Branislav Janković: Umetnost i ljude merimo prema sebi

Srpski novinar i pisac Branislav Janković obradovao je publiku novim romanom „Zidanje ambisa“. Kao i u prethodnim romanima „Suze Svetog Nikole“, „Vetrovi zla“, „Gvozdeni oblaci“, „Peta žica“, „Mačka u koferu“ i u ovom se autor bavi minulim epohama i srpskom istorijom.



Kako je to biti pisac u Srbiji danas, koliko je pandemija uticala na njegovo stvaralaštvo i život i šta je potrebno da čovek bude srećan, otkriva vam Topličanka iz razgovora sa ovim nagrađivanim piscem. Pročitajte.

Korona virus je usporio mnoge stvari u zemlji i svetu. Kakav je položaj umetnika danas, konkretno vas koji živite od pisanja?

Kakav je položaj bilo koga danas, ne samo umetnika? Osećam se kao da smo upali u brzu, mutnu reku koja nas nosi zajedno sa bačenim šporetima, leševima životinja, nagorelim gredama, školjkama automobila, i tek ponekad vidimo neko poznato lice koje se na tren pojavi na površini, pa zauvek nestane. Ne mislim da smo usporili, mislim da smo ubrzali do tačke kada ne možemo da se zaustavimo, a vodopad je sve bliži. Pesimizam? Ako mi date bar mrvicu optimizma poješću ovo što sam napisao.

Da li je moguće da danas, u moru svega i svačega što nazivamo umetnošću, a tiče se muzike, književnosti, filma, tv-a, uspešno odaberemo nešto što vredi i kako to da učinimo?

Mi, stvari, ljude, pa i umetnost, merimo prema sebi. Našem senzibilitetu, karakteru, učenju, porivima, hirovima, željama, pa i mestu rođenja ili življenja. Neko bi rekao da se u hrpi ponuda uvek može naći nešto dobro. Slažem se, samo treba dobro iščeprkati.  Dragulj bačen u blato je i dalje dragulj. Ako nam se ništa i ne dopadne – pa stvorimo nešto sami. Svako stvaranje je vrsta umetnosti. Čak i stvaranje haosa. Ili zidanje ambisa. Umetnici samo podražavaju svet, reče Platon.

Koja je razlika između vašeg odrastanja i odrastanja današnje dece? Ko je tu bolje prošao?

Detinjstvo je samo po sebi lepo. Naši roditelji pričaju kako su bolje prošli od nas, mi našoj deci da smo imali lepša detinjstva od njihovih, a naša deca će pričati svojoj deci kako su ona bolje prošla od njih. Mislim da to nikoga ne zanima. Naši roditelji su igrali klis i vozili bicikle, mi žmurke i vozili skejtove, naša deca su na kompu, njihova će možda biti na Marsu ili će igrati klis. Nova vremena, pa nove i igračke. Svi mi mislimo da su naša detinjstva bila najlepša. Nikako da shvatimo da je doba nevinosti odavno prošlo.

Šta je to što nedostaje na našoj književnoj sceni, a čega ima previše?

Nedostaju pisci, a previše je onih koji pišu.

Kako gradite junake vaših romana? Čime se vodite prilikom „davanja“ moralnih crta i karakteristika likovima?

Književnost preslikava život, pa imate dobre i loše ljude, moralne i nemoralne, junake i kukavice, svece i grešnike. Nema tu mnogo mozganja. Zamislite roman gde su svi dobri ili svi loši. Zašto nijedna utopija nije uspela? Ne postoji savršeni svet.

Uglavnom za temu imate istoriju i neke minule epohe i događaje, zašto Vam je to zanimljivije od današnjice?

Ne trebaju vam romani o današnjici, čitajte novine. Ionako ste vi junaci. Zamislite da likovi čitaju knjigu o sebi. U zemlji ovakve prošlosti kao što je naša, uvek ima dovoljno tema za pisanje. Istorija je igračka pisaca. Neka o današnjem vremenu pišu neki novi pisci, za jedno stotinak godina.

Kako bi se fra Vita, Srđ i Vidoje snašli u ovom vremenu? Kome bi bilo najlakše, a kome najteže da se prilagodi?

Paganin Vidoje bi možda dobro prošao, ali poznavajući njegovu preku ćud, završio bi na robiji. Mladi Srđ bi i dalje išao za svojim srcem i verovatno nagrabusio. Mislim da bi najbolje prošao fra Vita – on ćuti i dela. A i arhitekte su uvek tražene.

Kako biste se vi snašli u 14. veku?

Otišao bih u Germaniju. Standard.

Koju poruku nosi vaš novi roman i zašto ga treba pročitati?

Da se nikada ne smemo predati, ni pred kim i da ne postoji toliko velika opasnost koju ne možemo pobediti. I da čovek koji voli ne može biti grešan. Znam da sve ovo zvuči kao popularna psihologija ili opšta mesta, ali neke stvari su zaista takve.

Da li je pisac hrabar onoliko koliko su to njegovi junaci ili su te dve stvari obrnuto proporcionalne?

Naši junaci su hrabriji. Taman za onoliko koliko nama fali. Sve ono što nam fali, nedostaje, želimo, tražimo…mi pisci „uvalimo“ našim junacima. Hrabrosti, smelost, nežnost, razumevanje, ljubav, snaga – svi naši likovi su naša alter ega. Ili im damo ono što nam fali ili ono čega previše imamo. Svi likovi su naše ogledalo – nekad čisto, a nekad prljavo i razbijeno. Mi samo opisujemo odraz koji vidimo u njemu.

Koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi čovek mogao živeti srećnim životom?

Zdravlje i sreća njegovih voljenih. Sve ostalo u današnje vreme mi se čini besmislenim. Ovo je vreme preispitivanja želja.


Razgovarali: Nemanja Tonić i Srbijanka Stanković
Izvor: toplicanka.rs