Dejan Stojiljković: Proza mi je od sada prioritet

Pisac Dejan Stojiljković objavio je nedavno roman „Dorćolski rekvijem“(Laguna), u kome se čitaoci ponovo sreću sa likom Nemanje Lukića, prepoznatljivim junakom iz njegovih ranijih knjiga. Pored romana koji su, još od „Konstantinovog raskršća“, stekli bestseler status kod srpskih čitalaca, Stojiljković je veoma uspešan i u scenarističkim vodama, a najpoznatiji je po radu na seriji „Senke nad Balkanom“.



Čitalac se već na prvoj stranici „Dorćolskog rekvijema“ sreće sa dramom detektiva Aleksandra Malavrazića. A onda sledi prava trilerska priča, u kojoj se pojavljuje i Nemanja Lukić, poznat iz Vaših ranijih knjiga... Kako ste došli na ideju da ukrstite ova dva lika?

Sve je počelo sa pripovetkom „Neonski bluz“ koja je bila naručena od njujorške izdavačke kuće Akašik Buks za tematsku antologiju „Belgrade Noir“. Ideja je bila da svaki pisac napiše priču koja se događa u jednom kraju Beograda, u triler žanru, pa je meni bio potreban junak. I tako je nastao Saša Malavrazić, bivši policajac i cinični tumač epohe u kojoj živi i nekako mi je bilo logično da ga uparim sa likom iz druge epohe ili epoha, Nemanjom, jer oni su potpuno suprotni karakteri. Malavrazić je ironičan, alkos, lenj, pomiren sa životnim opcijama, Nemanja je čovek fokusa, snage i ubitačne intuicije. Za pisca, taj sukob dva oprečna karaktera je idealan osnov za razvoj priče.

U romanu su prisutne i različite društvene pojave sa kojima se čitalac sreće i van knjiga?

Pisac ne može da pobegne od društva i vremena u kome živi, pa su tako razne okolnosti uticale na teme i likove u romanu. Imamo tutajkune i kriminalce, sponzoruše i lažne patriote, bahatu vlast i lažnu opoziciju... U delu romana koji se događa u Vlasotincu je aktuelna priča o ekologiji i građenju mini-hidroelektrana. Priču sam razvio zapitavši sebe: ako se tako napada netaknuta priroda, šta ako ta priroda uzvrati udarac? I tu nisam mislio da ekološke aktiviste, političare kalkulante i slične prodavce magle nego na prirodu samu - to jest na bića iz naše mitologije koja su vezana za planine i reke.



Prepoznatljivi ste po živom, neposrednom jeziku, koji je prisutan i u ovom romanu...

Namerno sam odabrao da, za razliku od „Serafima“, ova knjiga bude pričana u prvom licu i da nas Malavrazić vodi kroz nju. To mi je omogućilo da se razmahnem i da jezik bude živopisniji i sočniji. Ovo je malo i vraćanje korenima jer sam tako pisao svoju prvu knjigu „Leva strana druma“.

Pišete godinama paralelno scenarije i knjige, koliko je ta „trka“ na dva koloseka zahtevna? Kako pisac sebe motiviše u toj situaciji?

Moram da priznam da me je to dosta istrošilo i da su moja iskustva u radu na filmu i TV serijama pomešana. Već odavno sam odustao od pozorišta jer sam shvatio da taj ambijent nije za mene. Film volim, ali mi je desetogodišnji rad u toj industriji razvejao neke iluzije i shvatio sam da je vreme da se povučem pre nego što nestane sve magije i više neću moći ne samo da pišem nego i gledam filmove. Hoću da se u potpunosti posvetim svojoj prozi i da ispoštujem i sebe i svoje čitaoce i svog izdavača. To mi je od sada prioritet. A motiva uvek ima, nažalost, u radu na filmu i na televiziji, često se motiv na kraju svede na novac, jer su scenaristi u našoj kinematografiji uniženi i svedeni na najamne radnike. Nema kreativne kontrole, nema autorskog izraza, ti si tu da uradiš domaći zadatak koji su ti dali reditelji i producenti. Zato i nećemo u skorašnje vreme imati nekog novog Duška Kovačevića ili Sinišu Pavića. Naravno, nemam ništa protiv da se neko od mojih dela adaptira ili da, ako se nađe neko dovoljno lud da scenaristi dȃ odrešene ruke, napišem neku seriju ili film a da mi iko visi nad glavom i očekuje da mu ispunjavam želje poput harmonikaša na svadbi.

Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine