Fredrik Bakman je naširoko poznat i uspešan autor romana „Čovek po imenu Uve“ i „Moja baka vam se izvinjava“. Šveđanin je, ali bi se to teško moglo primetiti s obzirom na njegov savršen izgovor engleskog jezika.
Sastao se sa grupom fanova u Skokiju, Ilinois, a mnogi od njih su putovali kroz užasne oluje satima kako bi imali priliku da sa njim popričaju i dobiju autogram. Bakman ih nije razočarao.
Njegovo ozbiljno držanje je u kontraditkornosti sa očiglednim šarmom i samonegodovanjem. „Ja sam uvrnut“, rekao je objašnjavajući da piše o komplikovanim ljudima koje pokušava da odbrani jer je i sam takav. Objasnio je i kako je nastao lik Uvea. „Kad god upoznam nekog namrgođenog, pomislim: ’Sigurno postoji neko ko te voli’.“ Podelio je sa nama da mnoge Uveove osobine potiču od njega samog i šarmantno je priznao: „Često zovem internet operatera i na kraju se završi mojim vikanjem: ’Ovo radite svakoga dana i ja očekujem najbolju uslugu. Zašto ne želite da budete dobri u svom poslu?’“.
Objasnio nam je da su lokacije veoma važan deo njegovih priča. Odigravaju se u komšiluku, u stambenoj zgradi, na parkingu i u malom gradu. „Volim zatvoren svet“, rekao je. „Prinuđeni ste da živite sa ljudima koji se od vas veoma razlikuju. U Njujorku možete biti samo sa ljudima poput sebe. Ljudima koji izgledaju poput vas, oblače se kao vi, imaju novca koliko i vi, iste ste veroispovesti.“ Uporedio je to sa malom zajednicom gde ne postoji izbor jer svi su jednostavno tu. „Zanima me konflikt“, objasnio je. „Šta se dešava kada se ljudi sudare.“
Bakman je pisao o sportu jer smatra da se u sportovima konflikt koristi kao strategija. „Mnogi istaknuti treneri koriste tu taktiku kako bi zbližili tim. Pronađu spoljnog neprijatelja. Mogu reći svojim igračima: 'Niko ne veruje u nas; svi su protiv nas; oni su tu da nas spreče.'“ Bakman veruje da ta taktika daje rezultate jer je lakše mrzeti nego voleti. „Ljubav je teška. Mržnja je laka. Mislim, za mržnju je dovoljna jedna sekunda. Za ljubav je potrebno mnogo rada.“
Takođe, sportove vidi kao veoma dramatične. U savršenom trenutku za šalu, Bakman je okupljenima rekao da sportovi sve stavljaju na ivicu. Veoma su dramatični. „Nema drugih delova života koji su toliko dramatični. Zato volimo sportove. Veoma mali broj ljudi ustane na svom poslu i (zamislite podignutu pesnicu) uzvikne: 'To!' Nema mnogo trenutaka u svakodnevnom životu kada, dok perete sudove, uzviknete 'to!' i nastavite da vrištite. To se ne dešava.“
Bakman priznaje da nije dobar u opisivanju ljudi. Kaže da ne opisuje kako ljudi izgledaju. „Nigde nisam opisao kako Uve izgleda. Opisao sam tri komada odeće, ali vi znate kako on izgleda.“ Objasnio je da opisivanjem manira umesto fizičkih karakteristika, daje čitaocu sliku o tome o kakvoj je osobi reč. Na primer, jednoj svojoj junakinji je dodelio naviku da skuplja mrvice – vidljive ili ne – sa stola u svoj dlan i da zatim ih baca. Rekao je da je to radi njegova majka i da opisivanje tih manira, tih „malih tajni“, učini da pred čitaocem ti likovi ožive. Slično radi i sa opisima lokacije: „Opisao sam kakav je osećaj živeti u mestu u kojem žive moji junaci, njegovu istoriju, kako se tamo ljudi odnose jedni prema drugima“, kaže, „umesto da opisujem koliko zgrada ili blokova ima u gradu.“
Iako Bakman tvrdi da je „ljudima potrebno neko vreme da ga zavole“, isto se ne može reći za njegove knjige. Prva stranica, prvi pasus, prva rečenica, sve to jasno ilustruje lepotu Bakmanove proze i snagu njegovih ideja.
Zbog složenosti priča i likova, Bakmanovi romani su rudnik zlata za čitalačke klubove širom sveta. Svaki njegov roman je poseban, baš kao i sam Fredrik Bakman.
Izvor: pamelakramer.com