Da li je Mask pročitao „Fausta“?

I Faustov ugovor s Mefistom i Maskova pogodba s tehnologijom nastali su kao svojevrsna posledica duhovnih kriza. Međutim, na mestu na kome Faust napušta nauku i racionalan pristup saznanju Ilon Mask im hrli u susret.

Zavodljivo je Ilona Maska zamisliti kao reinkarniranog Geteovog Fausta – figuru koja svedoči o opasnostima od grozničavih težnji za znanjem, moći i besmrtnosti. Faustova i Maskova stremljenja nose teret nelagode za njihove savremene čitaoce i pratioce izazvane svitanjem novog sveta, istovremeno veličanstvenog i zastrašujućeg.

Geteov prvi (1808) i drugi deo drame „Faust“ (1832) na temu srednjovekovne legende o istoimenom naučniku i alhemičaru koji je potpisao ugovor s Mefistom, čiji je ulog duša, a dobit apsolutno znanje i iskustvo, raskriljuju slojevite moralne i filosofske aspekte te potrage s tragičnim posledicama. Faust već u prvom delu drame, u kome kuša „običan život“ uživanja i ljubavi, iskoračuje iz neizvesnog racionalnog znanja težeći da nadmaši ljudsko iskustvo po sebi. Drugi deo Geteovog dramskog dela, u kome se predočava svet politike, idealne lepote i mudrosti, prati pokušaj Fausta inženjera da oblikuje svet prema svom liku. Faust će stvoriti novu civilizaciju ukroćivanjem divljih sila prirode, a njegov u biti prosvetiteljski projekat, u ime napretka, prevazilazi ljudske sposobnosti i nije prema njima ni obziran.

Ilon Mask, surovi preduzetnik, multimilijarder, genijalni inovator i mecena, poput Fausta neobuzdano radoznao, ambiciozan i bez straha, poseduje i demonsku stranu ličnosti, o kojoj svedoče njegovi zaposleni, kolege i bližnji, i umesto ugovora s Mefistom sklapa svojevrsni pakt s tehnologijom koja će mu omogućiti da krene u potragu za nečim višim od onoga što nudi mikrokozam ljudske civilizacije, a što se očituje, između ostalog, u njegovim kompanijama Spejseks, Tesla, Neuralink, Boring kompanija i xAI.

Faust i Mask kreću se ka srodnom cilju – spoznanju smisla života i zakona koji upravljaju univerzumom. Dok se Maskov put tvori kao drama preduzetništva i transcendencije, u Geteovom komadu odvija se drama Faustove duše – senzualne, koja voli Zemlju, i one koja teži transcendenciji. U ovom drugom aspektu, drami transcendencije, moguće je uočiti formalnu srodnost između Maska i Fausta: transcendencija u drugom delu „Fausta“ stavlja se u službu junakove vladavine nad njegovim kraljevstvom, baš kao i u primeru Maskovih privatnih kompanija, odnosno maskoverzuma. Faustov i Maskov pristup onome što je s one strane ljudskog iskustva ipak je posve različit.



Entiteti poput Boga i Đavola u Maskovom svemiru ne postoje: „Jedina pravila su ona koja nalažu zakoni fizike. Sve ostalo je preporuka“ (Volter Ajzakson, „Ilon Mask“, prev. Goran Skrobonja, Laguna, 2023). Mask će ovom uverenju ostati dosledan, što znači da se on otiskuje na put saznanja drugim pravcem u odnosu na Fausta: u tom pogledu, on je srodniji Faustovom asistentu Vagneru, koji veruje u racionalnu potragu za saznanjem bez obzira na cenu, što dele i pristalice racionalističkog i naučnog doba prosvetiteljstva. I Faustov ugovor s Mefistom i Maskova pogodba s tehnologijom nastali su kao svojevrsna posledica duhovnih kriza. Na mestu, međutim, na kome Faust napušta nauku i racionalan pristup saznanju Mask im hrli u susret. Uprkos brojnim prestupima, Faust ipak ide ka putu iskupljenja i duhovnog uzdizanja, dok Mask deluje u dominantno praktičnoj sferi gde se uspeh meri opipljivim napretkom i uticajem na društvo.

Veštačka inteligencija i ljudske vrednosti

Maskova egzistencijalistička kriza otpočela je u iskustvu emotivnog bola koji mu je nanosio imućni otac, inženjer, odmetnik, fantast i konfabulator, a nastavila se kroz surovo preživljavanje u institucijama sistema prilikom odrastanja u Južnoj Africi. Prema onome što navode njegovi biografi, poput ranije pomenutog Voltera Ajzaksona, ali i Ešlija Vensa („Ilon Mask: Tesla, SpaceX i potraga za fantastičnom budućnošću“, prev. Goran Skrobonja, Laguna, 2017), Mask se čitajući kao mladić dve knjige dnevno obratio Ničeu, Šopenhaueru i Hajdegeru za pomoć. Oni mu nisu odagnali depresivne misli potekle od spoznaje o postojanju mogućnosti da život nema nikakvog smisla. Knjiga koja mu je pomogla da izađe iz depresije je „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa. Središnje pitanje duhovitog autostoperskog vodiča je budućnost čovečanstva kao multiplanetarne civilizacije, što je polazište svih Maskovih ličnih, vizionarskih i preduzetničkih aktivnosti. Za Maska je bilo zastrašujuće saznanje da tehnološki napredak nije neumitan, da može da se prekine, čak i da nazaduje, o čemu svedoči samo primer starih Egipćana koji su naučili kako da grade piramide, a onda se to znanje izgubilo.

Džil Lepor, istoričarka sa Harvarda, u jednoj od epizoda potkasta The Next Big Idea kritikuje Maskovu zloupotrebu dela naučne fantastike i „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, čiji je smisao sasvim suprotan onome što u praksi Mask čini: bogatim kolonistima nikako ne bi trebalo dozvoliti da grade luksuzne kolonije na drugim planetama. Mask, prema ovom tumačenju, prisvaja Adamsovo delo kao sopstveni vodič, krivotvoreći njegovu socijalnu kritiku društva uz aluzije na to da Mask i njegova porodica eksploatišu radnike za svoje poslove.



Maskov spas je dalje stizao, između ostalih, i u delima Roberta A. Hajnlajna i pričama o robotima Isaka Asimova. Dela ovih autora za Maska otvaraju nova pitanja za našu epohu – razvijanje veštačke inteligencije u službi čovečanstva i mogućnosti njene zloupotrebe. Asimovljevi roboti i vizija budućnosti u kojoj tehnologija ima izrazitu ulogu saobrazni su s idejom Maskove kompanije Tesla i njegovom predstavom razvoja veštačke inteligencije. U raspravi s Lerijem Pejdžom, suosnivačem Gugla, Mask staje u odbranu ljudske svesnosti. Pejdž tvrdi da ukoliko mašine prevaziđu ljudsku inteligenciju, pa čak i svest, to ne treba posmatrati u apokaliptičkom ključu, već kao naredni stadijum evolucije. Suprotno od Pejdžovih uverenja, podstaknut i italijansko-američkim fizičarem Enrikom Fermijem, Mask izražava sumnje u to da, osim ljudske, postoji i neka druga svesnost u univerzumu i da ju je neophodno očuvati, a rizike vidi u odvajanju veštačke inteligencije od ljudske volje. Vidovi odbrane od zloupotrebe veštačke inteligencije, prema Masku, jesu omogućavanje mnoštvu ljudi da je imaju, te da sistemi veštačke inteligencije budu svrstani uz ljudske vrednosti i interese i da ne lažu bilo to politički korektno ili ne, što uči i „2001: Odiseja u svemiru“ Artura Klarka. Kompanija Neuralink, koja se bavi usađivanjem čipova u ljudski mozak, izgrađena je na pomenutim osnovama.

Oponent političkoj korektnosti

Maskovo mecensko, vizionarsko i preduzetničko delanje se unekoliko isprepletalo s političkim, koje je pretrpelo preobražaj. Od prvobitnog pristalice i mecene (progresivnih) demokrata on postaje njihov protivnik. Oštri je oponent političkoj korektnosti i woke kulturi. Smatra da je virus woke uma duboko antinaučan, beskoristan i nehuman, te da može osujetiti međuplanetarno širenje ljudske vrste. Njegovi politički stavovi dobili su intenzivniju artikulaciju na reformisanom Tviteru, odnosno Iksu, čiji je on novi vlasnik. Čak je i ogranak kompanije Spejseks, o čemu je prvi posvedočio Volter Ajzakson, bio upleten u najdelikatniju aktivnost u svojoj (političkoj) istoriji kada je Mask, iako je davao podršku Ukrajini, odbio da se Starlinkove usluge (pružanje satelitskih usluga internetu) koriste u potencijalnom ukrajinskom napadu na Krim, koji je Rusija anektirala 2014. godine, kako ne bi podstakao sukobe nesagledivih razmera.

Kolonizacija Marsa, robotaksiji bez volana, implantirani moždani čipovi koji mogu da se povežu s računarima, a samim tim i radikalna promena ljudske komunikacije, kao i milioni robota bliska su budućnost koju nam je, prema svom liku, osmislio Ilon Mask, a za čije je puno ostvarenje neophodna odgovarajuća politička agenda. Ostaje da se vidi da li će i u kom vidu Mask podeliti Faustovu sudbinu i koliku ćemo cenu platiti ukoliko uspe u svom naumu. Nekakvu utehu možda možemo naći u činjenici da Geteova drama dovodi u pitanje Faustovu tvrdnju da samo naše duše proizvode stvari od vrednosti.

Autor: Milena Đorđijević
Izvor: Politikin dodatak Kultura, umetnost, nauka