Faj je imao 13 godina kada je napisao prvu pesmu. Bio je mart mesec 1995, i već je za sobom imao dve godine građanskog rata koji je besneo u maloj istočnoafričkoj državi Burundi – sedeo je u školi dok su oko njega fijukali meci, oprezno se kretao kroz naselja kojima su vladale suprotstavljene etničke grupe, gledao ostatke spaljenih leševa koji su ležali na ulicama. „Počeo sam da pišem jer sam bio prestravljen“, rekao je Faj. „Živeli smo u paklu. Pisanje mi je mnogo pomoglo.“
Nešto kasnije, njegov otac, Francuz, smestio je svu decu na vanredni let za Francusku. Kada se, s vremenom, Faj uključio u nov život u predgrađu Pariza, u blizini Versaja, bio je opterećen ratom i istraumiran, trudeći se da se izbori sa problemima rasne diskriminacije u francuskom predgrađu.
U dvadesetim godinama Faj je postao uspešan hip-hop umetnik. Jedan književni urednik iz Pariza, čiji je sin slušao Faja, predložio mu je da se okuša u pisanju fikcije. Rezultat toga – „Mala zemlja“ („Petit Pays“) – njegov prvi roman, o desetogodišnjaku koji stasava za vreme građanskog rata u Burundiju, postaje bestseler u Francuskoj, donosi mu književne nagrade i a autorska prava su prodata mnogim zemljama širom sveta. Privlačnost ovog romana koji se čita u jednom dahu, leži u njegovom varljivo nežnom stilu: čuje se zveckanje escajga po tanjirima, majka u tišini masira svoje slepoočnice, dok se napolju kotrlja talas nasilja poput nadolazeće plime. Roman vas na mala vrata uvodi u umove porodica koje su primorane da beže od sukoba. Povremeno se uključujemo u život naratora, kao odraslog mladića koji živi u „gradu spavaonici“ nadomak Pariza i sedeći u baru u televizijskim vestima posmatra izbeglice koje brodovima pristižu u Francusku i razmišlja: „A šta je sa domovinom u njihovim srcima? To niko nikad ne spominje.“
U dnevnoj sobi svog urednog pariskog stana, Faj koristi priliku da se odmori nakon uspešne hip-hop turneje. Sada tridesetšestogodišnjak, još uvek repuje i bavi se muzikom, mada je trenutno poznatiji po svom romanu i radi na dva nova. Iako je omiljen u muzičkoj industriji zbog svoje ljubaznosti i smirenosti, Faj nije oduševljen etiketom koja mu je dodeljena – reper koji je postao pisac. Više voli da o sebi razmišlja kao o piscu koji se izražava u različitim formama.
„Postoji previše klišea kad je reč o rep muzici. Nisam želeo da ljudi pretpostave da je reper napisao knjigu koristeći rime karakteristične za rep, mnoštvo aliteracija i igre rečima. Pisanje romana vam pruža mnogo veću slobodu od muzičkog pravca kojim se bavim, koji podrazumeva strogu ritam-rima formu. Pisanje romana vam je kao da ste se našli nasred okeana i možete da birate na koju stranu želite da plovite, ali pesma je kao reka koja teče: imate svoje korito i morate ostati unutar njega.“
U romanu, otac glavnog junaka, mladog Gabrijela, veruje da decu treba držati dalje od politike. „Ali mi nismo mogli da se odupremo“, kaže desetogodišnji narator. „Atmosfera je iz dana u dan postajala sve čudnija.“ Etnički sukob između Hutua i Tutsija u Burundiju i genocid u susednoj Ruandi u kom je ubijeno oko milion ljudi, je – sa stanovišta jednog radoznalog deteta – stravičan apsurd. Da li su Hutui i Tutsiji u sukobu zato što ne govore istim jezikom? Ne. Da li veruju u istog boga? Da. Onda, zbog čega, pita se dete. „Zato što nemaju isti nos“ – glasi odgovor koji je dobio.
Poput piščeve, majka naratora iz romana poreklom je iz Ruande, pripadnica plemena Tutsi, koja je prebegla u Burundi za vreme progona šezdesetih godina. Izgubila je čitavu porodicu u genocidu 1994. godine. Gabrijela, poteklog iz mešovite porodice, kada je odrastao, devojke sa kojima izlazi u Parizu pitaju kako bi definisao svoj identitet. „Ljudsko biće“, odgovara Gabrijel. Ali roman nam pokazuje da bez obzira na to koliko se trudili da se izmaknemo, rat će nas uvek označavati kao neprijatelja.
Faj je želeo da dočara život u ratu, u kom ubistvo postaje svakodnevica. „Kada sam bio mali, išli smo u bioskop i gledali američke ratne filmove – 'Rambo', filmove Čaka Norisa. I uvek smo zamišljali da rat znači eksplozije na sve strane, zgrade koje se ruše“, rekao je. „Ali zapravo rat može biti i svakodnevni život. I dalje idete u školu, i dalje morate da slušate roditelje, a istovremeno neke ljude linčuju na ulici, neke vidite spaljene na putu do pošte ili kada krenete da kupite hleb... Živite život pod adrenalinom, u neprekidnom strahu – veoma je teško detetu da shvati da bi u svakom trenutku moglo da umre. Kada sam stigao u Francusku, shvatio sam da nisam u sebi imao onu detinju naivnost koju sam video kod svojih vršnjaka. Postao sam ozbiljan.“
Faj je počeo rad na romanu „Mala zemlja“ 2015. Teroristički napadi koji su se dogodili te godine u Parizu, dali su mu ideju da radnju romana smesti u miran zabačeni deo, bogate četvrti Budžumbure, glavnog grada Burundija, na mestu koje se činilo daleko od rata, ali nije bilo. „Slepa ulica na kojoj se igraju deca – mesto na kom se osećate zaštićeno“, kaže Faj. „Ali osećaj sigurnosti je zamka, sprečava vas da vidite svet kakav on zaista jeste.“
„Teroristički napadi u Parizu su pokazali da je moguće da odete na koncert, da izađete na večeru u bašti nekog restorana i da odjednom poginete“, rekao je. A već sledećeg dana, ponovo je bilo ljudi u baštama restorana, život se nastavlja. Tako je izgledao rat u kom smo mi živeli, tako je izgledao svaki dan tokom dve godine u Burundiju, a verujem i u nekim drugim zemljama, poput Libana, Iraka – ljudi žive u tome iz godine u godinu. Morate da shvatite koliko vam to istanji živce. Mnogo brže starite. Taj strah – koji osećate iz nedelje u nedelju – na kraju vas promeni iz korena.“
Za Faja je bilo teško da o ratu u Burundiju razgovara sa svojom majkom koja je pobegavši od nasilja u Ruandi, živela kao izbeglica. „Ona bi rekla: 'To je prošlost, moraš da gledaš napred.'“ Ta tišina i nemogućnost da progovori jezikom svoje majke su ga bolele, ali su na kraju dovele do romana. „Da sam zaista mogao da porazgovaram sa svojom majkom, verovatno ne bi postojala ta neodoljiva potreba da pišem da bih razumeo.“
Želeo je da dočara način na koji se rat prikrada. „Pre nego što počne nasilje, rat je u rečima, gestovima, ponašanju, odnosima. To nikada nije iznenadna eksplozija. Ako nismo oprezni i ne biramo reči i ne donosimo prave političke odluke, dolazi do rata.“
Roman „Mala zemlja“ – kao i veliki deo njegove muzike – obrađuje temu rasizma. Autora izuzetno iritira opšteprihvaćena definicija pripadnika mešovite rase kao nekoga ko je 'pola-pola'. Faj, čiji je otac pripadnik bele rase, Francuz, a majka, crnkinja iz Ruande, o svom mešovitom rasnom identitetu voli da razmišlja kao o celini. On se oseća kao Afrikanac, Evropljanin, Francuz, Ruanđanin, Burundijac – sve to istovremeno. Glavni junak romana, dete Gabrijel, takođe pripadnik mešovite rase, neprestano menja svoj status, od insajdera do autsajdera. „To vam je kao da osećate da pripadate, a zapravo ne pripadate“, Kaže Faj. „To je nešto nalik na čitaoca, koji se udubi u priču, ali nije stvarno deo priče. Upravo to mi je bilo zanimljivo: da pišem o liku koji nije ni na jednoj strani, već negde po strani.“
Faj je, kratko vreme tokom svojih dvadesetih godina, živeo u Londonu, gde je radio u jednom investicionom fondu, a nedavno se preselio u glavni grad Ruande, Kigali, sa namerom da doživi novu Ruandu, nezavisno od porodične priče o genocidu. Međutim, osnovna tema njegove hip-hop muzike je društvena klima u Francuskoj i problem identiteta – francusko društvo koje se okrenulo protiv sebe, bacajući stigmu na sve koji imaju imigrantsko poreklo. „Vrlo mi je neprijatno kad pomislim da država koja svojom književnošću i idealima promoviše tako uzvišene vrednosti istovremeno podstiče i neguje sve veću netrpeljivost. Francuska je na raskršću. Sagradili su je ljudi iz čitavog sveta. Ako to zaboravimo zaboravljamo šta znači biti Francuz.“
Faj se još uvek nije vratio onim prvim pesmama koje je napisao u danima pre nego što je napustio Burundi. „Nalaze se u kutiji u kući moje majke. Dok sam pisao 'Malu zemlju', pitao sam se da li bi trebalo da ih ponovo pročitam, ali nisam imao hrabrosti. Nisam želeo da pišem autobiografiju i želeo sam da ljudi shvate knjigu, čak i ako nisu iz Burundija ili Ruande.“ Uzdahnuo je. „Možda ću ih pročitati jednog dana, ali sada ne.“
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: © Philippe Nyirimihigo