Fenomen i sećanje: Duško Radović

Ko je imao sreće da jutros pročita ovaj tekst,
može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.
 
Bilo da se govori o Studiju B, onom i ovom, bilo da se po društvenim mrežama citira, bilo da mu izađe knjiga priča („Ženski razgovori“) pa naravno postane bestseler, čini se kao da je Duško Radović živ, življi nego ikada. O fenomenu velikog pisca i velikog Beograđanina – mada to rođenjem i odrastanjem nije bio, što ga čini još većim – za Nedeljnik su, 35 godina posle njegovog odlaska, govorili oni koji ga najbolje znaju.
 
„Mene malo zbunjuje ovo vreme, ali ovo vreme ne treba zbog toga da se oseća neprijatno.“

U svojevrsnim memoarima „Na ostrvu pisaćeg stola“ (Bigz), Dušan ili Duško Radović otkrio je stvari o sebi, pa i to šta je mislio o svom dobu. Kada se pišu priče o njemu, uvek se postavlja pitanje šta bi rekao za nas danas, za ovo vreme koje ga i dalje pamti kao dobri duh Beograda.

Neprolazan, Duško bi, veruje jedan od njegovih nerazdvojnih prijatelja Matija Bećković, sigurno bio najbolji tviteraš, a nove tehnologije bi koristio da menja duh grada. Brat Brana Radović kaže da je bio čovek okrenut budućnosti, i nikako nije voleo prošlost. A sam Duško Radović nije uvek bio zadovoljan sobom i onim što je pisao.
 
„Da sam znao da ću postati pisac... drukčije bih živeo, drukčije bih se ponašao i više bih pamtio.“

Koliko je umeo da bude strog prema sebi govori i priča iz „Na ostrvu...“ u kojoj navodi da još pamti pismeni iz detinjstva, „od pre četrdeset godina“, kada je, pišući pismeni na temu sahrane njihovog druga iz razreda, a bio je drugi gimnazije (ili šesti razred po sadašnjem), izmislio zimu, iako je pogreb bio u jesen. „Činilo mi se da je stil važniji od sadržaja i voleo sam da kitim svoje sastave 'lepim' i 'tužnim' rečima...“ Iako je dobio najvišu ocenu i pohvale, i kao odrastao čovek, „stideo se svojih gluposti i laži“ iz tog teksta.

„Postao sam pisac, ali ono čega se najviše plašim i klonim to su lažna osećanja i lažne reči.“
 
Čuveni osnivač i prvi direktor Studija B Dragan Marković sećao se, o čemu je i sam pisao u svojoj knjizi, pa i za „Leksikon YU mitologije“, da se plašio da ni slušaoci nisu zadovoljni, kao ni on sam. Veliki partizanovac govorio je da ide na utakmicu jer je nedelja, ali je u istom intervjuu rekao, što čuva emisija „Trezor“ RTS-a, da ne mrzi nikoga, niti deli ljude. Ovih dana, knjiga „Ženski razgovori“, u izdanju Lagune, jedna je od najčitanijih.

Prošlog januara je Beograd ustao jednoglasnom pobunom jer je mural, simbol Dorćola, na uglu Dobračine i Gospodar Jevremove, bio umrljan crnom farbom. Zar neko može da ne voli Duška Radovića?
 
Njegov brat, čuveni atletski trener Branimir Brana Radović, pamti da je na sahrani 16. avgusta 1984. godine bilo deset hiljada ljudi, ali i ogroman broj policajaca i pištanje radio-veza.

„Plašili su se da ne bude nekih nereda na sahrani“, kaže Radović, iako je tako nešto teško moguće povezati sa Duškom. „On je mrzeo nadobudne i prepotentne ljude, primitivne i proste, i nije gledao ko si partijski.“

Pristojnost i dostojanstvo, ali i taj nivo građanskog poneo je iz porodice. „Mi Radovići smo specifični. Duška je spaslo to što se nije spuštao na neki nivo vulgarnosti. Ćale je bio mašinovođa, ali nas je vaspitao u duhu u kojem je njegov otac, inače prota. Duškov život, baš kao i očev, obeležilo je to da su unuk odnosno sin prote, da je Uglješin sin i uvek je pazio na to.“

„Duško nije bio politički obojen, ako pitate mene“, kaže Brana Radović, „on je bio čovek svog mišljenja i stava.“ Ali jeste voleo da priča sa prijateljima o politici, mada ne i sa porodicom. Kratko je bio, kaže, član Gradskog odbora SKJ, i to odmah posle rata jer je tako moralo, ali je odlučio da ih napusti brzo jer mu se nije dopadalo šta rade, i „više je voleo svoga oca nego partiju“, kako je sam Duško govorio. Nije razmišljao o posledicama, pa je u Radio-Beogradu zaposlio čuvenog dramskog pisca Aleksandra Popovića, koji je upravo bio pušten sa Golog otoka. „Bio je on oprezan čovek, ali kada je trebalo i ludo hrabar“, kaže Brana Radović.
 
O tome kako vidi Duška Radovića, svog velikog prijatelja, pisac Matija Bećković za Nedeljnik kaže:

„Dušan Radović je Ivo Andrić koji je odbio da odraste, Andrić koji se postideo i počeo da piše za decu. Bio je potreban narod, a samo deca su pristajala da budu narod u vreme kad je jedino bilo pošteno i pametno biti dete. On je sebe doživljavao kao primenjenog umetnika koji radi po kućama i sam je rekao da je počeo da piše za decu iz kukavičluka i književnog i životnog. Pisao je razglednice, konferanse, songove, reklame... i sve je to pisao sa najvećom ozbiljnošću i odgovornošću. Na razglednicama koje je pisao prijateljima ima mnogo više poezije nego u knjigama pisaca savremene poezije. Niko nije bio dublji na plićem mestu. Niko nije trošio skuplji dar na jeftinije poslove. Niko nije založio veću pamet u svakodnevnoj službi svojim čitaocima, niti smo imali krupnije glave na nižim položajima. Postao je priznati genije nepriznate književnosti. Zmaj posle Zmaja pristao je da bude i pisac za decu. Njegov um se služi ovim žanrom kao lukavstvom da na što bezazleniji način pokrene što krupnije pitanje i da što zdravije, čistije i vedrije izrazi što dublje sadržaje. Što je moglo za decu, nije moglo za odrasle, tako da se sve što je napisao može razumeti najmanje na još jedan način. Sve što je napisao je unikat i poslužilo je kao matrica sa koje su drugi otiskivali ono najbolje što imamo u tzv. dečjoj književnosti.“

A hrabro je govorio i britkim umom gađao tamo gde najviše boli one koji ne mogu da podnesu istinu. Nije legenda, njegovu emisiju zabranio je Ivan Stambolić, tada prvi čovek Gradskog komiteta Beograda, i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije. Brana Radović kaže da im se nije nimalo dopadalo ono što je Duško govorio svakog jutra, jer je postajao sve oštriji.

„Onaj Radović opet ne sluša, moram da mu sutra izvučem uši“, rekao je navodno Ljubičić. Poslednja emisija, kako se već zna, jeste: „Ako već moramo i možemo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“. Kada mu je u telefonskom razgovoru Stambolić zapretio da će ugasiti Studio B, Radović se povukao.

„Nije želeo da mu kolege ispaštaju, a bio je i patriota i jako inteligentan čovek“, kaže Radović. Bila je to poslednja emisija, koja i danas kruži internetom. Duška, ne samo zbog novih tehnologija, jednostavno nije moguće „ugasiti“.

„On je bio čovek nove tehnologije i najbolje je iskoristio to novo moderno oružje“, kaže Matija Bećković. „Najpre je obožavao gramofonske ploče, pa radio, pa televiziju. Penkalo je zamenio pisaćom mašinom, olovku flomasterom, jedino nije doživeo pojavu interneta. To mi je žao jer bi bio heroj tog novog elektronskog kosmosa. Ne znam nikoga ko bi više trijumfovao na tim mrežama. Umeo je da misli pomoću tih sprava, ali i da im se divi, ne znam ko bi od njega bio bolji 'bot', bloger, vloger i tviteraš. Njegov Tviter bi posle postale knjige. Miodrag Bulatović je rekao da je Duško bio najduhovitiji ali da je problem jer mora mnogo da se čeka.“
 
Na ponudu, kao što se i prepričava, da se vrati na Studio B, jer je Stambolić shvatio kolika je to šteta, i kakva je reakcija javnosti, odgovorio je:

„Jesam mali čovek sa radija, ali se ne palim i ne gasim na dugme.“
 
A na Studio B je došao – jedva. Dragan Marković se svojevremeno prisećao kako ga je „na jedvite jade izvukao iz Borbe u vreme kada se zbog finansijskih teškoća gasio Poletarac“. „Dugo se kolebao, a kada se odlučio, svima nam je laknulo. Onda je nastao kraći period prilagođavanja i, opet, ubeđivanja da krene sa nečim sasvim drukčijim. I odluka je pala: šest puta nedeljno obraćaće se lično svojim promuklim glasom Beograđanima. Jednoga julskog ponedeljka 1975. rodilo se 'Beograde, dobro jutro'.“

Brana Radović ističe da jeste umeo da bude vrlo oštar u rečima, ali da je ponekad to izbegavao. Marković je pisao i da se emisija spremala još od pet ujutru, kada je polazio iz svog stana kod Liona i na Bulevaru revolucije ulazio u tramvaj osluškujući razgovore ranoranilaca. Kod Markove crkve izlazio je iz tramvaja i ponekad upijao cvrkute preostalih ptica na beogradskom asfaltu. Zatim pešice do Beograđanke, pa do njenog vrha i njegove sobice. Predavao se onda laganom razmišljanju uz kafu i cigaretu. Negde posle šest počinjao bi da piše. Ulazio bi u studio tromo i namrgođeno.“
 
Književnik i novinar Petar Petrović Marš, jedan od osnivača Studija B, kaže da je to jutarnje pripremanje za emisiju jedna od dve stvari po kojima ga posebno pamti. „Ujutru uglavnom nije imao spremno šta će izgovoriti i zbog toga je bio pomalo nesrećan, pa je umeo da dođe prvi i onim hodnicima šeta, ukrug, idući sve brže i brže, pognut napred. Nije bilo dobro tada mu se naći na putu jer bi vikao da mu se svi sklone. Onda bi u sedam seo za mašinu i tih nekoliko minuta kao furija napisao ono što će reći.“
 
„Svaka reč je bila sadržajna, a za neke i teška. Nikada nisam tome prisustvovao, ali čuo sam da je umeo da bude vrlo neprijatan prema onome ko bi mu blatio prijatelje ili Studio B, i to visoko kotiranim ljudima. I izuzetno je poštovao žene“, dodaje Popović.
 
Dragan Marković je pisao da bi, posle emisije, „Duško opet namrgođen ali olakšan za jednu veliku obavezu ulazio u svoju sobu“.
 
Druga stvar po kojoj ga pamti autor kultne emisije „Peca i deca“, jeste što mu je u posveti, ceneći to što Popović mnogo radi, a tada je imao nekoliko emisija, napisao: „Peci koji je u navalnom redu Studija B“.

„Kada sam, polaskan, pitao ko je još u navalnom redu, odgovorio je: 'Šta te briga, važno je da si ti tu.'“

U novine je ušao zahvaljujući tome što je uredniku Pionirskih novina Branku Ćopiću, sa kojim je kasnije postao blizak, poslao pesmu kao autorka Rajka Tokić. Znao je da Ćopić voli žene, i da će se zainteresovati, kaže Brana Radović. „Kada je otišao u novine, rekli su mu da je odlična, a on da ju je on pisao!“
 
Bećković kaže da je smatrao da je besmisleno kada je njegov prijatelj odlučio da prihvati emisiju „Beograde, dobro jutro“ i da te tri rečenice u sedam ujutru niko neće slušati. „Ali nisam bio u pravu, a on jeste.“
 
Dragan Marković, osnivač i prvi direktor Studija B, kaže da je u moru najboljih, Dušan Radović bio superioran u svemu.

„Bio je genije u svom fahu. Što god da se prihvatio da promišlja, da piše, proizvodio je nedostižno. Uvek sveže, novo“, pisao je Marković u svojim knjigama, kao i za „Leksikon YU mitologije“. „Sve što je Duško radio bilo je i novo i mlado.“
 
Popović ističe da je voleo da priča o knjigama i o deci, a Brana Radović da je sa njim najčešće pričao o sportu, a čak i kad je bio bolestan, voleo je da skreće temu na ono što zanima sagovornika.
 
Radovićev brat se priseća da je u Parizu, dok je boravio kod prijatelja, Duško voleo da sedi kod jedne fontane jer je bila neobična i privlačila mu je pažnju. Rekao je bratu da bi sedeći tako razmišljao o Jovanu Jovanoviću Zmaju. „Spomenik Čika Jove Zmaja nije uopšte zanimljiv deci. Njima treba nešto kao ova fontana, da se okreće, vrti nešto, da šušti. Onaj koji mi imamo u parku ne zanima decu“, rekao je.
 
Brana Radović tvrdi da ga nikada nije čuo da psuje, a o tome govori i Bećković. Duško Radović se posebno družio i sa Ljubivojem Ršumovićem, koji mu je bio miljenik, i Branom Crnčevićem, sa kojim je voleo da igra šah. „Voleo je društvo, a ne da sedi u kući. Mnogo je pušio i sedeo i razmišljao. Imamo vrlo malo fotografija sa njim, a interesantno je da se nikada nismo ljubili niti grlili, uvek je u našoj porodici bila neka distanca. Sećam se da smo išli na Zvezdin stadion peške zbog Rajka Mitića, sa kojim se družio, i išli smo polako, šalili se. Duško me je vodio na plivačka takmičenja, i davali smo plivačima japanske nadimke, po najvećim plivačima. To su moji prvi utisci o njemu.“

„Znam da se oduševio sjajnom generacijom Partizanovih beba, jako je voleo tu generaciju i tada je počeo da ih redovno prati i da navija za Partizan“, kaže Radović. Priseća se i kako mu je brat pričao o Drugom svetskom ratu, i oslobađanju Beograda u kojem je učestvovao kao partizan.
 
Seća se priče koju je Duško pažljivo pričao, o njegovoj četi koja je na Železničkoj stanici u Beogradu, „puzala“ između mitraljeskih gnezda postavljenih na svakoj zgradi u Savskoj, a čiji je pokušaj da prežive prekinuo jedan pijani Rus, upravljajući kolima i konjima i pevajući jednu rusku pesmu. Duška je baš ganula njegova smrt, kaže Brana Radović. Duško je voleo da mu priča i o tome kako je sa partizanima upao u Stari dvor, u čijem magacinu su pronašli odela za lakeje i zamenili ih svojim „odrpanim“, a ta plava ili crvena obukli na sebe i nastavili dalje.
 
Duškov brat kaže da je jedan od njegovih kolega rekao da je Radović, u stvari, bio socijalista u duši. I sam Duško Radović je rekao bratu da je izgleda veći komunista nego neki članovi partije, ali misleći na poglede na svet.
 
Petar Petrović Marš se seća da, dok su bili postavljeni da predvode Studio B u jednom periodu, Duško je došao na ideju da ne prihvate te veće plate koje pripadaju rukovodiocima. „Mi smo tada sve delili. Duško je predložio da ostanemo na starim zaradama a da novac, jer nam ne treba, podelimo na zaposlene. I tako je bilo oko deset meseci.“ To se uklapa sa onim što je rekao njegov brat, a to je da je voleo obične ljude i da im pomaže.

„Nije ga zanimao novac, voleo je da kupuje slike i da poklanja stvari, pa i novac, da bi pomogao ljudima koji su u težoj situaciji od njega, uvek je to radio.“ Radović se priseća i da je njemu stalno nešto nudio, ali da Brana nije hteo da uzme, pa tako i neke zlatne manžetne. „Kada sam odbio, rekao mi je: 'Ti si izgleda gori od mene.'“

„Kada bi došao ujutru na posao, obavezno bi svima koji su tu kupio doručak u pekari. Bio je dobroćudan i dobar čovek“, kaže Popović. Uglavnom je išao autobusom, tramvajem ili peške. Ali se užasno bojao pasa, koji su ga i napadali.
 
Matija Bećković ističe da nije progovarao dok nije promislio nešto. Bio je hrabar, kaže. Bećković se seća da je Radović u Borbi pisao reklame, pa je, na zboru radnika, bila priča o tome šta studenti govore, i iznosile su se laži o njima, jer su hteli da zavade studente i radnike.

„On je, međutim, znao šta studenti govore jer je bio sa njima i rekao je da ovi lažu, zbog čega je izbačen jednoglasnom odlukom.“
 
Bećković se seća i da je u Udruženju književnika postojao predlog, kada je bila afera o jeziku, da kada Hrvati razmišljaju da svoj jezik nazovu hrvatskim, i Srbi u Hrvatskoj svoj nazovu srpskim. Javio se neki ideolog da govori, da bi Duško reagovao rečima: „Vi ste tu stvar upropastili, a mi je vadimo. Vi možete svuda da govorite, a mi samo ovde. Vi ste bitku izgubili.“

„Ta rečenica je došla do Tita, koji je tada bio na Kosovu, i dok smo sedeli zajedno, Tito je rekao da mu neki poručuju da su izgubili bitku, ali da 'mi njima kažemo da će oni kada ih spustimo dva metra ispod zemlje'. Duško je samo rekao: 'Pa dobro, ako je tako, ima rešenja.'“
 
Kada je morao da ode sa Studija B, seća se Peca Popović, bilo mu je neprijatno zbog toga.

„Ali, znate, umeo je on sam da dođe do mene i da kaže: 'Bio sam danas mnogo oštar, ja bih to skinuo', a ja sam mu odgovarao da radi kako hoće. On je bio čovek trenutka i inicijative koje bi kasnije Studio B realizovao do kraja. Jako je voleo da čita, voleo je da priča o knjigama i o deci, mrzeo je svaku vrstu oficijalizacije. Sećam se da je trebalo da zaradimo što više novca za Studio B, pa smo zamislili jednu novogodišnju emisiju na kojoj je pozornica bila brod, a voditelj obučen kao kapetan Džon Piplfoks. I dok sam najavljivao goste i Duška, koji je, naravno, bio na sceni, rekao sam deci da uzvikuju: 'Duško, mi te volimo.' On je počeo da plače. Pitao me je posle toga: 'Šta si mi priredio, mogao sam da završim na sceni.'“

„Zašto su ga ljudi voleli? Umeo je da formuliše stvari kako niko drugi nije umeo. Pomagao im je da misle. Imao je veliku želju da napiše bukvar, pa je svakoga ko negde putuje molio da mu donese bukvar i šteta je što smo ostali i bez njega i bez bukvara. To bi bio pravi udžbenik modernog mišljenja i pisanja. Sve što je radio bilo je jedno gradilište i po tom materijalu koji je ostavio možemo samo da zamislimo kakvu je građevinu zamislio“, navodi Matija Bećković.
 
Marković tvrdi da se Radović i nije naljutio na Stambolića.

Prihvatio je mišljenje kako je trenutno stanje duhova u društvu „usko grlo“ za tako široke, istinite, ponekad ubojite piščeve misli.

Ubrzo po odlasku sa Studija B postajao je sve bolesniji, a upala produžene kičmene moždine, prema onome što je doktor rekao Brani Radoviću, nastala je kao posledica velikog stresa. „Ako je umro Aristotel Onazis od nje, onda ni on ne treba da očekuje mnogo“, rekao je doktor.

„Sam Beograd mimo svojih političkih vrhova nagradio ga je ljubavlju koju su obični ljudi i slušaoci gajili prema velikom piscu i prijatelju. U vreme kada je njegov jutarnji raport na radio-talasima prestao da odzvanja, jer je za te vrhove bio 'korak ispred' podnošljivosti politički dopuštenog, na zidovima pojedinih zgrada pojavili su se grafiti 'Dušane, volimo te'. Kao zahvalnost i izraz ljubavi, jednom od beogradskih pozorišta dali su njegovo ime“, naveo je Dragan Marković, i poentirao:
 
„Šta bi on danas mogao da kazuje svojim sugrađanima da nije otišao? Kako bi lično doživljavao ono što nam se danas događa? Možda je i sreća za njega što nije doživeo ovakve i ovolike naše padove.“
 
Piše: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik