Branislav Janković: Za razliku od filma, književnost je mnogo mirnija

Posle premijere filma „Poslednji strelac“ scenarista Branislav Janković, novinar i pisac, priča o tome kako se osećao kada je jedno svoje delo prvi put video na velikom platnu.



Ovih dana bioskopska publika ima priliku da gleda novi film „Poslednji strelac“ u režiji Darka Nikolića. Autor scenarija je Branislav Janković, novinar, publicista i pisac više istorijskih romana, kao što su „O vukovima i senkama“, „Vetrovi zla“, „Suze Svetog Nikole“...

Kakvi su vam prvi utisci posle premijere filma?

Čudni. Ovo je moja prva premijera i osećanja su pomešana, te još pokušavam da se snađem i priviknem na svu tu gužvu i buku, koje prate svet filma. Za razliku od njega, književnost je mnogo mirnija. Zadovoljan sam i srećan. A možda to ne umem da pokažem, pa mudro ćutim i klimam glavom. Euforija nije nešto meni blisko.

Pišete o čoveku pred dilemom ubiti ili ne ubiti, o večnim temama poput osvete i praštanja, o prijateljstvu i ljubavi... Kako ste došli na ideju o akcionom trileru?

Volim da pričam o „Poslednjem strelcu“ kao o drami, pa tek onda kao o nekom trileru, akciji. Moj prijatelj i producent tog filma Nikola Burovac i ja želeli smo da smislimo nešto što bi se razlikovalo od kriminalističkih filmova koji se danas snimaju u našoj zemlji – film bez mnogo krvi, psovki i banalnosti. Ideja je bila da ispričamo priču o izgubljenim ljudima s obe strane zakona, o njihovim strahovima, nadama, planovima, očaju. Naši likovi se neće vratiti u drugom, trećem, petom delu. Hteli smo da prikažemo stvarni život, bez superheroja i neranjivih junaka.

Posle novinarstva i književnosti očigledno ste se dobro snašli i u ulozi scenariste, šta vam je bilo najveći izazov na tom novom spisateljskom polju?

To što ništa nisam znao o pisanju scenarija. Spušten sam na totalno novu planetu, s drugačijim pravilima, zakonima, čudnom gravitacijom i još čudnijim stanovnicima, i izazov je bio preveliki da ga ne bih prihvatio. Volim da eksperimentišem, a moj roman „Peta žica“ upravo to i potvrđuje. Pisanje scenarija iziskuje specifične veštine u kreiranju priče, smišljanju dijaloga i razvoju likova, što zahteva preciznost i imaginaciju različitu od one u romanima. Jedan od najvećih izazova bilo mi je usvajanje tih veština i prilagođavanje stila pisanja kako bih mogao da stvorim ubedljivu i angažovanu priču, koja će zadovoljiti očekivanja publike, a da opet ostanem svoj i da scenario usvoji deo mog romanesknog narativa.

Kakav je osećaj za pisca kada njegovo delo oživi na filmskom platnu?

Videti svoje delo na filmskom platnu izuzetno je uzbudljivo. Sve vreme sam posmatrao publiku s kojom sam gledao film da bih video njenu reakciju. Tek tada dobijete potvrdu vaše kreativnosti i mašte, kao i priznanje za uloženi trud u stvaranju priče koja je zainteresovala filmske producente. Takođe, gledanje vlastite priče i likova prenetih na veliko platno veoma je emotivno iskustvo, jer se vidi kako se ideje, koje su bile samo u vašoj glavi, sada materijalizuju pred vašim očima. I onda vidite da li su junaci baš onakvi kakve ste ih zamislili i jesu li uspeli da ispričaju ono što ste želeli. Sve vreme sam bio na trncima. I dalje sam – film je tek krenuo na svoj put.

U ovo naše vreme kada se prepliću dobro i zlo, šta vam je glavni pokretač odnosno inspiracija?

Baš to dobro, i baš to zlo, oni će se uvek preplitati, jer jedno bez drugog ne mogu da postoje. Može li zlo da bude inspirativno? Da, možda čak i više nego dobro, jer tamna strana ljudske prirode je izuzetno privlačna za proučavanje i pisanje. Mi pisci, pišući o zlu i sukobima, želimo da ljudi razmisle o složenosti moralnih dilema i da preispitaju vlastite vrednosti. Zlo se uvek može iskoristiti kao ključni element zapleta. Međutim, ništa nije potpuno crno niti potpuno belo. Inspiracija zlom treba da bude kritički promišljena i da se koristi na način koji dovodi do pozitivnih promena i razumevanja, a ne da bude glorifikacija ili opravdavanje zla.

Da li ste sve istorijske romane unapred osmislili ili dopuštate osećanjima da vas u toku pisanja povedu u nekom novom pravcu?

U trenutku kada počnem da pišem roman, jedino što imam i znam jesu početak i kraj. Između te dve tačke moram da ubacim ljubav, strah i tugu, borbu za slobodu i pravdu, intrige i izdaju... Znači, osećanja bi mi rasturila svaki plan i organizaciju, te zato i ne pravim skice i planove. Jednostavno, pustim svoje junake da vode priču. Ponekad pomislim da mi oni sami govore kako da pišem. Retko kada se držim istorijskih činjenica, mašta je mnogo zanimljivija.

Smatrate li da je traganje za istinom zajedničko svim piscima, bez obzira na vreme u kom stvaraju?

Uloga umetnika je da postavlja pitanja, da ukaže na nešto loše, nemoralno, nenormalno, zlo. Mi ne rešavamo probleme jer to i nije naš posao, a ako ćemo iskreno, mi to i ne umemo. Traganje za istinom je putovanje koje nikada ne prestaje jer, neko mora da krene u potragu, a ko je bolji za to od umetnika? Nego, šta ćemo s njom kada je nađemo? Mislim da pisci više tragaju za istinom o sebi, nego za nekom filozofskom istinom kojom bi otvorili oči uspavanom svetu. Svetu je dobro tako uspavanom.

Imate dugogodišnje novinarsko iskustvo za koje mnogi tvrde da je brza književnost, da li se slažete s tim?

Književnost je usredsređena na dublje istraživanje ljudske prirode, složenih tema i razvoja likova. Međutim, u nekim  situacijama novinarsko iskustvo se može preneti u književnost, posebno u pisanje kratkih, uzbudljivih priča ili romana koji se temelje na stvarnim događajima ili istraživačkom novinarstvu. Slažem se da iskustvo u novinarstvu može pomoći u stvaranju književnih dela, ali to ne znači nužno da su identični ili da je jedno nužno kraća verzija drugog.

Kako sebe vidite u budućnosti: u ulozi pisca, novinara ili scenariste?

Ko zna?! Možda ću otići na selo da pravim vino i rakiju. Volim da slikam, pa ću možda prihvatiti i taj izazov. Možda ću ovo, možda ću ono, a naši životi su, i sve ono što radimo, potraga za već pomenutom istinom. U našim životima postoji previše „možda“ da bismo smeli da se usudimo da nešto tvrdimo. Za sada pišem.

Šta biste savetovali mladim piscima?

Pišite redovno, čitajte mnogo, budite strpljivi i uporni, verujte u sebe, imajte poverenja u vla­stite sposobnosti i svoj glas kao pisca! Možda ste baš vi onaj koji će pro­buditi svet.

Autor: Žaklina Milenković
Izvor: Lepa i srećna