važna figura i inspiracija u raznim sferama umetnosti – posebno u književnosti i slikarstvu. Počela je svoj život u praistoriji, a prisutna je i u popularnoj kulturi. Ona je Venera. Ili Afrodita. U nekim kulturama pojavljuje se u obliku Inane, Ištar i Astarte. Ona je boginja ljubavi i požude.
I mada nam se čini da o Veneri znamo baš sve, zapravo smo upoznati samo sa delićem njene prave priče.
Prateći njen trag kroz prostor i vreme, oslanjajući se na antičku umetnost, mitove, arheološka otkrića i filozofska istraživanja, britanska autorka i istoričarka Betani Hjuz napisala je knjigu „Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje“, kojom nas vodi na svojevrsno putovanje na kome ćemo razotkriti istinu skrivenu iza njenog lika i odgonetnuti zašto ta besmrtna boginja suvereno vlada mnogo većom teritorijom od golotinje, seksa i ljubavnih veza.
Iz kog ugla ste želeli da priđete Veneri, a do kakvih ste sve otkrića na kraju došli i koliko se Vaša prvobitna zamisao do kraja promenila?
Želela sam da se dotaknem svega što je u novijoj arheologiji povezano sa Venerom ili Afroditom da bih bila sigurna da je njena priča sveža i nova. Takođe, želela sam da je spasem od vekova svesne i podsvesne mizoginije. Neka otkrića su me baš prijatno iznenadila. Nisam bila svesna koliko je Venera univerzalno važna za gradove. Pretpostavljam da to ima veze sa tim što je boginja međuljudskih odnosa – i ako svi zajedno živimo u gradovima, onda se moramo slagati. Saznala sam da je u suštini bila preteča rodne fluidnosti – na figuricama iz ranog perioda imala je i grudi i bradu.
Koliko je bilo uzbudljivo putovanje sa Venerom? Kuda su Vas sve vodili njeni tragovi?
Putovala sam 5.000 godina unazad preko Evrope, Azije i Afrike. To je definitivno bilo moje hodočašće u njenu čast – pela sam se visoko u planine do njenih svetilišta i silazila duboko pod zemlju, u katakombe.
„Početak nije dobar“ – ovo je prva rečenica romana o Veneri. Zašto njen početak nije dobar? I kako je takav početak uticao na njen razvoj i način na koji su je doživljavali kroz vekove?
Omiljena mitska priča starih Grka o Venerinom rođenju glasi da je rođena iz nasilnog čina, nasilne kastracije boginje Geje nad Uranom, bogom neba. Dok su večno vodili ljubav, Geja je zamolila sina Kronosa da odseče očev polni organ i testise... Ta krvava masa je bačena u more i odatle ustade ’grozna i divna’ devojka... Afrodita. Ova priča govori da tamo gde je ljubav, blizu je i nevolja. Ta boginjina dvostruka kreacija – da je istovremeno ’i grozna i divna’ – dala joj je ogromnu moć, ali je takođe značilo da je kroz vreme smatrana i za onu koja stvara probleme.
Koliko se boginja promenila od antičkog vremena do savremenog doba? Kakav je bio njen uticaj na različite epohe i kulture?
Sve boginje bi trebalo da budu besmrtne, pa nije iznenađenje što je Venera ili Afrodita evoluirala kroz vreme. Za stare Grke ona je bila boginja prirode i lepote, u bronzano doba bliskoistočne kulture u obliku Inane, Ištar ili Astarte bila je boginja seksa i rata, za helenske Grke postala je pomalo
pin-up žena, pa je Rimljanima opet bila kraljica-ratnica, koja je podsticala njihove osvajačke pohode. U renesansi je bila filozofska muza za slikare kao što je Botičeli, humanističke filozofe i mislioce, u 18. i 19. veku postala je izgovor
soft-porn slikarima i skulptorima. Ona živi sa nama i danas – koristimo njeno ime kad pričamo o afrodizijacima, ili veneričnoj bolesti, a kada prolazimo pored toaleta sa ženskim astrološkim simbolom, zapravo gledamo u simbol Venere. I, pošto predstavlja moć ljubavi – neprekidno je prisutna.
Kada je njen kult bio najmoćniji a kada najslabiji?
Imala je ogroman uticaj u klasičnoj Grčkoj i u rimsko doba – njena svetilišta i hramovi mogli su se naći svuda, na svim tačkama poznatog sveta. Ili možda u barokno doba na Kipru, kada su njenu mnogoobožavanu baku obožavali i smatrali je moćnom, silom prirode i plodnosti. Njen kult je bio najslabiji u 17, 18. i 19. veku kada je slikarima bila izgovor da žene, uglavnom seksualne radnice, koriste kao nage modele.
Kad neko pomene Venerino odnosno Afroditino ime, obično se stvori slika nežne lepotice. Venerino lice kakvo nam je poznato danas prikriva opasniju i složeniju stranu ljubavi. Koja je to strana ljubavi i zašto je ona takva?
Ona je boginja želje – želje svake vrste, seksualne, ali i socijalne, političke, vojne – ona je nagon koji nas ohrabruje da radimo stvari koje ranije nismo (ili ne bismo!), i to je čini opasnom, ali i divnom.
Šta nam Venerin lik govori o doživljaju i položaju žena kroz istoriju?
Prateći Venerin trag, vidite je kako drži podignuto svoje čuveno ogledalo okrenuto ka svetovima kroz koje putuje. Ona dolazi iz mesta gde stvarne žene imaju stvarnu moć, ali s vremenom, pošto su degradirane u građanke drugog reda, ona je više objekat nego subjekat, izgovor za vajanje nagih žena – pod maskom boginja!
U priči o Veneri i Afroditi nalazimo i priču o mizoginiji. Može li nam ova knjiga, odnosno Venerina priča pomoći da pronađemo uzroke mizoginije?
Veoma je širok odgovor na ovo veoma krupno pitanje. Ali, u širem smislu, u bronzano doba stvorene su sofisticirane, često lepe civilizacije i zajednice, u kojima su žene bile od vitalnog značaja, da fizički izgrade civilizaciju, da je nasele novim građanima, da zajednicu održavaju stabilnom. Ali ljudi postaju pohlepni, žele i resurse susednog grada ili tvrđave, ne samo svoje. Da biste savladali druge i uzeli njihovu teritoriju, potrebna vam je svirepa ratnička kultura i pristup ogromnim vojskama. Žene postaju manje bitne za preživljavanje. Dakle, ženski rod je degradiran (vidimo i paralelno degradiranje Afroditinog, odnosno Venerinog lika), i, ironično, često je okrivljuju za uzrokovanje ratova i bitki – setimo se priče o Heleni Trojanskoj, ili su optuživane da muškarce odvlače od „muških“ poslova ratovanja i izgradnje carstva. Seks se generalno smatra opasnom stvari – i ženskom krivicom! Tako se rodila tradicija
femme fatale žena, zavodnica... – sve vreme koristeći ’Afroditine atribute’.
Da li je u svakoj ženi utkano Venerino nasleđe? Da li je ženama urođeno da budu i ljubavnice i ratnice, jer kroz ceo život ženski rod je prinuđen da se na ovaj ili onaj način bori?
Zanimljivo razmišljanje! Možda! Volela bih da čujem kakvi su vaši čitalački pogledi na ovo!
Kakav je na kraju utisak na Vas ostavila ova boginja? Kojim lekcijama Vas je naučila?
Afrodita nas uči da nismo ništa bez ljubavi. Da ljubav ne treba da postoji radi sebe same, da su saosećanje i ljudskost, međuljudski odnosi, od suštinskog značaja za opstanak. Ljubav nije samozadovoljstvo, već simbioza. Ona nas uči da želju učinimo svojim saveznikom, da ne dozvolimo da nas ona poništi, slomi. Želja čini da se osećamo divno u svetu u kome živimo.
Sa Vašim stvaralaštvom upoznali smo se kroz dvotomnu sagu o gradu koji leži na dva kontinenta i spaja istok i zapad – „Istanbul: Priča o tri grada“. Figure jakih žena Vaša su inspiracija u pisanju, pa i u ovoj knjizi ste predstavili nekoliko moćnih žena koje su imale velikog uticaja na istoriju grada. Kakvu vrednost za Vas imaju te priče, a kakav one uticaj imaju na svet?
Kao istoričarki, moj posao je da popunjavam praznine u istoriji. Ima mnogo sjajnih žena koje su nam ostavile sjajne priče, ali koje je istorija često preskakala, ignorisala ili čak potpuno izbrisala. Zadovoljstvo je imati priliku da ponovo pišem o njima.
Postoji li već neki novi predmet Vaše pažnje, Vašeg istraživanja?
Pišem o sedam svetskih čuda i o tome šta ih je učinilo čudesnim. Tako da su moje misli bile u dobrom stanju uprkos svim izazovima sa kovidom, karantinom, gubicima. I da, biće i u ovoj knjizi uzbudljivih žena i muškaraca.
Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 9