Kada je
Njujork tajms objavio optužbe za seksualno uznemiravanje i napade protiv filmskog producenta Harvija Vajnstina u oktobru 2017. godine, hešteg #MeToo – koji je 2006. skovala Tarana Burk – postao je prepoznatljiv simbol širom sveta. Sjedinjene Američke Države i druge zemlje bile su prinuđene da se na značajniji način pozabave „kulturom silovanja“. Pokret #MeToo podstakao je razgovore o postavci i značenju seksualnog napada i uznemiravanja, toksične muževnosti i došlo je do javnih rasprava na ove teme. Nijedna oblast nije bila pošteđena pa su se uskoro pod lupom našli i akademski svet, umetnost, politika i književnost.
Tokom prošle godine podnete su prijave za seksualni napad i uznemiravanje protiv Šermana Aleksija, Danijela Hendlera i Džunoa Dijaza što je uzburkalo svet književnosti. U Švedskoj je odložena dodela Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu jer je suprug Katarine Frostenson, članice Švedske akademije, optužen za seksualno uznemiravanje.
Deo književnosti koji pripada žanru ljubavnih romana bio je pošteđen ovakvih optužbi uglavnom zato što su uglavnom žene autori ovog žanra. Da li je pokret #MeToo uopšte uticao na izdavanje ljubavnih romana? Evo šta o tome imaju da kažu pisci i urednici tog žanra.
Ljubavni romani imaju, van svojih čitalačkih krugova, nezavidnu reputaciju „lakog štiva“ – klasični ljubavni romani mogu delovati problematično nekim savremenim čitaocima zbog „alfa“ karakteristika koje imaju muški junaci. Ali obeležiti ove romane kao „silovateljske“ bila bi nepravda prema ženama koje su ih napisale i čitale jer postojalo je vreme kada su žene morale da kažu „ne“ ili se pretvaraju da su pijane kako bi se upustile u seksualni odnos koji neće oštetiti njihov ugled.
Posao izdavača ljubavnih romana je da čitaocima ponudi ono što žele iako će neke od tema određenim ljudima delovati problematično. „Postoji određeni broj čitalaca koji vole tog alfa junaka i nastaviće da ga vole“, objašnjava Lea Hultenšmit, urednica kuće
Forever. „Naš posao u okviru ove industrije je da se postaramo da u ponudi imamo ponešto za svaki tip čitalaca. Mislim da je važno razumeti da postoji tržište za sve vrste knjiga i ne želimo da čitaoce bude sramota što uživaju u određenim vrstama romana.“
Neki psiholozi smatraju da ljubavni romani i manifestacije seksualnih fantazija mogu pružiti pojedincima bezbedno mesto na kome će istraživati svoje želje. Istraživanja su pokazala da „između 31 i 62% žena ima fantazije o silovanju“ koje specijalista za traume dr Leon F. Selcer naziva izrazom „bezbedno silovanje“. Fantazije o otmicama i dominaciji zapravo mogu osnažiti ljude i, kako navodi Selcer: „Na kraju krajeva, kada odlučite da nekome predate kontrolu to ne znači da ste je izgubili... već ste je punosnažno podelili.“
Izdavači ljubavnih romana ističu jedan detalj – ovi romani postoje mnogo pre nego što se pojavio pokret #MeToo. Na kraju, pisci i urednici koji su učestvovali u ovom istraživanju bespogovorno smatraju da pokret #MeToo nije promenio ljubavne romane. Umesto toga, navode da je ovaj žanr bio preteča mnogim ciljevima za koje se pokret bori. Autorka Kortni Milan kaže da pitanje o tome kako je #MeToo promenio ljubavne romane nije pravo pitanje već da je: „Važnije kako su mnogi od nas koristili svoje ljubavne romane da diskutuju o uznemiravanju, napadima, toksičnoj muževnosti i pristanku mnogo pre nego što je #MeToo sve to podigao na javni diskurs.“
Ideja ovog članka bilo je pitanje da li je pokret #MeToo uticao na izdavaštvo ljubavnih romana, a autori i urednici sa kojima smo imali komunikaciju jednoglasno veruju da se prikazivanje muškaraca u ljubavnim romanima promenilo mnogo pre nego što je javnost počela da zahteva pravdu za žrtve seksualnog nasilja i ugrožavanja. Bolje pitanje je verovatno da li su ljubavni romani osnažili žrtve da progovore protiv svojih napadača i zatraže javno više standarde u ponašanju.
Izvor: bustle.com
Prevod: Dragan Matković