Branislav Janković, književnik, novinar, a uskoro će u potpisu biti i scenarista. Trenutno piše scenario za film „Poslednji strelac“, čiji snimanje treba da počne na proleće. Novi izazov za pisca koji iza sebe ima mnoštvo naslova: „
Zidanje ambisa“, „
Suze Svetog Nikole“, „Poslednji cirkus na svetu“, „
Vetrovi zla“, „
O vukovima i senkama“, „
Peta žica“. Kada bismo sve sabrali, to je osam romana, dve kratke priče i tri radio-drame. Lepota u reči, lepota u misli, suočavanje sa samim sobom.
Kada si shvatio koliko je reč za tebe važna?
Na početku beše reč... Mislim da smo svi mi koji pišemo u potrazi za tom prvom reči iz koje je sve proisteklo. U traganju za njom mi smo pronašli sve druge. Uvek mi je reč bila važna i mislim da se pisci rađaju sa džepovima punim slova. Ponekad nam neka reč zastane u grlu, ali ovo je svet grkih reči. Ne znam da li će na kraju biti reč, ali znam da je Boga sve manje.
Inspiracija vs. mašta?
Recimo da je inspiracija u spoljašnjem svetu, a mašta unutar nas. U sudaru ta dva sveta nastaje umetnost. Prednost dajem mašti, jer kada bismo večno čekali da nam dođe inspiracija, ništa nikada ne bismo napisali. Naš unutrašnji svet je dovoljno dobar motiv za pisanje. Bezgranično more sreće i ludila.
Tvoj roman „Suze Svetog Nikole“ nalaze se kao izborna lektira u nekoliko srednjih škola u Srbiji.
Nešto što me čini vrlo srećnim i ponosnim, jer, eto, neki profesori misle da u toj knjizi postoji nešto što bi deci pokazivalo prave vrednosti, uverilo ih da dobro pobeđuje zlo, da ništa nije toliko crno da ne bi moglo biti obasjano i da nijedan greh nije toliko veliki da čovek ne bi mogao da se pokaje i bude mu oprošteno. To je roman o srpskom narodu. Ni najmanje ulepšan.
„Peta žica“ je dva puta predstavljena u ženskom zatvoru u Požarevcu. Kako su žene reagovale?
Veliko iskustvo za mene. I veoma inspirativno za budući roman. Bio sam poprilično iznenađen činjenicom da su pročitale sve moje knjige kojih ima u zatvorskoj biblioteci, te se promocija pretvorila u otvoreni razgovor, bez imalo kočnica i predrasuda. Koliko su one meni postavljale pitanja, toliko sam i ja njima. Bilo je i suza i smeha. Suočavali smo se sami sa sobom i sami sebi bili sudije i branioci.
U „Zidanje ambisa“ utkao si istorijsku priču. Inspiracija je...?
Začetak ideje bio je skriveni natpis na jednom od stubova u Visokom Dečanima –
Srđ grešni. Napisan ko zna čijom rukom, pre ko zna koliko vekova, bio je ona inspiracija kojoj se morate predati. Kada već nisam mogao da saznam ko je bio Srđ i šta je bio njegov greh, izmislio sam ga. Četrnaesti vek je bio mnogo bitan vek za Srbiju. Kaga ga uporedite sa današnjim vekom, shvatite da se narav i mentalitet naših ljudi nisu promenili. I to me plaši. Mi i dalje zidamo svoj ambis.
Odlučio si da se okušaš i u pisanju scenarija, a tvoj prvenac je triler drama „Poslednji strelac“ producenta Nikole Burovca, čije bi snimanje trebalo da počne ove godine. O čemu se zapravo radi i koliko je pisanje scenarija „lak“ posao?
To je priča o čoveku koji je stavljen pred dilemu: ubiti ili ne ubiti. Večna tema osvete i oproštaja. O prijateljstvu i izgubljenoj ljubavi. Volim da film nazovem dramom iako je pun akcionih scena. Čoveka pred teškim izborom glumi Ljuba Bandović i siguran sam da će to majstorski izneti. A što se tiče pisanja scenarija... nije nimalo lak „posao“. Vladaju neka druga pravila, različita od onih potrebnih za pisanje romana ili priča. Mislim da sam se dobro snašao. Pisanje scenarija je sasvim novo bojno polje.
Kada da očekujemo tvoj novi roman „Utvare“? Pojedne rečenice iz njega objavljuješ i deliš sa svojim čitaocim na Fejsbuku. Kako čitaoci dišu?
Čitaoci vole Jevrema Utvića, te jedva čekaju završnicu trilogije o tom raspopu i istražitelju. I to me stavlja na velike muke: završetak mora biti grand finale. Uostalom, ni moj junak, ni čitaoci, ništa manje i ne zaslužuju. Volim kada se junaci mojih romana odmetnu i krenu da osvajaju svet. I tada postaju svačiji. To znači da sam ih dobro stvorio.
Šta je zajedničko svim tvojim romanima?
Emocija. Priče se razlikuju, ali u njima su i smeh, i plač, i ljubav, i tuga. U svakom od njih smo i ti i ja – naše želje, strahovi, nade... Za emociju vam nisu potrebne ni mašta ni inspiracija, samo zaronite u sebe ili se pogledajte u ogledalo. I budite iskreni. Kakav je to roman koji vas ne dodirne? Mislim da danas pisci ne žele da pokažu svoja osećanja u knjigama. Ovo je vreme hladnih pisaca.
Koji je od tvojih junaka najbolje prošao i bio prihvaćen od čitalaca?
Jevrem Utvić sigurno, ali tu je i Gmitar Milošević, pa Sibin Marković, Teodora Kaluđerović. Imam likove kojima mogu da se ponosim. I deca stvaraju svoje roditelje. Celog života uče jedni od drugih. Nadam se da se ponose svojim autorom.
Koja je tvoja formula uspeha?
Biti iskren i biti svestan onoga što umeš da radiš. A ne znaš šta možeš. Dok ne probaš. Znači – upornost i beskrajno poverenje u svoj talenat.
Tema februarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Svetlost“. Kako je ti filozofski, književno vidiš? Koga možda treba da prosvetle tvoje reči i pisanje?
Moje pisanje ne daje odgovor, ono postavlja pitanja. Jer i ja, kao i ostali ljudi, i dalje tragam, ne samo za onom prvoizgovorenom reči već za onom svetlošću što je razgrnula mrak. Ako su moje knjige makar iskre u toj tami, ja sam ispunio svoju sudbinu.
Autor: Mia Medaković
Izvor: RYL