Branislav Janković, prepoznatljiv po romanima u kojima spaja stvarno i izmaštano, istoriju i fikciju, hvatajući mentalitetske vrline i mane, objavio je nedavno roman „
Zidanje ambisa“, čija je radnja vezana za zidanje manastira Visoki Dečani.
Branislav Janković (Niš, 1969) do sada je objavio romane „
O vukovima i senkama“, „
Suze Svetog Nikole“, „
Peta žica“, „Poslednji cirkus na svetu“, „Mačka u koferu“ (Nagrada „Miroslav Dereta“ za 2019), „
Vetrovi zla“, „
Gvozdeni oblaci“, kao i zbirku priča „Bezimeni“ i knjigu poezije „Februarski brodovi“. Piše i dramske tekstove.
Kako ste došli na ideju da radnju novog romana vežete za zidanje Visokih Dečana?
U Viskom Dečanima, na vrhu jednog od stubova, sakriven od pogleda, već vekovima stoji potpis nepoznatog umetnika – Srđ grešni, napisan staroslovenskim pismom. Pošavši od toga da je kanonom zabranjeno potpisivanje autora, hteo sam da oživim tog umetnika i njegov greh. I da mu dam razlog i opravdanje, i zbog greha i zbog kršenja kanona.
U kojoj meri ste se oslanjali na istorijske zapise?
Da biste napisali knjigu o Srbiji u 14. veku, morate mnogo da istražujete – istorijske činjenice, političke prilike, međunarodne odnose, odeću, nakit, oružje, običaje, zakone... Kada iscrpite sve što je istorija sačuvala, krećete sa fikcijom. I nije vam više bitno da li je to tačno – pisac nije čuvar zapisa. On ih stvara.
Da li je bilo komplikovano, u duhu epohe, izbegavati u međuvremenu usvojene turcizme u govoru?
Srećom, imao sam sjajnog lektora u Laguni, gospodina Milana Gligorijevića, sa kojim smo jurili i menjali turcizme. Verujem da je dosta njih prošlo, ali smo se zaista trudili da roman bude „očišćen“. Za pojedine reči i dalje ne znamo da li su naše ili tuđe. U svakom slučaju, bilo je zanimljivo istraživati jezik prve polovine 14. veka.
U likovima glavnog neimara Visokih Dečana, franjevca Vite Kotoranina, mladog klesara Srđa iz Hilandara i paganina bunardžije Vidoja čitaoci prepoznaju i neke sasvim ovovremenske rezone i karakterne crte... Čime ste se rukovodili gradeći likove?
Ljudi su uvek isti, bilo da su živeli u ranom srednjem veku ili u današnjem dobu. Dobri, loši, hrabri, kukavice... ljudi se ne menjaju. Menjaju se vremena i okolnosti. Karakter ljudi, pogotovo u ovim krajevima, nikada se neće promeniti. Ni vladara, ni podanika. Samo se danas zovu predsednici i građani. Ništa se ovde nikada neće promeniti. Takav smo narod.
Neki smatraju da ova knjiga predstavlja vaše do sada najzrelije delo. U kojoj meri razmišljate o budućem prijemu knjige dok pišete? Koliko puta prolazite kroz rukopis?
Toliko puta da mi dođe da zapalim rukopis. E kada dođem do tog stadijuma, znači da je vreme da ga pošaljem uredniku. Ispravljanje i doterivanje rukopisa čini 80 odsto pisanja. Onih 20 odsto je najlakši deo. Ne znam da li je najzrelije delo, ali ljudi tako kažu, pa ko sam ja da se ne složim sa njima. Trudim se da svako naredno delo bude bolje od prethodnih. Koliko sam u tome uspeo, odlučuju čitaoci.
Da li čitate knjige drugih autora dok stvarate?
Dok pišem ne čitam, jednostavno nemam vremena. Zato sve nadoknadim kada predam rukopis. I primećujem da se sve češće vraćam staroj dobroj proverenoj lektiri. Više volim
Kafkin „
Proces“ nego današnje hitove. Od starih majstora se najbolje uči, a pisanje je nešto što se večno uči.
Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: narodne.com