U razgovoru s autorom
Ejbrahamom Vergezeom saznajte sve o njegovom novom romanu „
Zavet vode“, u kojem jedna porodica u Indiji pati od posebne boljke.
Lekar ste i pisac, a Vaše knjige uvek odražavaju i deo Vašeg života. Novi roman „Zavet vode“ je prvi koji ste napisali nakon bestselera „Kapija suza“ iz 2009. godine. Posvetili ste ga majci Merijem. Možete li nam reći nešto više o tome?
Kada je imala 70 godina, moja nećaka a njena imenjakinja, upitala ju je: „Amači, kako je bilo kada si bila mala?“ Moju majku je to pitanje toliko obuzelo da je svojim divnim rukopisom na sto stranica zapisala priče o našim rođacima, one koje smo svi slušali dok smo odrastali, mada je to sve mnogo ulepšala.
Taj spis o prethodnim generacijama Vas je očito inspirisao da napišete knjigu koja takođe govori o jednoj porodičnoj lozi.
I o jednoj tajni koja seže daleko u prošlost, a to je da su se u svakom naraštaju neki članovi porodice udavili, i to na najneobičnijim mestima – u plitkim lokvama, lagunama, jezerima – i u zemlji u kojoj svi znaju da plivaju.
Ta zemlja se nalazi u južnom delu Indije, odakle potiče Vaša porodica. Roman se vrti oko tog neobičnog problema sa utapanjem – porodične boljke koja se odvija uporedo sa dramatičnim promenama u tehnologiji i politici tokom skoro jednog veka. Na početku ove epske priče nudite nam neku vrstu smernica koje ukazuju na to kako će se dalje odvijati?
Citirao bih Vam jedan deo iz knjige: „Baka je sigurna u dve stvari: da priča koja ostavlja utisak na slušaoca govori istinu o tome kako svet živi, pa samim tim i, neizbežno, o porodicama, njihovim pobedama i njihovim ranama, i njihovim pokojnicima, uključujući i duhove koji su se zadržali; i da mora da ponudi uputstva za život u božjem kraljevstvu, gde nema radosti bez tuge. Dobra priča seže van granica onoga što milostivi Bog radi: ona miri i usklađuje porodice i rasterećuje ih tajni čije su veze jače od krvnih. Ali i kad se otkriju, kao i kad se čuvaju, tajne mogu da rascepe porodicu.“
Ovaj pasus, rekao bih, odražava suštinu romana. A onda, kada pređete svih osamsto strana knjige, shvatate da je skoro svaka fraza u tom pasusu bila nagoveštaj onoga što sledi u zapletu. Šta, po Vašem mišljenju, čini dobru priču? Da li se upravo to nalazi u ovom pasusu?
Da, mislim da je tako. Doduše, ne kažem da sam odmah znao kako će se priča u potpunosti odvijati, tako da je to bio proces otkrivanja, ali principi za mene ostaju isti –priče moraju da ponude neki vid uputstva za život. Priče moraju da govore o nekoj vrsti istine, i ako je to tako, onda će nas dotaknuti – ukoliko odražavaju naše sopstvene izazove, naše živote i stvari koje je trebalo ili koje smo mogli da uradimo, ali i naša kajanja i sve ono za šta smo sada sigurni da treba da uradimo. Stoga smatram da su romani vid iskupljenja, a takođe i neki vid uputstva.
Ima još pisaca sa sličnim stavovima, ali nijedan od njih ne radi kao lekar ili profesor na medicinskom fakultetu. Vi ste lekar sa punim radnim vremenom. Radite na medicinskom fakultetu na Univerzitetu Stenford. Svaka knjiga koju ste napisali, bilo da je beletristika ili publicistika, uključujući i ovaj roman, bavi se medicinskim temama. Da li Vam pisanje pomaže da analizirate, razumete ili shvatite nešto iz Vašeg svakodnevnog posla, ili se dešava obrnuto?
Mislim da se medicina i pisanje na neki način dopunjuju. Znate, otkrio sam da mi pisanje pomaže da obradim i svarim neke od najproblematičnijih iskustava koje doživim na poslu, tako da je to metod – tj. kako je Ričard Selcer, jedan od prvih doktora koji su se bavili pisanjem, imao običaj da kaže – način kako da malo zalečite svet.
Sa druge strane, mislim da su mi zanat i disciplina pisanja pomogli da na neki način posvetim više pažnje ljudskim pričama i da ih možda više cenim. Danas kada je znanje tako dostupno, retko se dešava da ja, kao lekar specijalista, dođem do kreveta bolesnika i magijom postavim dijagnozu a da je manje iskusniji lekari od mene već nisu postavili. Ako dođem do drugačijeg zaključka, to je vrlo često zato što priču saslušam na drugačiji način. Poznajem veći repertoar priča koje mogu da uskladim sa pričom određenog pacijenta, pa me to eventualno može navesti da postavim dodatna pitanja. Dakle, time doprinosim – tom riznicom priča koje mi pomažu da prepoznam tu konkretnu, novu priču.
Nisam siguran da li je to tačno, ali čini mi se da u okviru rada u bolnici toliko toga deluje proizvoljno, besmisleno i neshvatljivo. A kada pišete roman, posebno sa medicinskim temama, ništa nije proizvoljno. Ništa nije besmisleno. Sve je tu sa razlogom. I pitam se da li to pomaže da se uvede neka vrsta reda u haotičnost stvarnog života.
Da, mislim da je to tačno. Mislim da mi romani omogućavaju neku vrstu kontrole u životu u kojem je imam vrlo malo. Dakle, barem u ovom svetu, u izvesnoj meri – ali ne u potpunosti – jer postoji tačka u kojoj moji likovi skoro diktiraju šta će sledeće da se dogodi...
Jer oni preuzimaju kontrolu nad pričom?
Oni preuzimaju kontrolu nad pričom! Ili vam barem poručuju da nema šanse da urade ono što ste planirali. Nema teorije!
(Smeh.)
To mora da je vrlo frustrirajuće za Vas kao autora.
Ne, zapravo je divno. To je trenutak kada znate da ste došli do istine. Taj lik onda postaje vaša zlatna koka.
Jasno. Postoji jedan deo pri kraju romana u kojem jedan od likova, koji je zapravo lekar, posmatra mozak na kome će biti izvršen hirurški zahvat, a taj mozak pripada članu porodice. Namerno o tome govorim neodređeno da ne bih odao detalje radnje. Napisali ste da taj mozak liči na svaki drugi mozak, ali to ipak nije tako. Sadrži jedinstvena sećanja, priče, ljubav prema porodici. Kao lekar, da li Vam je teško da premostite jaz između fizičkog tela koje obavlja mehaničke funkcije i nepojmljive suštine čoveka?
Apsolutno. Mislim da je to nešto sa čim se skoro svakoga dana borimo. Kao lekari, na neki način, veoma smo svesni smrtnosti. Okruženi smo njom. I dok ostatak sveta živi u poricanju toga, mi smo veoma svesni smrtnosti, a ipak moramo i sami donekle da je poričemo kako bismo mogli da preguramo. Ne možemo da dozvolimo da nas empatija toliko nadjača da prestanemo da donosimo dobre odluke. Stoga vežbamo neku vrstu distanciranja. Ali u mrkloj noći, u sopstvenom domu, često se to sve rasprši i budemo duboko pogođeni nečim što smo upravo videli. Smatram da pisanje pomaže da se tome da neki smisao – da se sve to procesuira.
Kao što
Džon Irving kaže u romanu „
Svet po Garpu“ – život je neizlečivo stanje. I, znate, ako postoji nešto zajedničko između života i ovog romana – to je da se život završava, što životu daje posebnu draž. I ruže bi bile poput korova da žive zauvek. Ruža je lepa jer cveta, zatim vene i više je nema.
Autor: Ari Šapiro
Izvor: npr.org
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Jason Henry