Laguna - Bukmarker - Branislav Janković: Više je jakih žena oko nas nego u svim romanima ovog sveta - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Branislav Janković: Više je jakih žena oko nas nego u svim romanima ovog sveta

Lola je razgovarala sa jednim od poznatijih i uspešnijih pisaca današnjice Branislavom Jankovićem. Prepoznatljiv po svom stilu i neobičnom pristupu istoriji i istorijskim događajima na našem podneblju, Janković se istakao romanima „Peta žica“, „Vetrovi zla“, „Gvozdeni oblaci“.

Kako se postaje i opstaje kao pisac na Balkanu? Da li postoji neki konkretan trenutak kada ste shvatili da ćete se baviti pisanjem?

Sve na Balkanu je nepodnošljivo lako i podnošljivo teško. Mi ovde kao da živimo u nekom paralelnom svetu, možda snu, i čekamo da se probudimo. Kao da smo od svega normalnog odvojeni staklenim zidom – sve je tako blizu, a tako nedohvatno. Gledamo neke druge ljude, druge svetove, ali se ipak držimo našeg vilajeta, misleći da je bolje poznato ropstvo nego nepoznata sloboda. Balkan je stanje svesti. Tako je i sa pisanjem knjiga ovde – nigde više pisaca na manjem prostoru. E sad postoji li književnost – to je druga priča. Ovde se lako postaje pisac. Opstati je teži deo. Vreme je jedini sudija. Pod uslovom da vas to vreme primeti. Mislim da se pisac rađa,  a ne postaje.

Da, to je bio trenutak kada sam se zapitao šta ja sve znam da radim. Onda sam se setio da sam svoju prvu priču objavio sa šesnaest godina u visoko tiražnom časopisu bivše SFRJ. I rekoh sebi: pa probaj, ništa te ne košta, toliki se nazivaju piscima.

Dobitnik ste Deretine Nagrade za najbolji roman u 2019. godini. Da li su nagrade za pisca počast ili odgovornost, ili su i jedno i drugo?

Počast sigurno jesu i koliko god negirali sujetu i gordost one su prisutne, tek da nas opomenu da smo grešni i da se ne uznesemo u slavi i uspesima. O odgovornosti volimo da pričamo, ali začudo, u ovoj zemlji odgovornosti je najmanje. Ovde niko nije odgovoran ni za šta. Ovde smo svi optuženi, ali ničija krivica se nikada ne dokaže. I tu se opet vraćamo na priču o Balkanu, gde su svi krivi, ali niko ne odgovara.

U svojim romanima se osvrćete na neka prohujala vremena srpske istorije, pritom otkrivajući mnoge univerzalne istine koje i su i danas aktuelne. Da li je istraživanje i izmeštanje naše stvarnosti u duboku prošlost težak zadatak? Zbog čega se jedan pisac osmeljuje na takav poduhvat?

Ne otkrivam istine, samo podsećam ljude na njih. Istina se lako zaboravi, kao i tradicija, običaji, moral, čast, lepi maniri… Ljudi ne vole istinu koliko god pričali da je i najgora istina bolja od najslađe laži. Mnogo njih živi sasvim lepo sa lažima, istina traži suočavanje sa samim sobom ili drugima, a to zna da bude strašno bolno.  Ljudi ne vole da pate.

Pišem o prošlosti jer mi je mnogo zanimljivija od sadašnjosti. Postoje stvari koje nismo shvatili, dobro razumeli, videli iz pravog ugla, pokazali prstom na njih i rekli: Pa, možda i nismo tako dobri kao što mislimo. Ili da bi rekli: Pa, možda i nismo toliko loši kao što drugi misle.

Da, težak je zadatak vratiti se u prošle vekove. Duhovi tumaraju. A nisu svi dobri.

Ne znam zašto sam se osmelio i izabrao da tumaram u prošlosti. Verovatno zbog one odgovornosti iz prethodnog pitanja. Prema kome? Koliko potomcima, toliko i precima.

Žene kao nadmoćna i čudesna bića u vašim romanima nisu nova pojava u domaćoj književnosti, ali ipak imaju u sebi nešto posebno što intrigira čitaoca. Lepe, magične, superiorne – zbog čega, po vašem mišljenju, žene zaslužuju taj status?

Znate li nekog jačeg od žene? Ja ne znam. Nisam ja izmislio jake žene, ja sam ih samo posmatrao i video nešto što većina muškaraca ne vidi: snagu i hrabrost. I to pokazao u svojim romanima. Žene sve rade iz strasti – i kad ljube i kad ubijaju.

Moji „Vetrovi zla“ su i omaž jakim ženama 19. veka. Žene dinastije Obrenović zaslužuju da im se posvete ne samo stihovi („Što se bore misli moje“, Mihailo Obrenović, prim. nov.) već eseji i romani. Bile su to žene koje su Srbiju, tek izašlu iz otomanskog zagrljaja, uvele u Evropu. Iz blatnjavih opanaka ušle su u štiklice kupljene u Beču i Pešti. Za njima su krenule i druge žene. Zašto su to uradile? Jednostavno, imale su smelosti i odvažnosti da kažu i urade ono što misle i žele. Za razliku od žena Karađorđevića, one nisu stajale u senkama svojih muškaraca. Bile njihove majke, sestre, supruge ili ljubavnice.

Više je jakih žena oko nas nego u svim romanima ovog sveta. Samo ih ne primećujemo, pogrešno razmišljajući o muškoj hrabrosti i superiornosti. O kakve li zablude! Žene su i te kako svesne svoje snage, samo hoće da se ponekad odmore, umorne od rada, brige, rađanja, kuvanja, spremanja, čišćenja… Ženska snaga nije u baratanju pištoljem i dizanju tegova, već u načinu na koji trpe i vole.

Junakinja vašeg romana „Peta žica“ Teodora opisuje sebe u rečenici: „Koristila sam plavo lonče ulubljeno na nekoliko mesta. Podsećalo me je na mene: nekoliko puta jako udareno, ali ne i slomljeno.“ Da li ovu osobinu poseduju sve žene?

Ne znam. Ne poznajem žene. Da li biste verovali muškarcu koji bi rekao da poznaje žene? Ja ne bih. Još jedna muška zabluda. Samo vidim da idu napred i kada su ranjene i povređene. Teodora iz „Pete žice“ je poseban lik u mom stvaranju. Moja junakinja beži, jer ne želi da se preda zbog učinjenog zločina i ja joj kao pisac pomažem u bekstvu. Čak joj dajem i zaklon. Nalazim joj utočište. Ali to ubistvo ide za njom i ona mora da ga okaje. I pred ljudskim i pred božjim zakonima. Nisam bio njen advokat, ali sam je branio. Jedino nisam smeo da joj dam oproštaj, to će čitaoci učiniti. Ili neće. Jesam li saučesnik u njenom zločinu? Jesam. Da li joj dajem opravdanje? Dajem. Zašto? Jer je volim.

Koliko se promenila sudbina žene kroz vekove? Da li one danas živi najbolje?

I dalje ih proglašavaju vešticama (neke s pravom), ali ih barem ne spaljuju na lomačama. Žene danas jesu slobodnije, ali ne znam koliko im je lakše. Pomislim da im je bolje, pa onda pročitam „Sluškinjinu priču“ i uplašim se budućnosti. Pomislim da im je bolje, pa pročitam vesti o naprasno potentnim političarima, predsednicima opština, biznismenima, direktorima koji nekažnjeno uznemiravaju žene, ali njih se ne plašim, kada izgube pozicije, opet će postati impotentni. Mene plaše oni što ih brane, zaboravljajući da kući imaju sestru, ženu, ćerku, kojima isti taj kojeg brane može da zagorča život. Ili, što je još gore, ćutke pristaju na to, zarad laži i obećanja, sitnih interesa. E, zato ću uvek stati na stranu moje Teodore – ona nije pristala da trpi nasilje.

Koju knjigu po vašoj preporuci Lola mora da pročita?

Majstor i Margarita“.  Postoje knjige koje se ne mogu prepričati. Jednostavno nemate reči. To su prave knjige.

Razgovarala: Srbijanka Stanković
Izvor: lolamagazin.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.