Da li je moguće ispričati Šekspira ponovo?

Izdavačka kuća Hogart pres pokrenula je povodom četiristogodišnjice Šekspirove smrti (2016.) jednu zanimljivu ediciju, predloživši poznatim piscima engleskog govornog područja da ponovo ispričaju najpoznatije Šekspirove komade. Zahvaljujući agilnosti prevodilaca i srpskog izdavača, Lagune, pojava „Zimske bajke“ prepričane perom Dženet Vinterson pod naslovom „Procep u vremenu“ ubrzo nakon engleskog izdanja ponudila je srpskim čitaocima priču o napuštenom i pronađenom novorođenčetu koje je, blistavo poput zvezde, odneo kući jedan crnac negde na obalama Nove Engleske. Na drugoj strani Atlantika, jedan otac u Londonu sumnja da li je njegovo dete zaista njegovo. Prilagođavajući nepouzdanu Šekspirovu geografiju savremenim koordinatama, roman će udesiti da se sedamnaest godina kasnije momak i devojka sretnu, ne znajući ništa jedno o drugom... Svi likovi su u borbi s Vremenom koje će presuditi da li će se priča završiti tragedijom ili oproštajem. A poruka Dženet Vinterson da se na kraju moramo pronaći sa onim koga tražimo, ma koliko dugo razdvojeni bili.
 
Druga prevedena knjiga namenjena malo spremnijima da se potrude u otkrivanju značenja teksta i vezama sa izvornim Šekspirovim zapletom je „Ime mi je Šajlok“. Nije neobično da je profesora i dobitnika Bukerove nagrade Hauarda Džejkobsona privukao komad o beskrupuloznom zelenašu u čije kandže upada mladi Basanio da bi ga na sudu izbavila Porša, devojka koju voli i koja se za ulogu njegovog advokata, naravno, morala prerušiti u muškarca (prilično praktično zamišljeno za glumce elizabetanskog pozorišta koji su bili isključivo muškarci, kao što je poznato).
 
Vremenske transpozicije Šekspirovih dela odavno su prisutne u pozorištu gde od veštine dramaturga a naročito reditelja zavisi koliko će biti uspešne. U svakom ishodu uvek je prisutna konstatacija da su Šekspirovi likovi i zapleti vanvremenski, a savremenom gledaocu nose poruku jednaku onoj koju je primao i elizabetanski posetilac pozorišta bez obzira kom sloju društva da je pripadao. Sve ovo dovodi u sumnju Džejkobsonov roman koji svoju vremensku transpoziciju postavlja u Mančester, u tzv. „Zlatni trougao“, oblast gde bogati traže širinu prostora i slobodu podalje od grada. Na jevrejskom groblju sreću se kolekcionar i trgovac antikvitetima Sajmon Strulović i misteriozni Šajlok koji će ubrzo biti gost u Strulovićevoj kući…slučajni susret prerašće u ispovedne razgovore dva nesrećna i izneverena oca koji u silnom nastojanju da sačuvaju svoju decu od zala ovoga sveta njih, u stvari, gube.

Njihov susret podloga je za gust i bogat dijalog o položaju Jevreja u današnjem svetu koji, iz njihovog ugla gledano, nije mnogo bolji od života u venecijanskom getu. Strah od hrišćana, i večiti strah od nekog novog pogroma prepleteni su sa besom i neshvaćenošću koja ih prati od rođenja do smrti. U modernoj interpretaciji Šajlok je nesrećni udovac koji i dalje najviše razumevanja dobija od svoje pokojne supruge Lee sa kojom svakog jutra razgovara na njenom grobu, čak joj čita književna dela koja je volela, a njihova Džesika otrgla se iz očevog gvozdenog zagrljaja i nestala. I lepa Porša, oličenje svih zamislivih ženskih vrlina, sada je moderna devojka koja se ne libi da otvoreno kaže šta misli kao i njena elizabetanska prethodnica. Ali, njen život određen je zakonima novog doba, noćnim provodima, plastičnim operacijama i nerazumnim trošenjem nasleđenog…

Oštrinu i jasnu definisanost Šekspirovih likova Džejkobson je ublažio relativnošću vrednosti našeg sveta, držeći se, opet, besmrtne replike o tome „da ništa nije ni dobro ni zlo, nego ga takvim čini naše uverenje“. Preispitujući kroz zaplet položaj oca, Jevrejina ili hrišćanina, on traži oproštaj za obe generacije, pritisnute bezdušnošću sveta u kome živimo. Razapeti između tradicije koja ih drži hiljadama godina i zahtevima prilagođavanja jednom svetu koji ne prašta ni uspeh ni novac, savremeni Šajloci zapravo su usamljeni ljudi zatvoreni u svoja razočaranja. A pravi kradljivci famozne „funte mesa“ nemaju ni lik ni ime, kriju se iza zamućenih stakala bankarskih šaltera i skrivenih mejl adresa sa kojih stižu pretnje savremenim dužnicima. U svetu koji je zaboravio na ljubav nema mnogo mesta ni za razmišljanja o Bogu, osim kao nemom posmatraču.

Hauard Džejkobson ne želi i ne može da prati doslovni zaplet Šekspirove drame, a čitalac to i ne očekuje. Smisao i orginalnost ove izdavačke i autorske zamisli trebalo bi da bude u mogućnosti premišljanja današnjeg sveta, ne u smislu koliko se promenio tokom četiri veka, već u označavanju neprolaznog, traganja za pravdom, ljubavlju i vrlinom. Tako Šajlok i Sajmon Strulović otvarajući se prema strancu odustaju od ljušture u koju su se zatvorili i otkrivaju mogućnost oproštaja kao vrhunski dar.

Ovih dana pojavio se i prevod knjige „Prznica“ En Tajler, dobitnice Bukera za roman „Lekcije disanja“. To je prepričana „Ukroćena goropad“ sa mnogo dovitljivosti, duhovitog dijaloga i hrabrosti da se vremenski transponuje siže koji danas nikako ne bi prošao kao „politički korektan“. Šta je to što razočaranu i namrgođenu devojku iz američke univerzitetske sredine navodi da se uda za ruskog naučnika kome uskoro ističe boravišna viza, En Tajler je zaodenula u pitak kratak roman koji je uspeo da ne sklizne u kič i kliše iako je za to imao sve šanse. Ispričati danas ljubavnu priču sa srećnim završetkom a da naracija ne zazvuči petparački i sa previše romantike, predstavlja poduhvat vredan pažnje.

Katarina naših dana nije toliko goropadna koliko povučena od sveta i u odbijajućem stavu prema ljudima koji je okružuju. Ona je ćerka naučnika zanesenjaka i vaspitačica u predškolskom koja je odbila da se dalje školuje, devojka bez majke i bez mnogo volje da se bavi domaćinstvom koje joj je silom prilika utrapljeno. Sve se menja kada otac zatraži od nje uslugu da se formalno venča sa Pjotrom, njegovim dragocenim asistentom bez koga laboratorija neće funkcionisati ukoliko bude deportovan. Katarina odbija ovakvu transakciju kao ponižavajuću, ali upoznajući pomalo ekscentričnog Pjotra, upoznaje sebe kao osobu spremnu da voli i da se prepusti životu.

Kada sazna da je on siroče koje čezne za porodicom, otvara mu vrata njihovog sveta u kome borave ekscentrične tetke i ujaci, lenji sestrići i ljubomorne snahe. Pjotrovo prisustvo poklanja porodičnoj slici boje koje Katarina do tada nije videla, otvarajući joj vidike prema hrabrosti da voli i vezuje se za ljude bez straha da će biti povređena i ostavljena. U tome je najsličnija originalnoj Šekspirovoj Katarini i njenoj težnji da bude slobodna. Ne odričući se čuvene replike (koja je pretočena i u mjuzikl) „Poljubi me“, Kejt, En Tajler hrabro stavlja romantični vrhunac romana na dušu Šekspiru. I čitaocu to ne smeta, naprotiv.

Prepričavanje Šekspira nastavljaju Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, Ju Nesbe, Džilijen Flin...

Autor: Aleksandra Đuričić, pisac i teatrolog
Izvor: politika.rs