Elif Šafak: Ženama je potrebno globalno sestrinstvo, a muškarcima da čitaju više romana

U drugoj epizodi književnog podkasta Svetskog ekonomskog foruma gostovala je Elif Šafak povodom novog romana „Ostrvo nestalog drveća“. Reč je o ljubavnoj priči između dvoje ljudi iz potpuno različitih svetova i prepuna je tema o kojima smo razgovarali sa popularnom turskom autorkom.

Recite nam nešto o dve velike ideje iz romana: međugeneracijskoj traumi i nasleđenom bolu?

Ovaj roman me je naučio mnogim čemu, posebno dok sam pisala o Adi – njeno ime na turskom znači tišina. Ona je svesna tišine koja postoji u njenoj porodici, stvari o kojima ne zna dovoljno. Mislim da mnogi ljudi osećaju postojanje, prisustvo tih tišina, čak i kada nemaju znanje o događajima iz prošlosti. Iskreno, mene veoma zanimaju te generacijske razlike. Prva generacija, posebno ukoliko potiče iz složene istorijske celine, pretrpi najviše problema i trauma, ali ne znaju kako da o tome govore.

Sledeća generacija je previše zauzeta reorganizovanjem i izgradnjom novog života, usvajanjem stvari iz okruženja i nisu mnogo zainteresovani za prošlost. Ne žele da gledaju unazad. Obično tek treća ili četvrta generacija, najmlađi u porodici, postavljaju najvažnija pitanja o identitetu, putu svojih predaka, oni žele da znaju odakle potiču. Veoma me zanimaju mladi ljudi koji žele da zarone u stara sećanja, što posmatram kao šablon širom sveta.

A nije lako biti mlad u svetu poput našeg. Živimo u vremenu anksioznosti. Mnogo je egzistencijalnog straha svuda. Takođe, svet u kome smo ne dozvoljava nam da budemo množina, ne da nam da slavimo sopstveni pluralizam. Sve to se dodaje na strah koji nosimo u sebi, posebno ako živimo u delovima sveta koji imaju kompleksnu istoriju.

Da li osećate društvenu odgovornost kada pišete romane? Osećate li potrebu da određene teme istaknete?

Pisci koji potiču iz ozleđenih zemalja, ili bolje rečeno – ozleđenih demokratija, nemaju luksuz da budu apolitični. Nemamo luksuz da ne želimo da govorimo o stvarima koje se dešavaju sa druge strane našeg prozora. Želim da govorim o svojim pričama, iz svoje mašte, ali kada se napolju dešava mnogo toga, morate da govorite o tome.

Uz to sam i feministkinja i naučila sam mnoge divne stvari od prethodnih generacija feministkinja, a pre svega da politika nije samo to šta je premijer rekao ili šta su političke stranke uradile danas. Sve je to mnogo suptilnije i kompleksnije.

Gde god postoji moć, tu je i politika. Lično je takođe i političko. Možda pišete o nasilju zbog seksualnosti ili pola, ili o braku i slomljenom srcu. I te stvari takođe mogu da budu veoma političke. Politika je i u fikciji. To moramo da razumemo jer živimo u vremenu kada svako mora da bude uključeniji kao pojedinac. Ali kada govorim o politici, ne mislim samo na partije i taj deo, već o ključnim problemima kao što su vladavina prava, sloboda govora, delegacija moći, ženska prava, LGBTQ+ prava, prava manjina. O svim tim problemima moramo da govorimo i pisci ne smeju biti ućutkani.

Većina ljudi se okreće vestima kako bi pokušali da shvate svet oko sebe. Mislite li da romani mogu da obavljaju taj posao umesto vesti?

Naravno. Verujem da bi mnogo više muškaraca trebalo da čita romane. Često govore kako nemaju vremena da čitaju romane jer se previše toga dešava u svetu pa pokušavaju da isprate sve promene u finansijama, tehnologijama i drugim oblastima. „Moja žena čita romane“, često mi kažu i uvek osetim tugu zbog toga.

Način na koji shvatamo znanje je prilično problematičan i ne pomaže nam. U romanima postoji sve: politika, tehnologija, psihologija, filozofija, neuronauka i mnogo toga drugog. Ali verovatno najvažnije od svega, tu su emocionalna inteligencija i empatija. A ne postoji osoba na svetu kojoj ovo nije potrebno.

Možda ste veoma dobri u onome što radite, ali ako ne negujete emocionalnu inteligenciju, naići ćete na mnogo problema kada treba da izrazite svoja osećanja i gradite zdrave odnose sa drugim ljudima. Jer svima nam je potrebna empatija.

Romani otvaraju druge delove našeg mozga koji nam pomažu da se stavimo u kožu druge osobe na nekoliko sati ili dana. Ovo je neverovatno iskustvo koje pružamo svom umu i duši jer nam omogućava kognitivnu fleksibilnost kakvu drugačije ne bismo mogli da dobijemo. Uvek kažem da treba da čitamo i romane i publicistiku, da izlazimo iz zone komfora, da ne čitamo iznova iste knjige, već da sebi omogućimo eklektična iskustva koja će nam pružiti najbolje lekcije.

Feminizam Vam je mnogo važan i nedavno ste govorili o ulozi koju bi mogao da odigra u prevazilaženju raznih vrsta polarizacija. Na koji način poštovanje ženskih prava može da pomogne ovom svetu?

Poslednjih godina smo svedoci toga koliko su krhke demokratije oko nas. Demokratija nije medalja koju osvojimo i okačimo na zid pa je uzimamo zdravo za gotovo. Moramo da je negujemo, moramo da brinemo o njenoj budućnosti. Sama glasačka kutija nije dovoljna za održavanje demokratije.

Neophodne su nam demokratske institucije, norme, ljudska prava i prava žena kako bismo održali demokratiju. Isto važi i u obrnutom smeru – kada se gubi demokratija, prvo nestaju prava žena i manjina. Zato smo mi kao žene postale strastvenije u borbi za pluralističku demokratiju u kojoj je više jednakosti, više inkluzije, gde svi ljudi osećaju da je njihov glas važan. U ovakvim vremenima verujem da nam je potrebno globalno sestrinstvo.

Potrebna nam je međunarodna povezanost jer verujem da feminizam treba da otvara razgovore, a ne da nas vraća i zatvara u plemena. Težim intersekcionalnom feminizmu koji je takođe svestan staklenih zidova koji stvaraju procepe i dele nas po pitanju rase, etničkih obeležja, digitalizacije, regije i klase.

Istovremeno, feminizam treba da ide ukorak sa pravima LGBTQ+ zajednice i da se poveže i sa muškim problemima i pričama. Potičem iz veoma patrijarhalne zemlje u kojoj nije lako biti žena, nimalo. Ali, takođe, nije lako ni mladim muškarcima, posebno ako se ne uklapaju u zacrtane obrasce muževnosti. Mladom muškarcu život može da bude podjednako težak i zato moramo svi zajedno da radimo na promenama. Moramo da razumemo da sistem koji je zasnovan na ugnjetavanju jedne grupe ljudi u korist privilegovanih neće nikoga usrećiti na duže staze. Krajnje je vreme da svi to razumemo i udruženo guramo stvari napred.



Reč je o velikim problemima, a ima ih mnogo. Kako održati fokus i motivisati sebe da uradimo ono što je potrebno?

Svi moramo da budemo svesni opasnosti koju nosi apatija, opasnost od otupljenosti. Možemo da govorimo o različitim emocijama sa kojima se borimo. Ponekad smo besni, frustrirani, anksiozni. Sve je to normalno. Ljudski je jer postoji toliko neizvesnosti danas. I ovo je prvi put u istoriji kada nismo sigurni da će sutra biti bolje nego juče. U ovim vremenima borimo se sa anksioznošću.

Ali ako postoji ijedno osećanje koje me zaista plaši, to je nedostatak svih osećanja. Otupljenost. Trenutak u kome postajemo gotovo zaleđeni iznutra, kada prestaje da nam bude stalo. Apatija je toliko opasna jer nam stvara osećaj bespomoćnosti pred problemom kakav je, na primer, klimatska kriza. „Šta mogu da uradim kao pojedinac? Ja sam samo jedna osoba. Osećam se loše zbog izbeglica, zbog mnogih stvari, ali šta ja tu mogu da uradim?“

Ova vrsta bespomoćnosti koju osećaju milioni ljudi stvara klimu apatije koja je jako opasna. Moramo da razumemo koliko toga možemo da uradimo zajedno ako se povežemo, ako podignemo svoj glas, ako se povežemo sa prirodom, ako shvatimo da moramo da prekrojimo svoje vrednosti i prioritete. Ovo je trenutak za to. Pandemija nam je postavila pitanje: šta želimo od svog života? Da li želimo samo više novca, profita, pohlepe i mržnje? Ili smo shvatili da nam mnogo više znače nematerijalne stvari poput ljubavi, porodice, prijateljstva, sestrinstva? Stvari koje ne možemo da pretvorimo u brojeve.

Ključni je čas da shvatimo da nismo centar ove planete. Da je ne posedujemo. Da smo samo deo ekosistema. A kada uništavamo taj ekosistem, uništavamo život. Vreme je za poniznost, ali i za novo promišljanje o sopstvenim vrednostima i prioritetima. A za sve to nam je potrebno da se povežemo sa prirodom.

Pandemija je imala veliki uticaj na mnoge ljude, ali većina veruje da je ovo bio odličan period za pisce koji su sedeli u svojim kućama i pisali. Da li je ovo i Vaše iskustvo?

Ni najmanje. Moje iskustvo je zapravo potpuno suprotno. Svi smo mi ljudska bića i nismo odvojeni od sveta u kome živimo. A kada hiljade i hiljade ljudi umire i svuda naokolo je patnja, naravno da to ima uticaja i na vas.

Kao pisac morate da se zapitate: „Šta ja to radim? Da li ovo ima smisla? Da li je uopšte važno jesam li pronašla savršeni sinonim?“ Svi smo prošli kroz egzistencijalne turbulencije i osećali potrebu da se iznova povežemo sa ljudima. Napisala sam mali manifest pod nazivom „Kako sačuvati zdrav razum u doba podela“ koji je, na neki način, bio moj odgovor na sve negativne emocije sa kojima sam se suočavala: od anksioznosti, preko frustracije do zbunjenosti. Ali pomoglo je.

Ali trebalo bi da smo u stanju da razgovaramo o ovim stvarima. Moramo da razumemo da mala doza pesimizma nije toliko loša. Pozitivno gledam na pesimizam. Ali naravno, previše kritike nas spušta i potreban nam je optimizam. Gde da pronađemo sve to? U manifestu sam govorila upravo o tome zašto nam je u ovom periodu potrebna doza pesimizma i optimizma.

Mislite li da ima nade za budućnost?

Mislim da je veoma teško da budemo potpuno optimistični ili ispunjeni nadom, a možda nam to nije ni potrebno. Krajem devedesetih i početkom novog milenijuma bilo je ekstremno mnogo optimizma jer su ljudi mislili da će sa razvojem digitalnih tehnologija demokratija svuda zavladati. Da će ubrzani protok podataka učiniti da građani budu informisani, a informisani građani donose dobre odluke. Bilo je previše samopouzdanja i optimizma, posebno vezanog za tehnologiju.

A sada smo ušli u doba pesimizma. Nijedna opcija nije zdrava, ali trenutno je bolje da u svojim analizama budem pesimistična.

Ali svima nam je potrebna nada i zbog nje moramo da se povežemo. Kada čujem vašu priču, kada neko drugi čuje moju priču ili pročita onu koju sam izmaštala, svi zajedno doprinosimo. Ako ostanemo bez umetnosti, kulture i književnosti, ljudi bi postali još polarizovaniji. A već živimo u svetu u kome je nivo empatije veoma nizak. Zamislite da bude još niži... Bio bi to mračniji svet u kome je mnogo teže živeti.

Volim da napravim razliku između informacija, znanja i mudrosti. Mislim da živimo u svetu u kome nas bombarduju informacijama, previše ih je, a malo je znanja i još manje mudrosti. Trebalo bi da taj odnos promenimo. Smanjimo prijem informacija jer istina je da ih ne procesuiramo. Ne ostaju sa nama, ne apsorbujemo ih. Samo prelazimo preko njih besciljno.

Hajde da provedemo više vremena stvarajući znanje, i nadajmo se – mudrosti. Za znanje su nam potrebne knjige. Potrebno nam je da usporimo. Da negujemo svoj unutrašnji vrt. Moramo da bolje slušamo. A za mudrost moramo da pomirimo svoj um i svoje srce. Za to su nam potrebne empatija i emocionalna inteligencija. Ovo je važno vreme da promenimo svoj fokus i svoje prioritete. A za sve to knjige su nam neverovatno potrebne i važne.

Autor: Beatris di Karo
Izvor: weforum.org
Prevod: Dragan Matković