Savršena kuća, savršena deca, savršena domaćica. Ovu idiličnu sliku je 1960-ih raznela u paramparčad Sju Kofman „Dnevnikom besne domaćice", romanom koji je i dan-danas vrlo, vrlo aktuelan i, na kraju krajeva, kopiran – „Prave domaćice sa Beverli Hilsa“, Njujorka... „Stepfordske supruge“, „Očajne domaćice“....
Da bi se u potpunosti razumeo genij Sju Kofman, treba uzeti u obzir period u kojem je ona napisala svoje najpoznatije delo. Sredinom 1960-ih Ameriku potresa drugi talas feminizma, žene postaju politički aktivnije i angažovanije kako kroz proteste tako i kroz literaturu.
Besna domaćica iz romana Sju Kofman je Betina Bolzer, obrazovana domaćica iz više srednje klase koja živi na Zapadnom Menhetnu sa dve ćerke, sluškinjom, psom i mužem, liberalnim demokratom koji po svaku cenu hoće bolji položaj u društvu.
Tina, koja je nesrećna, uplašena i počinje da sumnja da ludi, piše dnevnik kao vid terapije i utočišta. Tokom šest meseci dnevničkih unosa, vidimo transformaciju Tine koja odbacuje dodeljene uloge majke, supruge i domaćice i na svakom planu počinje da preispituje svoj položaj u društvu i menja ga.
„Dnevnik besne domaćice" oslanja se na druge „ženske" romane, pre svega „Drugi pol" Simon de Bovoar i „Mistika ženstvenosti" Beti Fridan. koje su obe istraživale sve one podzemne struje ženskog života i njihov položaj u svetu. Na neki način, roman Kofmanove najavio je sedamdesete i osnaživanje žena u svakom pogledu u američkom društvu.
Ko je bila Sju Kofman? I da li je „Dnevnik besne domaćice" autobiografski? Ova rođena Njujorčanka prvu kratku priču objavila je 1947. i to je bilo to. Tokom svog relativno kratkog života (približavam se toj brojci pa mi se nekako čini baaaaš blizu) bila je nagrađivani pisac i urednik koji je objavljivao pod devojačkim prezimenom a ne udatim – bila je udata za lekara, dr Džeremaju Barondesa.
Da li je „Dnevnik" bio njen pokušaj terapije lečenja svojih frustracija? Mnogo se spekulisalo da je Kofmanova patila od depresije, da joj je brak bio loš, da je imala aferu ali da nije želela/mogla da se razvede. Mnoge od tih spekulacija izazvala je i njena prerana smrt, kada je imala 50 godina. Uzrok smrti nije naveden i dok su jedni mislili da je u pitanju bio rak, drugi – a njih je mnogo više – verovali su da je u pitanju samoubistvo, da je skočila sa prozora jer je muž hteo ponovo da je pošalje u bolnicu za mentalno obolele.
Kofmanova je odavno pokojna ali je njena Betina i te kako živa i dan-danas i jedan je od upečatljivijih likova u književnosti. Oni koji su je „upoznali“ neće je zaboraviti. Uplašena, pogubljena i očajna; nesnađena i „vreća za udaranje“ svima, od muža i dece do nepoznatih, Betina ipak pronalazi snage da preispita svoj život, uđe u vanbračnu aferu – istina sa pogrešnim muškarcem, ali bože moj – i preuzme kontrolu nad svojim odlukama i svojim životom. Čak je i kraj romana vrlo otvoren za tumačenja.
Kada se pojavio, puritanci su bili šokirani ali su oni liberalniji kritičari odmah prepoznali nov glas u književnosti, ali i novu realnost – žene iz celog sveta poistovetiće se sa Tinom, prepoznaće se u njoj i to nastavljaju da rade i dalje (
Vedrana Rudan je napisala divan predgovor Laguninom izdanju).
Bilo kako bilo, „Dnevnik besne domaćice“ bio je dovoljno intrigantan i inspirativan da se po njemu snimi film „Dnevnik lude domaćice“ sa Keri Snodžers u naslovnoj ulozi. Film je bio nominovan za Oskara, dobio je Zlatni globus i prava je šteta što je sada gotovo nemoguće pogledati ga. U kombinaciji sa romanom, bio bi prava poslastica.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik