Branislav Janković je srpski novinar i pisac romana „
Suze Svetog Nikole“, „
Vetrovi zla“, „
Gvozdeni oblaci“, „
Peta žica“, „Mačka u koferu“. Rodom iz Niša, a po majci polu-Topličanin, Janković godinama stvara i u svojim knjigama oživljava srpsku istoriju, a roman „
Suze Svetog Nikole“ posvetio je zavičaju i rodnom selu svoje majke.
Isti roman je u izbornoj lektiri za srednje škole. Pored ovog nespecifičnog priznanja, dobitnik je mnogih državnih nagrada za svoja dela. Prvo mesto na konkursu Radio Beograda za radio dramu i nagrada za najbolji neobjavljeni roman izdavačke kuće Dereta samo su neke od njih.
Topličanka je razgovarala sa piscem i otkrila da su za Branislava Jankovića žene superiorna bića, kako se razbijaju tabui i o čemu piše trenutno.
Šta je to što tera Branislava Jankovića da razbija tabue srpskog društva?
Previše je tih tabua, i umesto da ih smanjujemo i razbijamo, mi kao da ih gajimo ili stvaramo nove, i ostajemo zarobljeni u nekoj prošlosti. Prošlosti koje se gnušamo, ali ništa ne radimo da, ako već ne možemo da je obrišemo, barem je prihvatimo, prigrlimo i oprostimo i mi njoj i ona nama. Gnušamo se tabua, a u stvari smo čuvari dogmi, predrasuda, zabranjenih tema. U suštini to je naša nemogućnost i neimanje želje da se mi promenimo.
Umetnost je odličan način da se oslobodimo tabua, barem da ukažemo na njih, uperimo prst i kažemo: To nije dobro! Vreme je da sklonimo taj teret sa leđa i krenemo dalje. Ovako, mi hodamo, ali ne idemo nigde. Suočavanje sa ogledalom jeste strašno, ali šok terapija daje najbolje rezultate.
Lepe, ali okrutne žene, neizbežne su u vašim knjigama, zašto je to tako? U čemu vi vidite žensku superiornost?
Lepe i okrutne žene su ineteresantnije od lepih i pitomih, barem u književnosti. Istorija Srbije obiluje takvim ženama. Od Nemanjića do danas. Neke su bile manje, neke više lepe, ali su i te kako uticale na svoje muškarce koji su vladali, a samim tim i na njihovu vladavinu. Iskreno, ja nikada ne bih verovao političaru koji nema ili skriva svoju ženu. Ženski likovi u mojim romanima su i te kako jaki. Bilo da plaču, svađaju se, rađaju ili ubijaju. Ne, nisam ih ja takvima napravio, već vreme i okolnosti. A da su žene superiornije jesu, moraju da budu, poslednji put kada su spustile gard, skoro milion njih je završilo na lomači. To ne znači da su bezosećajne, naprotiv – tek tako opasne i samouverene smeju da pokažu svoja prava osećanja.
U pripremi je roman „Zidanje ambisa“ koji govori o zidanju Visokih Dečana, šta možemo očekivati, a da do sad nije viđeno?
Sve je već napisano i nema neočekivanih tema, samo nova viđenja i drugačiji način opisa. Mislim da odavno ne postoje pisci koji mogu da pruže nešto neviđeno i novo. Mi, savremeni pisci, samo tragamo za nekim novim motivima, likovima, načinima propovedanja, stilu. Znači, očekujte roman o burnim vremenima, malim ljudima, jakim ženama, vladarima, oceubicama, zidanju jednog od najlepših srpskih manastira, i pre svega očekujte knjigu o našem mentalitetu, pa da uporedimo te ljude od pre sedam vekova i današnje. „Zidanje ambisa“ je roman o svim našim ponorima i bezdanima. Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo.
Da li Srbija još uvek zida svoj ambis?
Nikada nije ni prestala. Mi smo rođeni u ambisu, ali nam niko nije rekao da možemo da izađemo iz njega, da pogledamo uvis. Mi kopamo nadole, produbljujući taj ponor. Čak mu i zidove ukrašavamo, misleći da je to normalno i lepo. Iskreno se nadam da ćemo podići glave i ugledati svetlost. I novi roman će se baviti onim tabuima sa početka ovog intervjua, iako je u pitanju 14. vek.
„Suze Svetog Nikole“ su knjiga o selu Studenac i ovim krajevima. Hoće li još neki roman biti posvećen mestima vašeg detinjstva i vašim korenima?
Mislim da sam odužio svoj dug mestu u kojem sam proveo najlepše dane života, ovekovečio selo svoje majke i tom knjigom se poklonio senima svojih predaka kojima se ponosim. Dovoljno je. Sva svoja sećanja i emocije sam stavio u taj roman. Ponekad imam osećaj kao da ga i dalje pišem. Ili on još nije završio sa mnom. Umeju to knjige sa svojim autorima.
U čemu se Branislav Janković razlikuje od svojih junaka?
U tome što nikada neće postati junak nekog romana. Smatram da je svaki junak, loš, dobar, hrabar, kukavica, muški ili ženski, deo pisca. Da je svaki lik barem delom alter-ego autora, senka njegovog karaktera I naravi. I dobro i zlo u našim knjigama deo un as, koliko god to negirali. Moji junaci rade sve ono što ja ne smem ili ne umem. Oni nisu čedni i nevini. Ali su moji. I zato ih volim. I krijem pred nedaćama i branim njihove postupke. To se najbolje vidi u „
Petoj žici“. Možda ne odobravam njihove zločine, ali ću ih uvek sakriti.
Vaš najpoznatiji književni lik je raspop Jevrem Utvić, junak „Vetrova zla“ i „Gvozdenih oblaka“. Da li i u današnjem društvu postoji neko nalik njemu?
Jevrem je jedan od onih koji razbijaju tabue i zabrane. Pop u službi tajne policije Miloša Obrenovića, kasnije raspop ni u čijoj službi, vođen svojom savešću i osećanjima. Iako deluje prepun protivurečnosti, stalno preispitujući sebe i svoje postupke, on je prototip modernog čoveka, nekoga ko ne robuje ni dogmama svoje crkve, ni lažnom moralu. On je i ubica i neko ko spasava ljude i brine o njima. Jevrem Utvić je naš lik u ogledalu, i kada je dobar i kada je loš.
Tri knjige koje čitaoci Topličanke moraju da pročitaju i zašto?
„Sto godina samoće“ – Markes. Jer volim magični realizam. Ima više života u toj magiji nego u dosadnim opisima realnog sveta.
„Vrli novi svet“ – Haksli. Da vidite u šta se svet pretvara. Sjajna distopija, proročki napisana.
„Tvrđava“ – Meša Selimović. Bez objašnjavanja.
Razgovarali: Nemanja Tonić i Srbijanka Stanković
Izvor: toplicanka.rs