Duelovanje: „Suludo bogati Azijci“

Otvaramo novi segment prikaza knjiga – duelovanje. Izabrali smo dvoje vatrenih knjigoljubaca, članova Fejsbuk grupe Delfi kutak, Natašu i Marka, koji čitaju različite knjige i vole da podele utiske o pročitanom. Dopalo nam se kako razmišljaju, pa smo im ponudili izazov: oboje su u isto vreme pročitali roman „Suludo bogati Azijci“ i ukrstili su svoja mišljenja o njemu. Dijalog je veoma zanimljiv, pa ne propustite prvu epizodu ovog serijala „dijaloga“ koji samo što je počeo.

Marko: Nedavno smo imali priliku da pročitamo svetski bestseler roman, popularnu komediju, „Suludo bogati Azijci“ Kevina Kvana, sa skandalozno (nezamislivo!) bogatom porodicom u fokusu, prodatu u preko 2.000.000 primeraka. Možeš li da mi kažeš kako su izgledale tvoje prve reakcije kada si završila sa čitanjem? Za koga bi ovaj roman, po tvom mišljenju, bio pravi izbor?

Nataša: Ovo je jedna otkačena priča, koja je na samom početku pobrala sve moje simpatije. Smatram da je idealno štivo za sve one kojima je potrebno nešto lagano za čitanje na plaži, recimo. U pitanju je zabavna priča o ekscentričnim pripadnicima azijskog džet-seta i njihovim ludostima, prava sapunica. Kakav je tvoj doživljaj ovog romana?

Marko: Da bih mogao pažljivo da ispratim priču, istoriju i isprepletane veze „Suludo bogatih Azijaca“, definitivno mi je bila potrebna odlična koncentracija i pamćenje (dobro, i strpljenje, ogromne zalihe beskrajnog strpljenja!), iako je svakako od pomoći (ali ne suviše velike) prikazano porodično stablo na uvodnim stranicama. Prava poplava likova! Suludih i imućnih, naravno. Roman bi definitivno mogao privući pažnju svakoga ko voli da zaviri u luksuzne živote porodica koji se okreću oko sticanja novca, trošenja novca, razmetanja novcem, likova koji kupuju garderobu u vrednosti nekretnina, kao i kuće (ne bi bilo preterano nazvati ih palatama, taj raskoš nema granicu, palata Nikolasove bake nije čak ni ucrtana na Google mapi!), kao da kupuju slatkiše, i sve to rade sa naznakama humora. Dodajmo tome malo romantike, drame i mnogo mešanja u živote članova porodice i dobijamo „Suludo bogate Azijce“.

Nakon duhovite scene koja otvara roman, kakvi su tvoji utisci o zapletu? Smatraš li ga interesantnim, neočekivanim, ili ipak, predvidljivim?

Nataša: Mogla sam lako pretpostaviti u kom će pravcu priča ići. Čini se da je ovo klasičan zaplet i stiče se utisak da priča teče pravolinijski, bez većih šokova, komplikovanih obrta i urnebesnih situacija koje sam očekivala. Uprkos tome, meni se ova priča dopala jer je ovo pravi markirani šareni koktel zaslađen romansom, začinjen mrvicama drame i ukrašen listićima dvadesetčetvorokaratnog zlata, sa višnjicom na vrhu. Višnjica je od rubina, naravno (priča se da rubin potiče iz doba dinastije Ming i da ima čak 118 karata).

Marko: Moj utisak je da je zaplet kompletno izostao. Većinu vremena proveo sam iščekujući spletke koje nam poleđina knjige garantuje. Nadao sam se da će likovi zaista biti suludo zabavni, prenaglašeni, komični, možda i karikirani, ne samo suludo imućni. Želeo sam višestruke napade glasnog smeha, smicalice i zavrzlame koje će Rejčel (naša azijska Pepeljuga) zaista maksimalno put do „živeli su srećno i bogato do kraja života“ sa Nikolasom (šarmantnim princem) učiniti teškim. Toga prosto nije bilo ni u naznakama, a kada je pokušano, učinjeno je vrlo neuspešno i ostavljalo je izraz na mom licu koji nije smeh. Radnja je napredovala brzinom puža, vrlo predvidljivo, bez iznenađenja.

Kada smo kod likova, kakvo je tvoje mišljenje o njima, da li su dobro osmišljeni?

Nataša: Ovde ima, čini mi se, više glavnih junaka, ja sam to tako doživela. Svi oni su dobili svojih 5 minuta slave i ugrabili svoje parče kolača (u jednom trenutku je počelo da mi se vrti u glavi od silnih rođaka, nije bilo šanse da ih popamtim sve, ume to da bude prilično konfuzno u nekim trenucima), ali zvanično glavni likovi su Nikolas Jang, naslednik čuvene azijske porodice i Rejčel Ču, njegova devojka, „smrtnica“ bez plemenitog porekla i bankovnog računa od čijih se cifara vrti u glavi. Nikolas je simpatičan „momak iz susedstva“, uglađen, obrazovan i fin, ali misteriozan i tajanstven kada se o njegovoj porodici radi. Gospodin Darsi 21. veka, reklo bi se. Rejčel je samostalna devojka koja je rasla u potpuno drugačijem okruženju od Nikovog, ima čvrst stav i nije „njanjava“, što se meni dopada, aliii... Neke njene reakcije ne mogu da razumem. Likovi su mogli biti kompleksniji, ne mogu reći da su me razočarali, ali su mogli biti malo upečatljiviji.

Marko: Saglasan sam sa time, a mislim da bi i svako od njih bio, jer za Azijce iz našeg romana, ništa sem centralne scene nije opcija. J Rejčel i Nikolas u mojim mislima imali su uzrast i ponašanje tinejdžera, kao i većina njihovih prijatelja. Mnogi od njih su oholi, sumanuti, oportunisti, ali vrlo nerazvijeni, jednolični. Zapravo, najinteresantniji lik mi je Astrid, Nikolasove sestre, lepotice, modne ikone. Moram da priznam, više sam očekivao od dame koja je trebalo da postane Rejčelina svekrva, Elinor, i njene ženske svite, morale su se postarati za urnebesno komične scene! Šteta. Rejčel je prelako savladala prepreke.

Nataša: Marko, bližimo se kraju naše debate, šta misliš o načinu na koji se roman završio?

Marko: Kada se o završetku romana radi, ne nudi zadovoljstvo, jer nakon ovog romana slede još dva, ovu sapunicu čine tri epizode, u pitanju je trilogija, pa se stiče utisak nedovršenosti. Nismo dobili ni blizu sve odgovore. Očigledno je da je priči potreban nastavak. Tebi?

Nataša: S obzirom na to da je ovo jedna mešavina modnog almanaha, putopisa, bolivudskog ostvarenja, Dinastije, Tračare i Zgodne žene (jedna scena neodoljivo podseća na Vivijen koju prodavačice ne žele da usluže... A onda se pojavi Edvard sa svojom karticom), ja sam opravdano očekivala neki diznijevski kraj koji nisam dobila, i zaista se oseća da tu fali „ono nešto“, nepotpun je i nedovršen. Jasno mi je da je to zbog toga što je autor ostavio prostora za nastavak, ali... 

Imajući sve u vidu, da li bi pružio šansu i nastavku, ili eventualno novom romanu ovog pisca?

Marko: Ne bih nastavio da pratim rad ovog pisca. Nisam zadovoljan niti jednim aspektom romana, nedostaje mu originalnost, stil pisanja je suviše detaljan, navođenje robnih marki, opisivanje garderobe i palata u tako velikoj meri, u jednom trenutku zaista postane iscrpljujuće. Opisi hrane svaki put bili su divni, tu sam zaista uživao (i svaki put postao gladan!). Osim nekoliko likova koji su česti (vodeći), ostatak, uprkos trudu, nisam uspeo da zapamtim, kao ni njihove zamršene porodične veze i porekla. Nisam siguran ni da sada sa sigurnošću znam ko pripada kojoj velikoj porodici i od kojih predaka potiču. Radnja bi se mogla skupiti u 200 strana, prisutnih 488 zaista je previše. Da li se ti raduješ nastavku?

Nataša: Roman ima mana svakako, moglo se tu štošta oduzeti i dodati, autoru zameram jer nije napravio urnebesnu komediju, a imao je sav potencijal za to; očigledno je da je dobro upoznat sa načinom života singapurskih milionera. Uprkos tome, ja moram da priznam da je meni ovaj roman jako prijao, zabavila sam se i opustila i ta celokupna slika o njemu je pozitivna, tako da se radujem nastavcima.

Marko: Hvala ti na saradnji! Uživao sam u razmeni utisaka.

Nataša: Takođe, hvala tebi.