Razgovaramo sa Branislavom Jankovićem, autorom romana „
Suze Svetog Nikole“, „
Zidanje ambisa“, „
Peta žica“, „
O vukovima i senkama“, „
Vetrovi zla“, „
Gvozdeni oblaci“ i „Poslednji cirkus na svetu“.
Gospodine Jankoviću, jedan ste od najčitanijih domaćih savremenih autora. Da li sa popularnošću raste i odgovornost prilikom stvaranja novih dela kako biste zadovoljili kriterijume čitalaca ili pak ne osećate pritisak dok pišete?
Šta se podrazumeva pod odgovornošću umetnika? Jedina odgovornost pisca je odgovornost prema svom pisanju. Dobar pisac mora da bude bezobziran. On je u vlasti jedne ideje i on tu ideju mora da izbaci iz sebe i ne primećuje mnogo stvari sa strane. Pišem pre svega zbog sebe, nikada nisam želeo da zadovoljavam bilo čije kriterijume niti želje, te pritisak i ne postoji. Moja jedina obaveza je da što bolje napišem svoje delo. Kao što reče Fokner: pisac je oličenje amoralnosti.
Kada i kako se rodila Vaša ljubav prema pisanju?
Rođen sam sa njom. Onda smo odrastali, sazrevali, sakupljali iskustva, nekad dobra, nekad loša, davali se drugima, uzimali od drugih. Nekada otimali. Ponekad se svađali, ostavljali, tražili druge ljubavi, patili zbog međusobnih izdaja, radovali se ponovnim susretima. Neke stvari, mesta, osećaji i ljudi su sudbinski, a pisanje je sve to u jednom.
Kažu da pisac u svakoj knjizi ostavlja delić svoje duše i da to čitalac može da oseti prilikom čitanja. Ja sam takvo iskustvo doživeo sa Vašom knjigom „Suze Svetog Nikole“, koja mi je inače jedna od omiljenih i čini mi se da ste tu ostavili malo više od jednog delića duše. Da li me osećaj nije prevario? Koliko je veliki izazov preneti toliko emocija u manje od trista strana? Gde pronalazite inspiraciju dok gradite jedinstvene likove?
Pisac nastoji da stvori verovatne ljude u neverovatnim i uzbudljivim situacijama, na što uzbudljiviji način.
Nema to veze sa brojem strana – vi možete mnogo emocija smestiti na samo jednoj stranici. A izazov sigurno jeste.
Piscu su neophodne tri stvari: iskustvo, posmatranje i mašta. Duša mu tu dođe kao začin, nešto što će dati poseban ukus knjizi. Čitaoci to primete. Tako da Vas osećaj nije prevario – „Suze“ su me „samlele“ dok sam ih pisao. Jeste veliki posao smisliti toliko likova i svima im dati jedinstvene priče i tu dolazimo do one tri stvari: iskustvo, posmatranje i mašta. Nadam se da mi ta knjiga nije uzela celu dušu – još imam nameru da pišem.
Čini mi se da je prethodne dve godine čitanje knjiga postalo ponovo popularan hobi. Nema sumnje da je kovid uništio dosta lepih stvari poput sajmova i promocija knjiga, ali da li je na neki način ova situacija ljude ponovo zbližila sa knjigama? Da li nam je ovo lekcija da ubuduće malo više cenimo sitna zadovoljstva koja su nam nadohvat ruke?
Ne, ne mislim da je korona zbližila ljude i knjige. Neko će čitati i u rovu na ratištu, a neko neće ni u salonu. Nema to veze ni sa mestom, ni sa vremenom, situacijom, uslovima. Vrlo prosto. Mislim da velike pošasti ne menjaju ljude. Posle svakog rata obećavamo da se više nikada neće desiti, a onda počnemo da oštrimo noževe. Ni ova pandemija neće ništa promeniti. Sitna zadovoljstva se zato tako i zovu, sitna su, probajte da dođete do velikih zadovoljstava, tome težite. To se pamti i to vam donosi kvalitet života. Sitna zadovoljstva su uteha.
Vaše knjige i način pripovedanja su toliko jedinstveni da prosto ne mogu da Vas uporedim ni sa jednim piscem. Da li pak imate književnog uzora koji je uticao na Vas dok ste se gradili kao pisac ili su na vas uticale neke druge stvari kao što je recimo naša istorija?
Volim
Markesa,
Andrića,
Čehova, rado se vraćam klasicima, a ne bežim ni od dobre fantastike i horora. Uživam u čitanju.
Naša istorija i te kako utiče na mene – posmatram je kao sanduk sa blagom iz koje uvek mogu da zahvatim. I koliko god uzeo, ona se opet napuni.
Umetnik uopšte nije važan. Važno je samo što stvori. Piščeva ličnost bitna je samo njemu samom, drugima ne bi trebalo. Autor nikada ne sme da bude zadovoljan onim što napiše. Mora uvek sanjati i stremiti ka boljem. Ne trudi se samo da budeš bolji od drugih – trudi se da sam sebe prevaziđeš. Pisac je biće kojem darove nude i anđeli i demoni.
Koje knjige rado preporučujete svima?
Bibliju, „Sto godina samoće“, „
Prokletu avliju“, „Starac i more“, bajke, srpske epske pesme. Nebitan je redosled.
Koji je Vaš životni moto?
Sa godinama svaki životni moto gubi na jačini. Da ga imam, bio bi neki o ludosti.
Da li trenutno radite na novom projektu?
Počeo sam treći nastavak o Jevremu Utviću, pišem uporedo dva filmska scenarija, uređujem rukopise mladih pisaca… Sav sam u slovima.
Autor: Marko Veljković
Izvor: Report.rs