Džim Krejs o romanu Šest

Džim Krejs, poznati britanski književnik za Vijesti govori o svom romanu Šest

Pisac koji pokuša da se svidi svakome završi tako što svakome dosadi

Roman Šest savremenog britanskog pisca Džima Krejsa neobična je priča o glumcu Feliksu Dernu, čiji je naizgled savršen život označen činjenicom da svaka žena sa kojom je spavao nosi njegovo dete. Šest je metaforičan roman o ljudskim odnosima, porodici, roditeljstvu, ljubavima.
Džim Krejs je rođen u Hertfordšajru 1946. godine, a odrastao u severnom Londonu. Studirao je književnost pre nego što je otišao u Sudan, gde je radio na obrazovnim programima pod pokroviteljstvom humanitarnih organizacija. Godine 1974. počinje da piše i već prvom pričom, Eni, kalifornijske tablice, skreće pažnju kritike originalnošću i inovativnošću. Prvi Krejsov roman Kontinent iz 1986. (Vitbred nagrada i nagrada lista Gardijan) bavi se stavom Zapada prema zemljama Trećeg sveta kroz sedam međusobno povezanih priča smeštenih na imaginarni sedmi kontinent. I u nekoliko sledećih ostvarenja Krejs piše o interakciji među različitim civilizacijama i kulturama na granicama epoha: u Daru kamena iz 1988. prikazuje pleme na prelazu iz kamenog u bronzano doba, dok je radnja Arkadije iz 1992. smještena u zamišljeni britanski grad budućnosti. U romanima Znaci nemira iz 1994. (nagrada Vinifred Holtbi) i Iscjelitelj (uži izbor za Bukerovu nagradu) iz 1997. autor je iskoristio istorijske događaje kao podlogu za razvijanje priče. Romanom Posle smrti iz 1999. Krejs osvaja Vitbredovu nagradu, nagradu kruga američkih književnih kritičara i ponovo ulazi u uži izbor za Bukerovu nagradu. Džim Krejs živi u Birmingemu odakle je i govorio za Vijesti o svom romanu Šest koji je nedavno objavila Laguna u prevodu Nenada ulića.

Šest je roman sa socijalnom pozadinom, zar ne?

Ta pozadina, za mene je više lična, nego što je socijalna. Kada sam objavio roman Posle smrti bio sam rastužen i zbunjen iz razloga što je tako puno kritičara i čitalaca smatalo da je to mračna i pesimistična knjiga. Naravno, smrt je tmurna i teška tema, ali moj roman je zapravo bio usmeren na narativnu utehu u liku smrti, a ne na plač očaja. U pokušaju da otkrijem istinsku ugodnost i optimizam, morao sam da pogledam u fizičku i emocionalnu istinu smrti, neustrašivo i bez kompromisa. Kritika je pogrešila u pogledu čvrste zagledanosti u pesimizam duše. Oni nisu bili u pravu. Ali, ja sam se bio dovoljno zabrinuo, pa sam odlučio da napišem roman koji se neće računati kao pesimistički. Koje stvari bi me činile nedvosmisleno srećnim, pitao sam sebe. Šta je to što bi moj život ispunilo svetlošću? Moj odgovor je bio jednostavan – sentimentalan, ali jednostavan. Bili su to ljubav, brak i deca. To je moja porodica koja me obezbeđuje uživanjem i spokojem. Ja imam dvoje divne dece – to su naš sin Tom (26) i naša kćerka Loren (21). Moja supruga Pam i ja smo u braku 33 godine. Pa, sam ja odlučio da napišem knjigu Šest, o čoveku koji je blagosloven decom, čak iako je on lično sebičan i emocionalno retardiran. Kakve god da su njegove greške bile, on će se iskupiti roditeljstvom, deca će mu omogućiti da prevaziđe lične padove. U svakom slučaju, to je bila ideja. Ono što nisam mogao očekivati bile su moje lične okolnosti koje su mi se desile za vreme pisanja romana. Te strane, neknjiževne protivusluge oduvek su igrale svoju ulogu. Tako je i bilo dok sam pisao o smrti u romanu Posle smrti; moj lični život bio je izuzetno dobar u suštini. Ja sam pisao o smrtnosti uz dobro raspoloženje. Možda je to i zbog toga što sam bio sposoban da roman završim u tako ugodnoj i slavljeničkoj noti. Ali – uprkos svim očekivanjima – dok sam pisao Šest, moju takozvanu "nedvosmisleno optimističnu knjigu", moj duh je bio na najnižem nivou. Moja majka Džejn je umirala. Ona je bila u svojim devedesetim godinama, patila je od demencije i kancera crijeva. Voleo sam svoju majku i želeo sam da se brinem o njoj tokom njenih posljednjih meseci. U to nisam ni sumnjao. Ali, jednako tome, nije bilo sumnje da je briga o roditelju koji umire kažnjeničko iskustvo. I naporan posao. Kako se kraj približavao, ja sam negovao ženu koja je imala manje fizičke i mentalne kontrole od bebe. Bilo je iscrpljujuće (naravno, ne treba žaliti). I u međuvremenu, između presvlačenja njenog kreveta, ili dok je namirim ili presvučem, ja sam morao da ugrabim nekoliko minuta da završim moj roman. To je gotovo neočekivano da je knjiga pokupila tamne i pesimistične tonove. U stvari, umesto da postane moja najoptimističnija knjiga, postala je najštetnija i moja najciničnija knjiga.

Da li je Šest roman o seksu?

To je roman o seksu, naravno, ali ne od one vrste romana za koji se pretpostavlja da treba da bude seksi, erotski ili stimulativan. Naprotiv. Moja namera je bila da pišem o seksualnim susretima na način koji bi obelodanio mane muške heteroseksualnosti. Uvek me je hvatala jeza kada čujem komentare da je, za žene seks cena koju plaćaju za ljubav i djecu, dok su za muškarce ljubav i deca cena koju plaćaju zbog seksa. Drugim rečima, čini se da muškarac može biti emocionalno tup. Želeo sam da otkrijem kako se taj cinički stav muškosti može opravdati. Da moja majka nije bila već umrla, možda bi knjiga imala neke srećnije zaključke. Pošto je tako bilo, muškarac, posebno Liks, nije ispao u knjizi kao stvorenje kome se treba diviti. Ali, mislim da je nešto od mog sentimentalnog optimizma ostalo. Sve žene su za divljenje, zar nisu? Ne mislim da su sve one bez mana. Niko nije. Mi nismo anđeli. Ali one su jake žene i žene sa privlačnim likovima. Pišući o njima, izmišljajći ih, meni se činilo kao da je to brakolomstvo. Uživao sam provodeći vreme sa njima.

Vaš roman se sastoji od šest poglavlja, šestoro dece od jednog oca je u romanu. Po Bibliji, Bog je stvarao svet šest dana. Ima li to neke veze sa naslovom? Kako razumeti naslov?

Roman je originalno imao naslov Stvaranje (i dalje je u SAD naslov Stvaranje). Ali u poslednjim trenucima moj britanski izdavač i moj agent su rekli da im se nikada nije dopadao taj naslov. Bio je tako biblijski. Pa, imajući dva minuta da odlučim, došao sam do naslova Šest, samo da bih se fokusirao na broj Liksove dece, njegov blagoslov. (Mome izdavaču se dopao novi naslov jer je mislio da reč "six" (šest) na engleskom podseća na "sex" (seks), tako da bi uz malo sreće mogli prodati puno primeraka disleksičnim (osobe koje imaju problem sa čitanjem) ili ljudima koji su u žurbi.) Nekoliko mojih stranih izdavača promenili su naslov romana u Grad poljubaca. Smatram da je taj naslov mnogo bolji od Šest i od Stvaranja.

Zašto su djeca u romanu Šest nevidljiva?

Želeo sam da knjiga bude bremenita decom. Zapravo, Mueta postaje trudna sa Liksovim šestim detetom na prvim stranicama knjige i nosi fetus kroz knjigu. Sva deca su nevidljiva dok ih "bremenita" knjiga sve ne isporuči čitaocima na kraju pripovijedanja. Knjiga se završava u njihovom društvu.

Šest je takođe priča o ljudskim odnosima. Zašto je ta tema važna u savremenom svetu?

Značaj ličnih odnosa je porastao pošto su tegobe i lišavanja života opali u takozvanim "zapadnim" društvima. Manje srećna društva – u istoriji, u siromašnijim delovima sveta – ne mogu uživati u luksuzu plivajući kroz protokole ljudskih susreta. Oni su isuviše zauzeti pronalaženjem hrane ili posla, zaštitom sebe od lošeg vremena, utopljavanjem i osiguravanjem, izbegavanjem konflikata, da bi zaronili u taštinu "privatnog života". Tako da je u nekom opsegu Šest kritika razmaženog, buržoaskog stila života.

Da li je Feliks Dern, glavni lik romana Šest neka vrsta antijunaka?

Ne, on je samo uvek sa manama, dobro razmišlja, nada se da će biti pristojan i odgovoran, ali bez veštine da iskreno voli. Baš kao i svako od nas, u stvari. Mi činimo sve najbolje, ali svi mi smo u manjku. Lično, dopada mi se Feliks Dern, zbog svih njegovih nedostataka. Ja bih mogao popiti pivo sa njim. On bi bio zabavniji i interesantniji od bilo kog drugog konvencijalnog heroja holivudskog stila. Ja ne vjerujem u heroje. Ne dopada mi se ideja heroja. Ja volim da veličam ljudska stvorenja koja se teško dopadaju, jer to je trijumf ljudskog života, da uspemo da volimo ljude koji su teški. A ljudi se i dalje vole, čak iako smo sa manama, plašljivi i nedosledni.

Poput novog kontinenta koji ste izmislili u romanu Kontinent i Grad Poljubaca u romanu Šest je imaginarno mesto. Zašto volite da izmišljate mesta?

Imam dar izmišljanja i to mi godi. Nije mi dodeljen dar realističnog opažanja. Ja nisam kamera. Kada pokušam da pišem realistično, u tome ne uživam mnogo. Pa evo vašeg odgovora. Ja izmišljam imaginarna mesta da bih ugodio sebi i da bih bio u potpunosti moćan u svojoj naraciji. To je veština koja mi je data i trebalo bi da budem budalast da to izbegavam i da se priklanjam nekakvoj drugoj modi, na isti način bilo bi rđavo – savetovati pevača rođenog kao sopran da traži sebe u karijeri kontraalta.

Šta kaže kritika za roman Šest?

Ne sećam se, zaista. Ubeđen sam da su sledili uobičajeni obrazac: neko ga je mrzeo, neko ga je voleo, a neki su bili ravnodušni prema njemu. To je normalno i to je zdravo stanje. Svaki pisac koji pokuša da se svidi svakome završi tako što svakome dosadi. Svestan sam da mnogi čitaoci u Britaniji odbijaju moje delo, ali ne brinem zbog toga. Ja smatram da je to nepopustljivo ozbiljno (što je vrlo neengleski). Jer nekim čitaocima nije baš lako sa mojom ritmičkom prozom. Drugima se ne dopada moj pripovedački stil ili ih iritira moja sklonost ka fabuli i metaforama. Ja puno pišem o prirodnoj povesti i predelima, pa ako vam se to ne dopada nemojte onda trošiti vreme na mene. Moglo bi vam biti užasno dosadno. Jer tako je. Pišem knjige bez razmišljanja o javnosti. Romani samo stoje u redu, traže da budu napisani i ja napuštam sebe zbog njih. A kada ih završim, oni su prošlost. Onda se okrećem novoj knjizi, nema žaljenja.

Ima li Vaš roman Šest nekakvu skrivenu poruku?

Da, deci su potrebni očevi.

Počeli ste kao novinar. Koliko Vam je novinarstvo pomoglo kasnije u književnosti?

Bio sam novinar koji je pratio internacionalna zbivanja oko 16 godina, uglavnom sam radio za "The Sunday Telegraph" and "The Sunday Times". Voleo sam posao, kolege, putovanja, osjećaj da imam udela u formiranju mišljenja, ali nisam bio novinar koji se posebno ističe. Bio sam realan i pošten, ali ne na vrhu reda. Možda i zato što sam bio preterano strog. Ja sam verovao u moć istine –oprostite mi na klišeu – to znači da nisam ulepšavao ili preuveličavao kako bih došao do poente. Na neki način bio sam lišen moje sopstvene prirode – ja sam rođeni pripovedač, uvek više volim da u svom društvenom životu ukrasim ili izmislim činjenice. Novinarstvo me je, međutim, naučilo važnosti sažetosti, tereta koji svaka rečenica ima u svojim mogućnostima, odbacivanju nepotrebnog balasta u bilo kojoj formi teksta. To mi je bilo od koristi kada sam postao romansijer. Ali, ostavljanje novinarstva za mene je značilo kao da sam otpušten iz zatvora. Bio sam na slobodi, konačno. Mogao sam da lažem i preuveličavam bez griže savesti. Ipak, nedostaje mi novinarski život. Nedostaje mi da budem kreator mišljenja. Ljudi koji čitaju moje romane uglavnom imaju isto mišljenje i političke stavove kao ja. Moje knjige ne prave promenu u svetu politike – i to me čini pomalo postiđenim. Možda ću se vratiti novinarstvu za tri ili četiri godine kada mi bude 65 godina i kada budem na odmoru (penziji) od proze.

Nešto se promenilo sredinom osamdesetih godina

Kao novinar boravili ste na Balkanu, pa i u Crnoj Gori. Kakve su Vaše impresije na te dane?

Mislim da sam Vam to spominjao i u ranijim intervjuima da su mi tri nedjelje izveštavanja iz bivše Jugoslavije sredinom 1980-ih bile najusamljeniji period u životu, verovatno zato što sam putovao. Ali, ako se osvrnem na to doba, pretpostavljam da sada mogu otkriti seme nacionalnog rastakanja i rata. Nadam se da nećete smatrati da je to loš manir ili nepravedno, ako kažem da za mene ta zemlja nije predstavljala srećno mesto. Vozio sam s jednog kraja zemlje na drugi, ali ne mogu se setiti da sam imao ugodan razgovor sa pojedinim građanima za sve to vrijeme. Hotelsko osoblje je bilo uvredljivo i hladno. Prodavcima u radnjama pogledi se nisu zaustavljali na mušterije. U nekoliko prilika su me zaustavljali neučtivi policajci. Osjećao sam se vrlo jadno. Bio sam šokiran jer sam tokom šezdesetih kao autostoper prešao celu Jugoslaviju i svako koga sam sreo odnosio se prema meni kao prema princu. Postojala su takva ljubaznost i strpljenje, a to sam naročito osetio kada sam se na putu, jugoistočno od Beograda razbolio i dobio temperaturu, jedna porodica me je odvezla svojoj kući u Niš i negovali su me dok nisam ozdravio. Nešto se promenilo sredinom osamdesetih godina. Sovjetska i postsovjetska Evropa se pripremala za raspadanje. Možda je već posttitovska Jugoslavija bila izgubila povezanost i već je tada sused počeo da se okreće protiv suseda. Naravno, ja nisam mogao razumeti te nijanse, pošto nisam razumevao jezike u Jugoslaviji. Uglavnom sam govorio – veoma loše – na nemačkom jeziku (koji je u to doba bio rasporostranjeniji jezik u Jugoslaviji od engleskog), pa sam možda bio u zabludi zbog Nemaca i osjećao krivicu zbog rata. Bio je to period velike oskudice – oskudice goriva, hrane, potrošačkih proizvoda, oskudice sreće. Ima jedna srpsko-hrvatska fraza koja mi se ugravirala u memoriju – "Nema dizela". Meni se činilo da provodim dane u poteri od pumpe do pumpe za malo goriva koje bih tražio za vraćanje, ali goriva nije bilo. Stvarno smešno.

Mog sina toma je bračni par u Podgorici odveo kući i nahranio

Zgodinije sam se osjećao na dalmatinskoj obali i u posetama gradovima kao što su Mostar, Dubrovnik i Sarajevo, jer su tu bili više naviknuti na strance. U stvari, Crna Gora mi je bila posebno draga. Sprijateljio sam se sa jednim studentom sa Cetinja. On je zarađivao za džeparac kao nezvanični vodič, pokazivao bi grupici posetilaca razne stare ambasade. On je dobro govorio engleski jezik. Pamtim da smo nas dvojica bili upali u saobraćajnu gužvu poljoprivrednih vozila, a on je ubrao mali šipak sa drveta pored puta. Odveo me, mojim autom naravno, u posetu njegovom oženjenom bratu u Podgoricu. Ostao sam par dana u njihovoj gostinskoj sobi i imao sam izuzetno ugodno iskustvo. Toliko pristojne ljubaznosti. Neće biti poslednja, mislio sam. Za nekoliko dana sreo sam se sa najsirovijim nacionalnim sveštenicima i najlenjim osobljem u manastirskom konaku u Studenici. Bili su toliko nespremni za pomoć i neprijateljski raspoloženi da sam stvarno usred noći sa uživanjem otišao u Kraljevo. Oboje naše dece su posetili Crnu Goru u proteklih nekoliko godina i dopalo im se tamo. U trenutku kada nije mogao da se snađe u kasne sate u Podgorici, mome sinu Tomu, obezbedili su krov nad glavom i hranu potpuni stranci, mladi bračni par. Ja bih lično voleo da se vratim u Crnu Goru i da vidim Vašu zemlju u svojoj novoj srećnoj formi.

Vujica OGNJENOVIĆ