Frančeska Đanone i roman „Poštarka“: O napadu panike i savetu Stefanije Auči kako preživeti bestseler

Kako se život preokrene kada vaš debitantski roman postane bestseler i doživi adaptaciju u TV seriju? Frančeska Đanone, autorka romana „Poštarka“, deli svoju priču sa sagovornicom koja tu knjigu poznaje možda i bolje nego iko drugi.

Frančeska Đanone je autorka romana „Poštarka“, proglašenog za debitantsko delo godine. U pitanju je priča o njenoj prabaki koja je tridesetih godina prošlog veka iz Ligurije otišla u Salento i postala prva poštarka u selu Licanelo, ali i široj okolini. Knjiga, koju je u prvobitno objavljena 2023. godine, odmah po izlasku postigla je ogroman uspeh – što je retkost kada je reč o prvencima. Roman ovenčan prestižnom nagradom Bankarela (autorka je priznala da joj je srce puklo od sreće) preveden je na 16 jezika, a snima se i TV serija u produkciji kompanije „Lotus“.

U razgovoru saznajemo da Frančeska trenutno radi na svojoj drugoj knjizi. Kod kuće je u Salentu, u društvu svoja dva psa, sa kojima će uskoro krenuti na put za Milano. „Rezervisala sam spavaća kola. Kada imaš dva psa, moraš da zakupiš ceo vagon“, priča uz osmeh. Razgovor sa njom je izuzetno emotivan, baš kao i trenutak kada sam prvi put otvorila stranice njenog rukopisa – stranice koje su nastale tokom mog onlajn kursa. „Verovali ili ne, još uvek imam video-zapis tvog uređivačkog rada na onome što sam tada napisala“, kaže Frančeska. „Rekla si mi da ne odustanem. Bila si prva osoba koja je verovala u moju priču.“

Presrećna sam što sam imala makar malu ulogu u tvojoj priči. A sada smo ovde, da rekapituliramo sve faze tvog neverovatnog uspeha. Zanima me kako si se sa tim nosila, kako si se osećala. Ali krenimo od samog početka – od tvoje ideje. Do nje si došla sasvim slučajno...

Bili smo usred karantina, a ja sam, baš kao i mnogi drugi, bila na prinudnom odmoru. Dok sam čistila kuću, u jednoj fioci pronašla sam vizitkartu Ane, moje prabake, koja je tridesetih godina prošlog veka radila kao poštarka u Salentu. Naravno da sam znala ko je ona, ali nisam bila upoznata sa njenom pričom. Želela sam da saznam više, jer sam odmah pomislila da se u toj fioci, punoj vizitkarti, fotografija, dokumenata i pisama, krije životna priča vredna pripovedanja.

Počela sam da istražujem. Zatrpavala sam pitanjima moju majku i sve one koji su se još uvek sećali Ane, pokušavajući da rekonstruišem delove njenog života. Međutim, nisam znala odakle da počnem da pišem! Zato sam se upisala na tvoj kurs – bio mi je potreban neko ko će me na samom početku usmeriti i pokazati mi kako da od sirovog materijala napravim priču.

Čovek se oseća tako usamljeno dok piše, zar ne?

Tako je. Pišeš i ne znaš kakva će biti sudbina tih reči. Pitaš se da li će ti se to vreme, koje ulažeš u pisanje, na neki način vratiti ili ga prosto daruješ životu. U jednom trenutku završila sam rad na rukopisu, ali nisam imala nikakve kontakte, nisam imala agenta – a nemam ga ni danas, jer sam tako odlučila. Neverovatno je to što se sve dogodilo na najklasičniji mogući način: nepoznata autorka iz provincije šalje mejl izdavačkoj kući, a oni joj, posle dva meseca, odgovaraju da su zainteresovani. Tek kada sam potpisala ugovor, shvatila sam da se sve zaista događa.

A onda je usledio rad na rukopisu?

Da, i to mi se mnogo dopalo. Radila sam sa Kristinom Praso, urednicom koja je otkrila „Sicilijanske lavove“, bestseler Stefanije Auči. U početku, dok smo u igri bile samo nas dve, proces je bio intiman i predivan. Kada smo napokon držale prve primerke knjige u rukama, koje smo kasnije prosledile knjižarama, Kristina mi je rekla: „Sada se pripremi za haos.“ I zaista, haos je ubrzo usledio.

Knjiga je odmah dospela na top-liste i od tada sa njih ne silazi. Šta te je u svemu tome najviše oduševilo, a šta ti je najteže palo?

Bilo je kao da sam se našla usred nekog velikog slavlja. Najviše me raduju susreti i kontakti sa čitaocima. Uvek se trudim da odgovorim na njihove poruke i to mi pruža neizmerno zadovoljstvo. Često mi zahvaljuju što sam napisala knjigu, jer ih je duboko dirnula i probudila snažne emocije. Međutim, kao i na svakom slavlju, muzika ponekad može postati zaglušujuća. Tako sam se osećala kada sam se odjednom našla u vrtlogu promocija, književnih festivala i intervjua. U prvim mesecima nisam ni shvatala šta mi se dešava. Nikada ranije nisam javno nastupala i sve me je to užasavalo.

Totalno razumem. Čini se da je to jedan od najrasprostranjenijih strahova...

Iako mi se svidela atmosfera i ljudi koje sam upoznala, istovremeno sam bila veoma napeta. Osećala sam ogroman pritisak zbog očekivanja: roman je doživeo neočekivan uspeh (ko bi to mogao da predvidi za jedno debitantsko delo?) i bila sam potpuno zatečena. Pored toga, obuzeo me je i osećaj anksioznosti: morala sam da budem na visini zadatka, da radim stvari koje mi uopšte nisu prirodne. Na primer, da se pojavim na televiziji ili govorim pred velikim brojem ljudi.

Na prvoj promociji mi je drhtao glas, ruke se tresle, a mikrofon je krčao. Razgovarala sam o tome sa svojom psihoterapeutkinjom. Rekla mi je: „Frančeska, zašto ne pokušaš da u svemu tome uživaš? Ako budeš uživala, na sve ćeš to gledati drugačije.“ Tada sam odlučila da pokušam. Trebalo mi je nekoliko meseci, ali sam se postepeno naučila.



A šta je sa nekadašnjim životom?

Život mi se totalno promenio: skoro uopšte nisam bila kod kuće. Uzmimo samo na primer pse: onima koji ih nemaju teško je da razumeju moj problem. Imam dva psa i ne mogu da ih vodim svuda sa sobom, jer je skupo, a i ne primaju ih svi hoteli...

Ipak su to poslovna putovanja...

Da, ali i njihov život se promenio. Kada putujem, pse ostavljam kod moje majke. Počela sam i ređe da viđam prijatelje, jer gotovo da nemam slobodnog vremena. Moja kuća, koja je nekada bila moje utočište, postala je usputna stanica: dolazila sam i odlazila sa koferom u ruci. Osećala sam da gubim vezu sa svojim nekadašnjim svetom.

A onda sam, jednog prolećnog nedeljnog jutra, doživela napad panike. Telo mi je poručilo da zastanem, da udahnem duboko. Četiri meseca sam jurcala kao luda, nesvesna koliko se toga promenilo. Morala sam da uzmem tri nedelje odmora. U izdavačkoj kući su pokazali razumevanje, izašli u susret i pružili mi osećaj sigurnosti. Pauza mi je bila preko potrebna. Zahvaljujući tom predahu, na Sajam knjiga u Torinu stigla sam odmorna i sa potpuno drugačijim stavom: uspela sam da prevaziđem početnu anksioznost i da konačno uživam u svemu što se dešava, bez ikakvog straha da moram stalno da se dokazujem.

U današnje vreme, kada knjige imaju kratak vek trajanja, od pisaca se očekuje da se intenzivno posvete promocijama, što često ume da bude iscrpljujuće…

Posao današnjih pisca podrazumeva putovanja, promocije i intervjue – zapravo, ispada posao sa punim radnim vremenom. Moram da naglasim da mi je najveća podrška u svemu tome bila Stefanija Auči. Kada smo se prvi put srele, primetila je da sam uplašena i ponela se prema meni kao starija sestra. Rekla mi je: „Mi nismo naše knjige. Mi smo Frančeska i Stefanija. Napisale smo knjige, ali mi nismo naše knjige.“ Ta rečenica mi je mnogo značila i i dalje mi je stalno na umu.

Kako se nosiš sa tim iznenadnim uspehom?

Kada se postigne uspeh, često se dogodi da ljudi u okruženju počnu da vas drugačije doživljavaju. Ne mislim na bliske prijatelje, već na poznanike. U blizini moje kuće nalazi se mala prodavnica kućnih potrepština u koju godinama odlazim. Jednog dana sam svratila, a prodavačica mi je, prvi put, persirala. Bila sam potpuno zatečena. I tada mi je pomogla moja psihoterapeutkinja. Rekla mi je: „Kada osetiš da te drugi doživljavaju drugačije, stavi im do znanja ko si zaista. Reci im da si napisala knjigu, ali si i dalje ista osoba.“

Mnogo je mudra ta tvoja psihoterapeutkinja! Da li je pročitala tvoju knjigu?

Ne! Jasno mi je stavila do znanja da neće čitati „Poštarku“ dokle god sam njena pacijentkinja. Time želi da očuva neutralnost i ne dozvoli da terapija bude na bilo koji način narušena. Ipak, priznala mi je da često nabasa na moju knjigu u knjižarama i da joj je neprestano preporučuju.

Autor: Ilarija Gaspari
Izvor: corriere.it
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Federico Patrocinio