Bili su spremni za nas, i čekali su. Trenutak izdaje je najgori, trenutak kad van svake sumnje saznate da ste izdani: da vam je neko drugo ljudsko biće poželelo takvo zlo. Kao da smo se našli u liftu koji se otkačio. Padali smo, padali, a nismo znali kad ćemo udariti.
U svetlu trenutnih dešavanja u svetu pravo je vreme da se podsetimo knjige koja je napisana sada već davne 1984. godine, a čini se da više nije ni distopija ni fikcija, već proročanstvo koje preti da se ostvari u najmodernijem dobu. „
Sluškinjina priča“ je postala simbol podizanja svesti kada su u pitanju društvene i socioekonomske nepravde usmerene na prava žena.
Margaret Atvud je mnogo razmišljala o ovoj knjizi pre nego što je svoje misli iz dnevnika prekucala i predala izdavaču. Priče o budućnosti uvek imaju premisu: šta ako? Na primer: ako želite da preuzmete vlast u Sjedinjenim Američkim Državama, ukinete liberalnu demokratiju i uspostavite diktaturu, kako biste to uradili? Sigurno ne biste krenuli putanjom komunizma ili nekog oblika socijalizma – ovakav pristup je izlizan i krajnje nepopularan.
Nacije nikada ne grade očigledno radikalne oblike vladavine na temeljima kojih već nema; tako je Kina zamenila jednu birokratiju sličnom birokratijom samo pod drugim imenom, SSSR je zamenio carsku tajnu policiju još strašnijom tajnom policijom. Duboki temelj Sjedinjenih Država, po autorkinom mišljenju, nisu bile relativno nedavne prosvetiteljske strukture republike iz 18. veka, sa pričama o jednakosti i razdvajanju crkve i države, već teokratija 17. veka – Puritanska Nova Engleska kojoj bi bio potreban samo kratak period društvenog haosa da se ponovo uspostavi. Ovakav sistem odabirom nekoliko odlomaka iz Biblije opravdava svoje postupke i snažno naginje Starom zavetu, a ne Novom. Budući da se vladajuća klasa uvek stara da dobije najbolju i najpoželjniju robu i usluge, i kako je jedan od aksioma romana da je plodnost na industrijalizovanom Zapadu ugrožena, najpoželjnija roba su plodne žene i potpuna reproduktivna kontrola. Ko će rađati i podizati te bebe, ko će biti kriv ako nešto krene po zlu?
Pre pisanja knjige autorka je sebi postavila izazov da u nju uključi samo one događaje koji su se zaista desili u nekom sličnom obliku kroz istoriju, što čini celu priču još jezivijom. Rezultat je bila kontemplacija o budućnosti koja na trenutke deluje veoma savremeno – ekološka kriza, demonstracije za prava žena, zabrana abortusa i Amerikanci koji masovno beže u Kanadu. Zvuči poznato, zar ne?
Iako je prva knjiga bila dovoljno upečatljiva, autorka nas je nagradila i nastavkom pod nazivom „
Svedočanstva“. Više od petnaest godina nakon događaja opisanih u „Sluškinjinoj priči“ teokratski režim Republike Galad zadržao je svoju moć, ali se naziru prvi znaci urušavanja sistema. U tom sudbinski ključnom trenutku preplešće se životi tri radikalno različite žene, a posledice će biti razorne. Autorka ulazi u srž delovanja galadskog sistema, dok je svaka junakinja prisiljena da se suoči sa sobom i otkrije do koje granice je spremna da brani svoja uverenja.
Da bi se žene u Galadu držale u pokornosti, dozvoljena su sva sredstva, a svakako su najefikasniji teror i (ne)obrazovanje. „Svedočanstva“ prate tehnike kojima se devojčice oblikuju i pripremaju za ulogu koju će, kad malo odrastu, biti prinuđene da pokorno igraju. Žene se u Galadu, osim Tetaka, drže nepismenima, a škole za devojčice, pored obavezne verske nastave i časova lepog i smernog ponašanja, insistiraju na korisnim veštinama poput šivenja, kuvanja, brige o bebama, uz uporno ponavljanje da je muškarac, bez ikakvog priziva, gospodar života i smrti. Opet pitam: zvuči poznato?
I dok forumi širom sveta gore od pitanja „Da li su određene savezne države u SAD na korak od distopijskog Galada?“ i dok se ceo svet čudi kako je uopšte moguće da smo u 2022. godini zagazili u opasnu regresiju celog ženskog roda, za kraj ćemo se podsetiti citata iz „Sluškinjine priče“:
Ništa se ne menja trenutno: u kadi koja se postepeno zagreva začas ćete se skuvati nasmrt. Naravno, u novinama je bilo izveštaja o leševima u jarcima ili šumama, izubijanim ili osakaćenim, nad kojima su izvršene radnje, kako su nekad govorili, ali su ti izveštaji bili o drugim ženama, a ljudi koji su to uradili bili su drugi ljudi. Nijednog nismo poznavali. Novinski izveštaji delovali su nam kao san, kao košmar koji sanjaju drugi. Baš užasno, rekli bismo, i zaista jeste bilo užasno, ali pri tome nije bilo uverljivo. Sve je bilo previše melodramatično, imalo je dimenziju koju naši životi nisu imali. Mi smo bili ljudi koji nisu dospevali u novine. Živeli smo u belim praznim prostorima na marginama stranice. Tako smo imali više slobode. Živeli smo u razmacima između izveštajâ.
Autor: Dunja Lozuk