Evo nama novog romana, osmog po redu proisteklog iz pera
Branislava Jankovića.
Roman koji smo svi sa nestrpljenjem čekali, napokon je ugledao svetlost dana. Verujem da će mnogima „
Zidanje ambisa“ ubrzo naći put do kuće i biblioteke, ali pre svega do srca. A evo i mene koja sam unapred već pretplaćena na oduševljenje svega što on stvori i umešnim rukama skroji, po meri koja odgovara svakome od nas. A kako i ne bih, kada je ovo poetično delo, savršeno usklađeno i ukomponovano u celinu, koja nikoga neće ostaviti indiferentnim.
Kao neko ko je pročitao sve što je Janković do sada objavio, odgovorno vam tvrdim da je i ovaj roman odličan kao i dosadašnji. Ovo je roman koji će vas u isto vreme dovesti do potpunog beznađa, poput čistilišta iz koga samo najhrabriji mogu pronaći svoj put, a u isto vreme biti i pun nežnosti i ljubavi, gde splet emocija i strasti dostiže vrhunac. A mudrosti? Toga ima u izobilju. Kao i u svakom Jankovićevom romanu i u ovom ćete naići na mnoštvo pouka i životnih lekcija. Na vama je samo da budete željni znanja.
„Zidanje ambisa“ je pre svega istorijska drama koja nam odlično oslikava tadašnje vreme kraljeva, političkih spletki, oceubistava, suđenja vešticama, zabranjenih ljubavi. I u ovom romanu, Janković još jednom preispituje našu veru i pokazuje sve skrivene strahove i kroz zidanje jednog od najlepših srpskih manastira otkriva dubinu naših padova i visinu naših pobeda.
O tome saznajemo kroz priče trojice glavnih junaka koji predstavljaju isti narod, a tri vere. Jedan od njih je glavni neimar fra Vita, koji je katolički opat iz Kotora. Drugi je mladi kamenorezac Srđ, koji živi u Hilandaru, od rođenja napušten od majke, ali prihvaćen od monaha. I treći ondašnji sebar i paganin po imenu Vidoje, koji je bunardžija. Njih je na jednom mestu podno Prokletija, okupio veliki kralj Stefan Uroš III Nemanjić, kome je božjim čudom vraćen vid i koji je zajedno sa svojim sinom, mladim kraljem Dušanom, počeo 1327. godine da gradi zadužbinu – manastir Dečani. Zbog toga mu je bila potrebna pomoć najboljih neimara, kamenorezaca, ikonopisaca, bunardžija i majstora sa svih strana, da se ovaj hram sagradi.
U tome ih je nadgledao knez Trivun, ondašnji vlastelin, bahat i svirep. I tako zao i prost pored sebe je imao mladu i lepu ženu. Njeno srce zaigralo je samo pred jednim muškarcem. A to nije bio njen muž. Ovo je bila čista i prava ljubav, ali zabranjena. U očima drugih, možda je bila greh, ali u njenim spas i beg od surove realnosti. Svako od junaka ima svoj trenutak istine i trenutak najvećeg iskušenja. Vrhunac prijateljstva i hrabrosti je trenutak kada njih trojica kreću u borbu protiv aveti bolesti koja se pojavila, čime je Janković majstorski napravio paralelu sa današnjim vremenom.
„Jer svi mi gradimo naše trenutke. I kule u vazduhu su zidanje. I naše misli i želje su zidanje. I san se može ozidati. Kao i ambis.“
Od mene ogromna preporuka za sve vas koji uživate u Jankovićevom već prepoznatljivom stilu i maniru, kao i za sve one koji se ne plaše da svoje ponore i ambise istraže.
Autor: Danijela Nikolić
Preuzeto sa:
Delfi Kutak