Džudi Blum: Pišem iz srca i osećaja

Autorka klasika književnosti za tinejdžere „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“ Džudi Blum ekskluzivno za Bukmarker otkriva kako je nastala ova priča, koliko je važna podrška porodice i prijatelja svakom mladom biću, kao i to da li je zaista zauvek „okačila olovku o klin“.

Džudi Blum je autorka klasika književnosti za tinejdžere, uz koje su odrastale generacije. U romanu „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“ dočarala je male radosti, strahove i neizvesnost u životu jedne devojčice koja je na pragu adolescencije, a u romanu „Zauvek“ dala je prikaz prve ljubavi tako uverljivo da nikada ne bismo pretpostavili da je pisala odrasla osoba, već dete koje je odbilo da odraste.

U romanu „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“ – Margaret En Sajmon je jedanaestogodišnja devojčica, čiji život se menja: seli se u novi grad, pohađa novu školu, stiče nova prijateljstva, održava blizak odnos sa bakom. Margaret je na pragu preadolescencije i jedino želi da se uklopi i bude „normalna“. Kada je i kako u Vama nastala i razvila se ova junakinja?

Nisam sigurna da to mogu da objasnim. Knjigu sam napisala spontano. Margaret je proistekla iz mojih sećanja i iskustava. Još sam bila u dvadesetim godinama kada sam je pisala, a sećanja na detinjstvo su mi bila veoma jasna. Ali mašta je takođe odigrala svoju ulogu, kao što to uvek biva u fikciji.


Margaret istražuje svoja osećanja i fizičke promene kroz razgovore s drugaricama. Koliko smatrate da su takvi razgovori važni za zdravo odrastanje i samopouzdanje devojčica?

Za mene je bilo veoma važno da imam drugarice s kojima sam mogla da razgovaram o misterijama naših tela koja su se menjala. Nijedna od nas nije imala informacije koje su nam bile potrebne, ali smo imale jedna drugu. Kasno sam sazrevala i, poput Margaret, bila sam opsednuta tom temom godinu dana, kada sam imala 12 godina. Da smo imale knjige u kojima bismo mogle da čitamo o drugoj deci poput nas, to bi nam mnogo pomoglo.

Margaretina baka Silvija je važna figura u njenom životu. Koliku ulogu treba da imaju stariji članovi porodice u oblikovanju tinejdžerskog identiteta?

Divno je kada su stariji članovi porodice bliski s decom koja su na pragu odrastanja – ali mislim da se takve uloge ne mogu dodeliti. To se dešava spontano, kada se desi. Poštovanje mora biti obostrano.

Margaret se na kraju svakog poglavlja obraća Bogu. Kakav je njen odnos sa Bogom? Zašto njen izbor da ne pripada nijednoj verskoj konfesiji izaziva reakcije?

Margaret ima ličan odnos s Bogom. On je njen prijatelj. Može da razgovara s njim na način na koji ne može ni sa kim drugim. Veruje mu. I ja sam imala odnos s Bogom koji je bio veoma sličan Margaretinom. Odluka da ne pripadaju nijednoj verskoj zajednici bila je izbor njenih roditelja, zasnovan na njihovim iskustvima. Kažu Margaret da može sama da odluči kada poraste.



Vi ste se mladim ljudima našli kada ste im bili potrebni i oni su, zahvaljujući Vama, osetili da nisu usamljeni, jer znaju da postoji neko ko razume kroz šta prolaze. Koliko je hrabrosti bilo potrebno napisati delo koje, jasno i iskreno, progovara o temama koje su, u vreme kada ste pisali, radije zaobilažene?

Nisam znala šta radim. Bila sam mlada, neiskusna spisateljica. Zato sam pisala iz srca i iz osećaja. Nisam znala da sam hrabra. Znala sam samo da želim da budem iskrena.

S obzirom na to da je knjiga objavljena 1970. godine, a ekranizovana 2023, koliko smatrate da se promenilo iskustvo odrastanja tinejdžera?

Margaret je u predvorju tinejdžerskog uzrasta, u ranim godinama srednje škole. Veliki deo knjige, odnosno Margaretin lik, zasnovan je na mojim sećanjima iz šestog razreda, kada je to još uvek bila poslednja godina osnovne škole. Mislim da su neke od najvećih promena za decu danas povezane s elektronikom u njihovim životima. Društvene mreže mogu biti pogubne. Neprestano dopisivanje – ne bih želela da pišem knjigu u kojoj se deca stalno dopisuju. Ni sama ne volim da čitam takve knjige.

Da li su dileme i nesigurnosti ostale iste?

Da, mnoge dileme i nesigurnosti ostaju iste. Porodica, prijatelji, škola. Gde pripadam?

Kako danas reaguju na Vaše knjige?

Neki ih vole, neki ne. Fantastika, koja je bila van trenda kada sam počela da pišem, danas je veoma popularna. Serijali, koji tada nisu bili u modi, sada su ogromni. Ali za čitaoce koji vole realnost, koji žele da čitaju o stvarnim ljudima, koji traže likove s kojima mogu da se poistovete, koji žele da se pronađu u knjigama – za te mlade čitaoce moje knjige su zadovoljavajuće. Želim da nakon čitanja mojih knjiga razmišljaju. Ali isto tako želim da ih zabavim. Da shvate da su knjige zabavne. Mogu vam pomoći da prebrodite gotovo svaku situaciju.

Pomenuli smo filmsku adaptaciju romana „Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“, koja je bila veoma uspešna. Da li ste Vi zadovoljni načinom na koji je ekranizacija uspela da prenese ono što je suština romana?

Ne bih mogla biti srećnija zbog filmske adaptacije. A to je velika stvar kada to kaže pisac knjige. Keli Fremon Krejg (scenaristkinja i rediteljka) i Džim (Džejms Bruks, producent) bili su vrlo radi da pitaju za mišljenje, uvek su me pozivali da razgovaramo o scenariju, delili sa mnom snimke audicija, srdačno me dočekali na setu tokom pet nedelja. Vredelo je čekati pedeset godina (!) da radim s njima. A glumačka ekipa – Ebi Rajder Fortson kao Margaret, Rejčel Mekadams kao njena majka, Keti Bejts kao baka Silvija – bili su fantastični.

Vaše su knjige često bile na spisku zabranjenih, čime se pridružuju delima Marka Tvena, Kurta Vonegata, Toni Morison, Alis Voker i mnogim drugim autorima. Šta su kritika i javnost zamerale Vašim knjigama?

Mislim da govorite o ludilu sa zabranama knjiga iz 80-ih, ali danas smo usred najgorih zabrana knjiga u mom životu. Dolazi od vlade, postalo je političko, i veoma je zastrašujuće.

Kakav je osećaj deliti prostor na listi zabranjenih sa velikanima koje će istorija zauvek pamtiti?

Ne mogu reći da ikada osećam da je sjajno kada se moji radovi dovode u pitanje i/ili zabranjuju.

Otvorili ste knjižaru u Ki Vestu (Florida). Kakav je osećaj posle toliko decenija bavljenja spisateljskim poslom, opredeliti se za drugačije zanimanje?

Ne mogu reći da sam izabrala drugi poziv. On je izabrao mene. Kada je moja poslednja knjiga (roman za odrasle In the Unlikely Event) objavljena, rekla sam: „To je to! Završiću.“ Pedeset godina je dovoljno vremena za pisanje. Ne želim da budem zaključana narednih pet godina, pišući još jednu knjigu. Ali i dalje mi je bila potrebna kreativna aktivnost, trebalo mi je da imam neki projekat. I tada smo moj muž i ja otvorili knjižaru u Ki Vestu. Ne zato što sam želela projekat, već zato što smo želeli punu, nezavisnu knjižaru u našem gradu. To je posao koji ispunjava. Volim da budem na prodajnom mestu, da srećem ljude koji traže svoju sledeću knjigu. Volim da radim sa knjigama. Volim da pomažem deci da pronađu pravu knjigu. Vrlo sam uključena. Čak naručujem i čestitke. E, to je zabavno!

Postoji li šansa da se ponovo vratite pisanju?

Postoji mala, intimna knjiga koju bih volela da napišem o svojoj porodici i svojim ranim godinama, ali ne znam da li ću ikada pronaći vreme ili odlučnost. A odlučnost je ono što je potrebno.

Koje biste knjige izdvojili kao obavezne za svakog mladog čoveka?

Postoje različite knjige za različitu decu. Važno je pomoći im da pronađu onu knjigu koja će ih pretvoriti u čitaoce, onu knjigu koja bi mogla da im promeni ili čak spase život. Tu dolaze bibliotekari. Umesto da budu pohvaljeni, nekim bibliotekarima je bilo prećeno, njihovi poslovi su na kocki ako ne uklone te knjige iz svojih kolekcija.

Šta Vi čitate?

Čitam mnogo nove fikcije. Volim da se izgubim u dobroj knjizi i mogu da kažem kupcima: „Da, pročitala sam tu knjigu i stvarno mi se dopala. Evo zašto...“ Moj muž me drži u toku sa knjigama iz oblasti publicistike. Naši prodavci knjiga čitaju misterije, naučnu fantastiku, memoare i sve ostalo. A ja pokušavam da pročitam svaku slikovnicu koja stigne. Obožavam da pronalazim pametne, smešne slikovnice. Kreatori najboljih slikovnica su geniji. Oni zaista razumeju decu.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51
Foto: Elena Seibert