Draško Miletić, pisac: Čovek pamti samo ono što mu godi

Jedan beogradski soliter krije mnogo tajni. Stanari su predstavnici srednje klase koji pokušavaju da opstanu u ovom surovom svetu. Preživljavaju držeći se čvrsto za svoje korene, uspomene i svakodnevne sitnice. Ovo je samo polazna tačka „Matične knjige“ Draška Miletića, koji u ovom romanu iznosi teške, ali istinite sudbine jedne generacije.

Pred čitaocima je „Matična knjiga“ – knjiga o jednoj generaciji, o ljudima koji se strahovito drže svojih korena i uspomena, o zemlji gde postoje dve pravde. Kakav je njihov život?

Veoma napet. Okolnosti pod kojima postojimo otežavaju pamćenje, pa se ljudi često nađu pred sumnjivim uspomenama. Tada posežemo za odbacivanjem i brisanjem, jer čovek je proklet i pamti samo ono što mu godi. I tako do neprepoznatljivosti. Bivamo samima sebi strani, umesto odvratni. Ipak čovek pred samog sebe teško izlazi. Strah od gubitka idealizovane slike je nepresušan.

Koje tajne krije beogradski soliter, a koje glavni junak?

Tajna je da su jedan drugom glavni junak. Ipak pisanje romansirane autobiografije, ili autofikcija, može kliznuti u odu narcisoidnosti. Zato je bilo potrebno glavnom junaku, prvom licu jednine, dopisati glavnog junaka, ni manje ni više nego čitav soliter. Oprobati se u traženju i nalaženju ravnoteže. Radovima, iliti autobiografskim poglavljima, suprotstaviti spratove solitera. Naravno, soliter je tačka dodira različitih sudbi, svetonazora, ponašanja, misli, čega god. On je život po sebi. Kroz njega tajne niču, i kroz njega se listaju. Jedina tajna koju glavni junak čuva jeste prezir spram nade. I zaista, pitanje nade nikad nije raščišćeno: da li je u Pandorinoj kutiji nada data kao podloga svih zala, tačnije kao mogući preokret, ili je nada – najveće zlo, jer nada znači mirenje sa životom, a život traži borbu?

Priča se prostire na vremenskoj ravni od jednog veka. Šta su za to vreme mnoge generacije pretrpele, ali i naučile?

Trpele su nestajanje miliona, silose krvi, zapušene uši i krute misli. Trpele su „ples smrti“ kao pojam patriotizma. Mitomaniju kao vrhunac komfora. A rodoljublje bi ipak, i pre svega, trebalo meriti sačuvanim životima.

Ovo je lirski roman sa autobiografskim primesama i vaš antiratni vapaj. Za čime ste sve osetili vapaj?

Za građanskim. I vazda za građanskim, oličenim u tri „P“: pristojnim, pouzdanim i poštenim.

Kakvo osećanje možemo da očekujemo posle čitanja romana?

Hrabrost: da pokušate sebe saplesti; otmenost: da to izdržite; i erotičnost: da u svemu tome nađete finese. Ukratko: „Matična knjiga“ je neminovnost. To je moj pokušaj gazdovanja glagolom biti. Taj pokušaj vodi u krv, a krv je jasnoća. U njoj se raste. Ona motri i čisti. Tek u krvi čovek jeste.

Zašto noću posežete za perom? Šta krije noć, pa vam daje krila da pišete?

Nemoguće je pisati bez opklade u reč. Izabrati onu pravu, makar to iziskivalo sate, dane, nedelje. U mom slučaju: devet godina pisanja i brisanja. Reći kada si bio skot, a jesi, a kada si bio valjan. To se bolje vidi noću. To: svesti sebe na podnošljivost.

Razgovarala: Milena Krstajić
Izvor: Informer