Dejan Tiago-Stanković: U umetnosti je najvažnija iskrenost

U 24. broju časopisa Bukmarker, koji je izašao u oktobru 2022. godine, razgovarali smo sa prerano preminulim piscem i prevodiocem Dejanom Tiago-Stankovićem o njegovom književnom prvencu iz kog je izrastao roman „Odakle sam bila, više nisam“.

 

Sve je počelo usmeno. Dejan Tiago-Stanković, naš veliki književnik i prevodilac, od najmanjih nogu je pričao pričice, kako tvrdi njegova majka. Posle se, kaže on, izveštio za kafanske priče. Pisao nije, niti mu je iko sugerisao da bi trebalo da se prihvati pera. Jedino što je kao mlad pisao bila su pisma iz vojske, na osnovu kojih mu je tata jednog njegovog prijatelja, inače urednik u Nolitu, poručio da treba da piše. Ipak, Tiago je svoj nagon za pisanjem u početku zadovoljavao prevodeći, a u tom procesu, kako kaže, naučiš i da pišeš.
 
Bio je u kasnim četrdesetim kada se pojavio blog na internetu gde su ljudi mogli da objavljuju ono što pišu. Imao je 46 godina kada je za Geopoetiku objavio prvu razbarušenu zbirku lisabonskih priča koja je negde u jezgru knjige koju danas u izdanju Lagune čitamo kao roman „Odakle sam bila, više nisam“. Nakon više od decenije ovaj njegov književni prvenac izrastao je u roman pun boja, mirisa, ukusa i doživljaja junaka, među kojima je glavni i poseban upravo grad koji u sebi sve to sažima – Lisabon.
 
„Tako mu je bilo suđeno. Roman je kao mozaik gde ubacujem komadiće, ili možda kao tkanje gde ubacujem razne tokove pripovesti, tako je nastao“, kaže Tiago.
 
Na koji način su sa pričom romana rasli njeni junaci? Šta su Lisabonu Komša, Tarzanče, devojčica Leni, Sida, Antonio i njegov partner Moj Antonio i mnogi drugi, a šta je Lisabon njima?
 
Znate kako u drugom delu „Don Kihota“ junaci već znaju da se o njima piše roman, kao da su u rijaliti programu, pa malo koriguju ponašanje u skladu s tom okolnošću. Tako je i sa ljudima sa kojima živim u Lisabonu. Oni znaju da sve što učine ili izgovore može da uđe u neku knjigu. Kad su shvatili u čemu su se našli, svi do jednog su imali iste faze; prvo su malko strahovali, onda su malo glumatali da ispadnu lepše, sve dok se nisu pomirili sa sudbinom i shvatili da to nisu oni, nego neki ljudi koji liče na njih, u nekom drugom Lisabonu, sa druge strane ogledala, na kojoj je sve lepo i veselo, kao u reklami za osvežavajuće piće.
 
Kroz roman upoznajemo i pratimo i istoriju portugalske prestonice. Koliko je za Vas kao pisca bila uzbudljiva šetnja kroz istoriju i kako ste je prilagođavali potrebama svoje priče?
 
Ovo je roman o mom Lisabonu, to jest o meni u mom gradu, a ja sam u Lisabonu bio i turistički vodič, tumač, prevodilac istorijskih romana, i neka vrsta kulturnog diplomate, i na kraju književnik koji piše romane o prošlosti grada. Tako da su priče o ljudima koji su nekada živeli u mom kvartu, o Svetom Antoniju, kraljevima i njihovim slonovima, proteranim Jevrejima deo moje velike priče o tom gradu.
 
Šta je najvažnije, najlepše što Vam je Lisabon dao, i kao piscu i kao njegovom stanovniku?
 
Kad su nas onomad slikali za emisiju „Marka Žvaka“, pitali su nas Dušani istu stvar, a Komša i ja odgovorili smo skoro isto: Ustanem ujutru, izađem na prozor, kažem: „Koliko je ovo lepo!“ I tako trideset godina. Zađem za ugao, otvori se pogled, a ja kažem: „Kako je lepo! Que belo!“ I sam sebi zavidim jer tamo živim, i nikako ne znam čime sam to zaslužio.
 
Roman ste posvetili velikanima književnosti koje ste prevodili. Koja dela Saramaga, Andrića, Dragoslava Mihailovića, Miloša Crnjanskog i drugih su Vama najznačajnija?
 
Baš ona koja sam preveo, kapitalna. Od Saramaga sam preveo tri koja sam izabrao sam, jer sam prvi imao priliku da biram. Dakle, „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Slepilo“ i, posebno, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ su mi favoriti. Čika Dragoslav Mihailović je moj književni mentor, od njega sam mnogo naučio. Ima u „Zamaleku“ jedan omaž njemu. Poslednje poglavlje knjige ima naslov Ne, neću se vratiti, kao prva rečenica njegovih „Tikava“. Od Andrića sam preveo „Na Drini ćuprija“ i, svoj najomiljeniji roman napisan na našem, „Prokletu Avliju“. Crnjanskom sam prevodio delove „Embahada“, prevod „Dnevnika o Čarnojeviću“ nikada nisam završio, nisam pronašao izdavača, ali mi je Crnjanski jedan od likova u „Estorilu“. Preveo sam i komade Dušana Kovačevića. Zanimljivo je da sa svim navedenim piscima, svojim književnim idolima, u ovom trenutku delim beogradskog izdavača.
 
Šta je najvažnije u umetnosti koju stvarate?
 
I u mojoj i u svačijoj umetnosti to je iskrenost. Da se vidi da umetnik voli to što radi i da njemu samom prija. Volim i kad je duhovito, što znači da je za pametne čitaoce.
 
Ove godine Laguna je objavila i Vaš roman „Estoril“. Po čemu je za Vas značajan?
 
Svaki umetnik među delima ima jedno koje se smatra najznačajnijim. Ja držim da je „Estoril“ moj opus magnum. Epoha i događaji koje roman opisuje su prilično neobrađeni u umetnosti, a vanredno su zanimljivi, uključuju velike ljude i krupne društvene lomove. Roman je objavljen sa manje od 400 stranica, a u nekim trenucima imao je skoro hiljadu. Ostalo je mnogo toga, tako da ga polagano, uporedo sa drugim stvarima, dopisujem. Za „Estoril“ sam imao brojne ponude filmskih producenata, i nemam ni najmanju sumnju da će jednog dana biti ekranizovan. Značajan je jer sam za njega dobio i prve književne nagrade, obe od kolega. Jednu od SANU, u čijem su žiriju sedeli Duško Kovačević, Dragoslav Mihailović i Matija Bećković, a drugu od Britanskog udruženja pisaca istorijskih romana.
 
Šta za Vas znači ogroman uspeh koji je doživeo roman „Zamalek“?
 
Zanimljivo je da je to delo najmanje moje od svih, pa njegove uspehe ne doživljavam posebno lično. Ne bih ga nikada napisao da nisam u to pisanje izmanipulisan. Naime, moja venčana kuma Arna je hrvatski diplomata, dobila je postavljenje u Kairu, a kako joj je muž besposlen i treba mu drugar da se ne dosađuje, zvali su me u goste na duže vreme, tokom pet godina. Ona je naslutila da bih mogao pisati o Kairu, pa mi je sve podatke o istoriji i kulturi pripremila i ispričala, zainteresovala me je. Zatim sam upoznao nekoliko naših žena koje su u Kairu živele decenijama. One su mi, posebno draga Ceca, ispričale i priču o Kosti i njegovom zagrobnom životu, ali i mnoge druge. Sve to što sam čuo sklopio sam u roman, eto otkuda u knjizi toliko ženskih likova i ženskih priča. Kako tu mene skoro pa i nema, sve sam stavio u usta pripovedačici koju sam krstio po kumi. Najveći uspeh ove knjige je što sam čuo da su dve devojčice, rođene pošto je ova knjiga izašla, dobile ime Arna.
 
Uvek nešto pišete – o čemu trenutno?
 
Pišem ko zna koliko stvari istovremeno. Započete imam i roman o Beogradu, i o detinjstvu, i o smrti narodne pevačice, i o profesorki u penziji. „Odakle sam bila, više nisam“ ima svoj folder gde stalno dodajem skice, da ih posle ubacim u knjigu, da bude još veća kroz 10 godina. I imam, naravno, i istorijski roman o Drugom svetskom ratu u Lisabonu, kao nekakav diptih sa „Estorilom“, sa kojim deli epohu, istorijske okolnosti i nekoliko likova.
 
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 24