Ovo su mudre reči Filipa Pulmana, dobitnika nagrade „Memorijalne nagrade Astrid Lindgren” 2005. godine:
Deci su potrebne umetnost i priče, pesme i muzika, isto koliko ljubav i hrana, svež vazduh i igra. Ako dete ne nahranite, posledice se brzo primete. Ako detetu ne obezbedite svež vazduh i igru, posledice će takođe biti primetne, ali ne tako brzo. Ako detetu ne pružite ljubav, posledice se možda neće manifestovati nekoliko godina, ali su zato trajne.
Ali ako detetu ne obezbedite umetnost i priče, pesme i muziku, posledice nije tako lako uočiti. Međutim, one su prisutne. Njihova tela su dovoljno zdrava; mogu da trče i skaču, plivaju i jedu halapljivo i prave mnogo buke, kao što su deca to uvek radila, ali nešto nedostaje.
Istina je da neki ljudi odrastu a da se nikada ne susretnu sa umetnošću bilo koje vrste, i savršeno su srećni, žive dobrim i značajnim životom, u kući ne drže knjige, ne mare mnogo za slike, ne vide svrhu muzike. Pa, to je u redu. Znam takve ljude. Oni su dobre komšije i uzorni građani.
Ali drugi ljudi se, u nekoj fazi svog detinjstva ili mladosti, ili možda čak u starosti, sretnu sa nekim od spomenutih pojava o kojima nikada ranije nisu sanjali. Njima je to strano kao mračna strana Meseca. A kada jednog dana čuju glas koji čita pesmu na radiju, ili prođu pored otvorenog prozora odakle dopire muzika koju neko svira na klaviru, ili ako ugledaju poster neke slike na nečijem zidu, to ih strefi tako snažno i istovremeno tako nežno da im se zavrti u glavi. Nisu bili pripremljeni za to. Odjednom shvate da osećaju jaku glad, iako je nisu bili svesni neposredno pre toga; glad za nečim tako slatkim i tako ukusnim da im se srce gotovo slama. Na ivici su plača, osećaju se istovremeno tužno, srećno i usamljeno, ožeženi novim i čudnim iskustvom, pa očajnički žele da pažljivije slušaju radio, da se zadrže ispod prozora, da ne odvoje pogled od postera. Želeli su ovo, potrebno im je bilo kao što je gladnoj osobi potrebna hrana, a nikada nisu bili svesni toga. Nisu imali pojma.
Tako se oseća dete kome su potrebni muzika, slike i poezija kada slučajno naiđe na njih. Ako im se takav susret nikada ne desi do tada, možda ih nikada ne bi ni upoznali, i možda bi im čitav život prošao u stanju kulturne gladi a da to ni ne znaju.
Posledice gladi za kulturom nisu dramatične ni iznenadne. Nisu ni tako lako uočljive.
I, kao što rekoh, neki ljudi, dobri ljudi, ljubazni prijatelji i uzorni građani to nikada ne dožive; savršeno su ispunjeni bez toga. Da sve knjige, sva muzika i sve slike na svetu nestanu preko noći, ne bi se osećali ništa gore; ne bi to ni primetili.
Ali ta glad postoji kod mnoge dece, i ona često nikada nije zadovoljena zato što nikada nije ni probuđena. Mnoga deca u svakom delu sveta gladna su nečega hranljivog što im neguje dušu kao ništa drugo.
Ispravno je kada kažemo da svako dete ima pravo na hranu i krov nad glavom, na obrazovanje, na lečenje i tako dalje. Moramo shvatiti da svako dete ima pravo na kulturno iskustvo. Moramo u potpunosti da razumemo da će deca gladovati bez priče i pesme, slika i muzike.
Izvor: astridlindgrenmemorialaward.wordpress.com
Prevod: Ivana Jeremić