Mnogima nije poznato da je Diznijev popularni dugometražni animirani film „Sto i jedan dalmatinac“ (1961) zasnovan na istoimenom dečjem romanu Britanke
Dodi Smit, objavljenom u Londonu 1956. godine.
Dodi Smit je sredinom pedesetih godina prošlog veka već bila etablirana autorka koja je živela i stvarala u Londonu i Sjedinjenim Državama. U njenu profesionalnu biografiju bilo je upisano nekoliko uspešnih dramskih komada i roman pod naslovom „Zamak u mom srcu“ (1948). Na ideju da napiše „
Sto i jednog dalmatinca“ došla je kada je jedna njena prijateljica, videvši Dodine kućne ljubimce, prokomentarisala: „Od ovih pasa bi se mogla napraviti divna bunda!“ Dodi i njen suprug bili su veliki ljubitelji pasa i u jednom trenutku u njihovom domaćinstvu živelo je čak devet dalmatinaca. Njihov prvi pas zvao se Pongo i poslužio je kao inspiracija za glavnog junaka Dodine priče.
Na početku romana „Sto i jedan dalmatinac“ pseći bračni par dalmatinaca Pongo i Gospođa žive u Londonu sa svoja četiri dvonožna „ljubimca“: mladim bračnim parom Dirli i njihovim starim dadiljama Tetom Kuvaricom i Tetom Batler. Pongo i Gospođa ubrzo postaju roditelji 15 štenaca i Dirlijevi odlučuju da pronađu „pseću dojilju“ koja bi pomagala Gospođi. Tako u njihov dom stiže Perdita, kojoj beskrajno nedostaju njena izgubljena ljubav Princ i njihovi štenci. Jednog dana, tokom šetnje sa Pongom i Gospođom, Dirlijevi sreću Kruelu de Vil, staru školsku drugaricu gospođe Dirli. Kruela je udata za krznara i u trenutku kada ugleda dalmatince Dirlijevih u njenoj glavi počinje da se formira pakleni plan. Saznavši za mladunce, prvo pokušava da ih otkupi, ali kada je Dirlijevi odbiju, ona shvata da je vreme da promeni taktiku. Jednog dana petnaest malih dalmatinaca netragom nestaje iz kuće Dirlijevih. Njihovi očajni roditelji preko pseće komunikacijske mreže saznaju da se mališani nalaze u vili Kruele de Vil, pod nadzorom dvojice sitnih kriminalaca. Pongo i Gospođa uz pomoć psa po imenu Pukovnik pronalaze svoju decu, ali u kući se, na njihovo iznenađenje, ne nalazi samo 15 već 97 zarobljenih štenaca. Spasiocima polazi za rukom da iz nedaće izvuku sve psiće i oni uspevaju da umaknu Krueli. Psi zatim uništavaju Kruelinu kolekciju krzna i fabriku za izradu bundi njenog supruga – i to uz pomoć Krueline bele persijske mačke, čiji su mačići takođe bili žrtve gazdaričine okrutnosti. Na kraju se svi vraćaju u dom Dirlijevih, gde Perdita otkriva da su se među ukradenim štencima nalazila i njena deca. Dirlijevi odlučuju da usvoje i ostale pse i Kruelinu mačku, a završetak priče je srećan za sve jer se Princ konačno vraća Perditi.
Volt Dizni je priču Dodi Smit pročitao 1957. godine i odmah odlučio da otkupi prava na adaptaciju romana. Autorka se potajno nadala da će Dizni njeno delo preneti na filmsko platno i zato je bila veoma zadovoljna. Zadatak da napiše scenario pripao je Bilu Pitu. Pošto im ekranizacija „Uspavane lepotice“ iz 1959. godine nije donela očekivanu zaradu, Diznijev studio se trudio da uštedi novac na animaciji. Sam Dizni je najveći deo posla oko novog projekta prepustio svojim kolegama, koji su, služeći se metodom direktnog prenošenja crteža na celuloid, uspeli da snime „Sto i jednog dalmatinca“ za polovinu uobičajenog budžeta. Nova tehnika promenila je stil animacije, što se Dizniju u početku nije nimalo svidelo. (Kasnije je ipak promenio mišljenje.) Autor čuvene pesme „Kruela de Vil“, koju u filmu peva Pongov vlasnik Rodžer, bio je Mel Levin. Pre nego što je snimanje počelo, Bil Pit je poslao primere ilustracija Dodi Smit, koja se složila da su daleko bolje od onih koje su se nalazile u njenoj knjizi.
Na početku filma dalmatinac Pongo i njegov „ljubimac“ Rodžer, po zanimanju tekstopisac, žive u stanu u centru Londona. Pongo smatra da je krajnje vreme da obojica pronađu partnerke i smišlja plan kako da Rodžer u parku „slučajno“ upozna Anitu, vlasnicu dalmatinke koju je prethodno zapazio na ulici. Rodžer i Anita ubrzo stupaju u brak, a isto čine i Pongo i njegova izabranica Perdita. Posle izvesnog vremena Perdita rađa 15 štenaca, a porodicu iste večeri posećuje Kruela de Vil, Anitina bivša školska drugarica. Ona Rodžeru i Aniti predlaže da joj prodaju dalmatince za veliku sumu novca, ali je oni odbijaju. Kruela zatim šalje dvojicu protuva Džaspera i Horasa da ukradu pse. Kada očajni Perdita i Pongo zamole ostale pse u Londonu za pomoć u pronalaženju mladunaca, pas Pukovnik i mačak Tibs ulaze u vilu Kruele de Vil i tamo pronalaze na desetine malih dalmatinaca koji pod budnim okom Horasa i Džaspera čekaju da budu pretvoreni u kaput. Pongo i Perdita odlaze do vile i uz pomoć Pukovnika i Tibsa uspevaju da nadmudre čuvare i izbave 99 dalmatinaca iz zatočeništva. Kako bi obmanuli Kruelu, koja se u međuvremenu pojavila u svom automobilu, psi prekrivaju tela čađu i ulaze u kamion za selidbe koji će ih odvesti kući. Kruela u poslednjem trenutku shvata da je prevarena i kreće u poteru za kamionom, ali tokom jurnjave se sudara sa kamionetom Džaspera i Horasa koji dolazi iz suprotnog smera. Pongo i Perdita bezbedno stižu kući sa 99 mladunaca. Rodžer i Anita usvajaju i nove pse, a zatim se svi zajedno sele u veću kuću na selu.
Iako je američki studio odlučio da izmeni neke elemente njene priče kako bi radnju učinio dinamičnijom, Dodi Smit je bila zadovoljna. Jedina zamerka koju je imala bilo je to što njeno ime u špici Diznijeve adaptacije nije bilo napisano krupnijim slovima. U znak izvinjenja, Volt Dizni joj je poslao komplet originalnih animacija. Autorka je 1967. godine objavila nastavak priče o dalmatincima pod naslovom „Lajanje na zvezde“.
„Sto i jedan dalmatinac“ premijeru je doživeo 25. januara 1961. godine. Reakcija publike i kritike bila je pozitivna, a ukupna zarada studija od njegovog prikazivanja iznosila je 6,2 miliona dolara. Tokom decenija koje su usledile film se četiri puta vraćao u bioskope (1969, 1979, 1985. i 1991. godine) i svaki put donosio sve veće prihode. Kompanija Dizni je 1996. odlučila da snimi i igranu adaptaciju (pod skraćenim naslovom „101 dalmatinac“), u kojoj je glavnu ulogu tumačila Glen Klouz i koja im je, uz ne baš povoljne kritike, donela dodatnih 320 miliona dolara. Četiri godine kasnije snimljen je i nastavak „102 dalmatinca“ (183 miliona dolara). Uvidevši da u svom posedu imaju „zlatnu koku“, kompanija se bacila na proizvodnju novih sadržaja: televizijskih serija, animiranih nastavaka, televizijskih igranih filmova i sl. Poslednji proizvod koji je izašao iz njihove radionice bio je visokobudžetni igrani film „Kruela“ sa Emom Stoun u ulozi slavne negativke, koji se u bioskopima pojavio u maju prošle godine.
Iz Diznijevog „Sto i jednog dalmatinca“ proistekla je franšiza koja je s vremenom prerasla u fenomen globalnih razmera i stoga mnogi, a naročito Diznijevi obožavaoci, zaboravljaju da je na početku ove priče postojala samo jedna knjiga. Iako je uspeh animiranog filma bacio u senku roman Dodi Smit, on je još uvek veoma popularan u Velikoj Britaniji, a uspelo mu je da pronađe put i do mlade čitalačke publike širom sveta.
Izvor:
thenovelee.blogspot.com
Prevod: Jelena Tanasković