Naše telo je naš hram, ali mi taj hram delimo sa još nekim... Zamislimo da su naša tela planete, da je svako telo ponaosob jedinstvena planeta sa svojim plimama i osekama, planinama, rekama i morima, izvorištima, pećinama, vulkanima, divljim prašumama i toplim gejzirima. Sjajno mesto za život stotinama biliona misterioznih stanovnika, i ne samo to – stanovnika koji na mnogo načina upravljaju planetom na kojoj žive, dok njen opstanak takođe zavisi od njih. Dakle, ko su ti misteriozni stanovnici?
Sudeći po ovoj knjizi, svako od nas je samo 10% čovek. Znači; naša koža, kosti, svi organi, samo su deseti deo našeg bića. Ostatak od 90% čine – mikrobi.
„U svakom od nas živi zajednica mikroba neponovljiva kao otisak prsta.“
Naučnica
Alana Kolin (doktorirala je evolucionu biologiju u Londonu) napisala je ovu sjajnu knjigu, jednostavnim i meni razumljivim jezikom. Knjigu sam oduševljeno čitala, na momente poput naučne fantastike, na momente poput trilera.
Zašto trilera? Zato što, kao što već znamo, među mikrobima ima i pozitivnih i negativnih „likova“, neuhvatljivi su i skriveni, imaju sposobnost da se maskiraju, ali i evoluiraju, tako da mogu preživeti u najrazličitijim uslovima, i, shodno tome, nestati ili opstati. Neki od njih su poput psihopata, mogu nas naterati da se ponašamo kako ne želimo ili da jedemo hranu koja njima prija…
Mogu da se pojave i nestanu, ili preusmere svoju pažnju na neku drugu bolest.
Na primer, do pre pola veka i više, sasvim neke druge epidemije i bolesti su harale svetom. Kako smo pomoću medicine i nauke napredovali tako je i većina tih bolesti (čiji su uzročnici različiti mikrobi i bakterije) zahvaljujući vakcinaciji iskorenjena (kolera, kuga, tifus, velike boginje, pa zatim kasnije vakcinacija protiv dečje paralize čime je broj oboljevanja hiljadostruko smanjen). Međutim, pojavile su se sasvim nove, „moderne“ bolesti: multipla skleroza, dijabetes, razne vrste alergija, autizam, sindrom razdražljivih creva itd.
„Ove hronične ‘bolesti 21. veka’ postale su toliko rasprostranjene da ih prihvatamo kao nešto što sasvim normalno ide uz ljude. Šta, međutim, ako one uopšte nisu normalne?“
Nakon stotina godina istraživanja i naučnih radova još uvek znamo malo o mikrobima (kojima smo i bukvalno domaćin), ali i to malo je za početak dovoljno, jer znamo koliko su važni i koliko je bitno ne narušiti odnos s njima. U tim sićušnim, oku nevidljivim „momcima“ nalazi se velika moć – mogu nam u sekundi uništiti život i zdravlje, ili ga poboljšati ako sarađujemo na obostranu korist.
Zastrašujuće je koliko od njih zavisi bukvalno sve; hoćemo li biti skloni alergijama, biti gojazni ili ne, imati problema sa mentalnim zdravljem ili patiti od autoimunskih oboljenja, čak i nivo serotonina u nama kao i naše emotivne i seksualne sklonosti zavise u velikoj meri od njih...
Autizam je nekad bio mnogo manje zastupljena bolest, pojavljivao se kod možda samo jednog od deset hiljada ljudi. Prema poslednjoj evidenciji (2010), neki poremećaj iz autističkog spektra imalo je jedno od šezdeset osmoro dece. Veoma, veoma visoka i uznemirujuća brojka, jer grafikon pokazuje da bi 2050. godine svaka američka porodica mogla imati po jedno dete s poremećajem iz autističkog spektra.
Majka autističnog deteta Elen Bolt, koja nije biolog niti lekar, svoje uporno i iscrpno istraživanje (poput pravog detektiva) započela je 1994. godine, nakon što je njenom sinu dijagnostikovan autizam (rođen je kao potpuno zdrava beba, tek u drugoj godini nakon jake infekcije ušiju i primene nepotrebno mnogo antibiotika širokog spektra počeo je čudno da se ponaša) i došla je do važnih saznanja. Elen je sa namerom da sazna i shvati početak bolesti kod svog deteta utabala put naučnicima ukazujući im kako treba, iz sasvim novog ugla, sagledati uticaj preterane upotrebe antibiotika. Mikrobiolozi su zbog njene upornosti pristali da ispitaju vezu između crevnih infekcija i mozga, i zatim dokazali da autizam nastaje kao posledica zaraze bakterijom klostridijom tetanus, koja luči nervni otrov sposoban da ošteti mozak male dece. Takođe, izmenjena mikroflora i izmenjen skup bakterija u crevima uzrok su jakih stomačnih bolova kod autistične dece, i razlog zbog kojeg nekad vrište satima, klate se napred-nazad i mlataraju ručicama. (U vreme kada je Elen započela svoje istraživanje, preovlađivala je teorija da je uzrok autizma genetski, a koju deceniju ranije mnogi psihijatri su verovali u hipotezu o ‘hladnoj’ majci kao uzroku poremećaja).
U knjizi su mi se dopali primeri kako su naučnici, nekad upornošću a nekad sasvim slučajno, dolazili do svojih saznanja. Kao na primer Fleming, koji je, proučavajući stafilokoke a zahvaljujući neredu u laboratoriji i tome što se na većini kutija uhvatila plesan, otkrio penicilin.
Autorka ove knjige takođe otkriva i svoju priču o tome kako je na teži način shvatila značaj mikroba. Kada je radila kao asistent na istraživanju o slepim miševima u Maleziji, desilo se da su je izujedali krpelji. Pošto je morala povesti „hemijski rat“ antibioticima protiv bolesti koju su joj krpelji preneli, a zatim, kako je odsustvo (dobrih) bakterija stalno izazivalo nove i nove zdravstvene probleme i ta agonija trajala godinama, rešila je da nauči sve što može o mikrobima. Ona sada zna, ali i još uvek uči, kako se treba hraniti u korist svoje mikroflore, a što se tiče mikroba, polako ponovo gradi sa njima dobar uzajamni odnos.
„Sada kada sam ozdravila, jedno znam: mikrobi moraju da budu na prvom mestu. Na kraju krajeva, samo deset posto mene je ljudsko.“
Da mi je neko rekao da ću čitati popularnu nauku i to sa takvim zanimanjem, ne bih mu verovala! Od mene najveća preporuka, možda će i neko od vas naći odgovore koji su mu potrebni. U svakom slučaju, knjiga je prezanimljiva!
Autor: Silvija Mitrović
Izvor:
Delfi Kutak