Goran Milašinović: Dvadeseti vek i početak dvadest prvog su Ničeovo prokletstvo

Da li je Ranković naložio otvaranje rudnika na Staroj planini zbog iskopavanja uranijuma? Ko krije šifru atomske bombe pravljene u Vinči? Šta su tamo tražili brojni nobelovci, predsednici država Francuske, Gane, Pakistana, Indije…, ili, car Hajle Selasije?



Ovo je priča direktora Pejsmejker centra KCS-a, vrhunskog kardiohirurga, pisca knjige „Slučaj Vinča“ – po kojoj je Dragan Bjelogrlić snimio film – humaniste i našeg predstavnika u UNESKU Gorana Milašinovića.

Ovo je priča o nuklearnom akcidentu iz 1958. godine. Tadašnja SFRJ bila je peta zemlja u svetu koja je razvijala institut nuklearne energije. U eksperimentu spontanih fisija, smrtonosnom dozom, ozračeno je šestoro naučnika. Prevezeni su u bolnicu Kiri kod doktora Anrija Žamea i njegovog konsultanta naučnika Žorža Matea, koji je nad njima izveo eksperiment, do tada vršen samo na životinjama. Bila je to prva transplantacija bilo kog organa na svetu. Uz pomoć šestoro Francuza dobrovoljnih donora, presađena im je koštana srž.

Jedna atomska bomba u futuru, dva reaktora, Pavle Savić, saradnik Marije Kiri i njene ćerke Irine Kiri, Tito, Ranković, Đilas…

Mogla je ovo biti knjiga a i film o Zaveri, ali to je dokument i oda nečemu o čemu ljudi danas malo znaju – humanosti. O tome kakvi su ljudi nekada bili, a kakvi su sada.

Dakor?

Pristajem. Francuska reč.

Ključna reč Vašeg romana, koja je nadmašila i formulu za atomsku bombu?

Prva dva telegrama, stigla u isto vreme, sadržala su jednu reč. Dakor. Što znači – pristajem. Poslali su ih dobrovoljci donori koštane srži za prvu transplantaciju ikada izvedenu u svetu na bilo kom organu. Jedan Francuz je bio sa sela, i maštao je kako napušta vinograde i odlazi da plovi morima.

Dakor. Tako je. Dobro ste procenili. To je centralna tema. Odabrao sam je kada sam shvatio da je transplantacija izvedena uz pomoć dobrovoljnih donatora, Francuza kojima je bilo rečeno: „Mi ne znamo da li ćete vi preživeti ili ne. Nismo sigurni šta će biti sa vama kada vam izvadimo određenu količinu koštane srži. A ne znamo tačno ni koja količina srži je potrebna. Ova vrsta eksperimenta do sada je rađena samo na životinjama. U slučaju Vinča, i šestoro ozračenih naučnika smrtonosnom dozom uranijuma, nema vremena.“ Francuzi sa spiska dobrovoljnih redovnih davaoca krvi, ljudi bez uzvišenih bekgraunda, nikakvi intelektualci sa visokim ciljevima, poticali su iz prosečnih porodica. U žiži političke tenzije Istoka i Zapada 1958. uopšte nisu marili za tako velike svetske teme, kao što je trka u pravljenju atomske bombe, videli su pred sobom mlade ljude od 22-23 godine koji će umreti. Postojala je šansa da prežive, možda, ako im oni pomognu. Postoji šansa i za fatalnim ishodom i za same donore. Nisu oklevali. Poslali su u telegram i ključnu reč – pristajem.

Rajmon Kastanje, Francuz, imao je 40 godina tada. Maštao je da postane mornar i plovi morima. Ljudi poput njega i danas postoje, ali malo ih je. To se u medicini lako vidi. Imate uglavnom potpuno neempatične ljude, reduciranih emocija prema drugima. Ovo je vladavina sterilne humanosti, koja podrazumeva da i dalje osećamo drugog čoveka, ali, pomoći ćemo mu, samo ako to nas baš nimalo ne ošteti.

Toliko daleko od Marsela Pabijona, koji je odlučio da postane prvi u istoriji medicine koji će biti dobrovoljni donor. Poput ostalih donora, vratio se kući uobičajenom životu, iako su svi znali i krili u sebi, tajnu od porodica, da možda ni sami neće preživeti jer su pokušali da spasu život nepoznatnim ljudima iz Jugoslavije?

Ta vrsta empatičnosti i humanosti koja podrazumeva da čovek ne gleda sebe kada pomaže drugom više kao da ne postoji. Mi hoćemo da pomognemo drugom, samo ako ne budemo sami oštećeni.

Prikazivanje Bjelogrlićevog filma izazvalo je ozbiljne emocije u Lokarnu. Suočeni sa tuđom empatijom, kao ljudi doživljavamo je kao suštinsku vrlinu čoveka, ali nismo spremni da je sami iskusimo. Film vas nagoni da se pitate – šta bih ja da sam na tom mestu? I to suočavanje s tim kakvi smo postali, sigurno nas pogađa. Mi smo imali masakr, u kojem je dete ubilo decu. Ne znam zašto praviti senzacionalne zaključke, mi moramo učiniti sve da ozdravimo društvo, porodicu i onda se to neće ponoviti. Kako ozdraviti porodicu? Unošenjem pozitivnih vrednosti, i isključivo ličnim primerom.

U pozadini te osovine – pristajem – istraživali ste misteriju o atomskoj bombi u Vinči, videli stotine dokumenata?

Postoje dokumenti koji govore o načinu kako su Ranković, Đilas, Tito vodili državu. Ranković je bio predsednik komisije za nuklearnu energiju. SFRJ je bila peta zemlja na svetu sa institutom za naučna nuklearna istraživanja. Imali su i Pavla Savića koji je mogao da napravi atomsku bombu, na čemu je političko rukovodstvo insistiralo. Transkripti razgovora sa Pavlom Savićem otkrivaju da mu naređuju da sprovede istraživanja za pravljenje atomske bombe. I otkrivaju, takođe, njegovo rezolutno odbijanje: „Ja to jedini umem da napravm, i – neću. Ako hoćete da pravite atomsku bombu, vi je pravite, ali ne u naučnom institutu.“ Za njega je nauka bila nauka a politika, vojska, ratovi druga stvar. Dakle, ideja o pravljenju atomske bombe u Vinči bez sumnje je postojala.

Videli ste lično dokument koji potvrđuje to?

Da. Video sam transkript razgovora Đilasa, Rankovića i Pavla Savića. Đilas i Ranković teraju Savića da zajedno sa inženjerom Robertom Valenom naprave atomsku bombu. I njegovo odbijanje. Ubrzo posle toga Savić je smenjen. Svi budući direktori Vinče nisu bili naučnici, već političari.

Savić je za akcident optužio ozračene naučnike?

Postoji dokument i zna se kako su oni ozračeni. Pavle Savić je godinu nakon akcidenta napravio gumene lutke, punjene fiziološkim rastvorom, stavio ih u reaktor, započeo identičnu reakciju i postupke koje su oni provodili i tako je otkrivena i opisana greška. Teška voda je dostigla nivo kada nuklearnu reakciju nisu mogli da kontrolišu i došlo je do lančane reakcije. Trajala je deset minuta pre no što su je primetili. Eksperment je u praksi potvrđivao teoriju, bilo je poznato koliko teške vode treba dovesti u sirovi uranijum da bi započela lančana reakcija, to su oni merili.

Da li je to bio deo projekta za atomsku bombu?

To ne može niko da nam kaže. Kada je seljen SDPR, pronađen je dokument sa nacrtima, ali i formule koje mogu da odgovaraju atomskoj bombi. I to je sve. To se događa 1958, a već 1961, Tito i drugi prave nesvrstane. Nema više atomske bombe. Kraj. Ako je i bila ideja, bomba nije napravljena.

Jeste li nešto više otkrili o vezi Pavla Savića sa porodicom Kiri, o tom vrsnom francuskom stipendisti, velikom naučniku koji je spavao po obližnjim selima, kućama i štalama Vinče, ako je to tačno?

Bio je apsolutno posvećen nauci. Radio je sa Irenom, ćerkom Marije Kiri i njenim mužem Frederikom Žolijem Kiri, koji su dobili Nobelovu nagradu. Radio je sa njima u Parizu 1938. i 1939. Poslali su rad naučniku kako bi tražili njegovo mišljeje. Rekao im je da je to glupost, da ga ne objavljuju javno i konkurisao je za nagradu i s njim dobo Nobelovu. Kada su Nemci došli u Pariz, kao aktivan komunista, organizator regrutacije naših dobrovoljaca za Španski građanski rat, vratio se u Beograd i pridružio NOB-u kao glavni šifrant Glavnog štaba sa Titom. Odmah nakon rata, pre raskida sa Staljinom, Tito je išao u posetu SSSR-u i poveo fizičara Pavla Savića. Kada je Savić video institut u Moskvi, rekao je Titu na večeri: „Hajde da napravimo takav u Beogradu, u Jugoslaviji.“ „Da“, kratko je odgovorio Tito. I sve nadalje radio je sam uz pomoć saradnika iz Pariza, Roberta Valena, Holanđanina čija supruga je Beograđanka. Valen je bio komunista i našli su zajednički jezik, ne samo na naučnoj bazi. I Valen je živeo u tim poljskim uslovima dok je pravljena Vinča. Pratio je Savića u nastojanju i ideji da napravi institut koji će biti kao naučno selo. Napravili su vile za stanovanje naučnika, pijacu, teniske terene, bazen…

Nuklearni institut, tik uz lokalitet drevne neolitske civilizacije Evrope? I deponija na istom mestu?

Tipičan primer šta znači biti eklektički obrazovan, renesansno i usko naučno. Savić je imao izvaredan osećaj za nauku, ali to što je institut mogao da ugrozi vinčansku kulturu, a ugrozio bi je da je dalje radio, to nije dopiralo do njegove svesti. Njemu je trebalo mesto blizu Dunava jer se otpad iz instituta izbacivao u Dunav. Tako se radilo tada. I bila mu je potrebna lokacija blizu Beograda. Tehničke stvari su odlučile.

Naučnici i saradnici živeli su u tom naučnom selu od 1955. do 1958. Nakon akcidenta svi su raseljeni i zabranjeno je stanovanje. A tamo su imali i obdanište, čak i pijacu, bazen, teniske terene... Trebalo je da bude na osami, kako bi naučnici imali mir, neometani spoljnim dešavanjima.

Vinča tada je nešto poput Cerna danas?

Mogli bismo reći, samo u značajno manjoj meri. Ali to je taj tip naučno-istraživačkog centra.

U Vinču su dolazili u posetu često nobelovci u stranim delegacijama da bi videli kako smo mi to napravili. Bila je žurba SFRJ da se dokaže uspešno na novom, moćnom polju, a to je nuklearna energija. Ali ona nije trpela naš tradicionalni javašluk. Savić nije bio samo protiv toga da se radi atomska bomba, nego protiv javašluka. Video je veliko uplitanje države koja kao rukovodioce i inženjere šalje nestručne ljude. Bunio se protiv nestručnosti, i to je bila njegova glavna zamerka. U spisu u kom opisuje svoj radni dan, piše o mašini za merenje koji su napravili on i Valen i kako je neko isključio struju uveče, ne vodeći računa da se tako baterija puni. Uništio je njihov višemesečni rad. Bunio se i da institut kontroliše i njim upravlja država i da šalje koga ona želi. Želeo je da institut bude isključivo pod ingerencijom naučnika.

U sastavu Vinče aktivirana je od početka kancelarija Udbe?

Udba je imala svoju jedinicu u Vinči. Kontrolisano je da stranci koji dolaze ne šuruju sa našima, da naši ne odaju neku tajnu, kao i da ovi ne zavrbuju naše naučnike. Vinča je bila strogo kontrolisana. Na to nije Savić pristajao i zato je smenjen.

Pisali ste da je te srede 15. oktobra, na kraju dana, Vinča, prvi put od osnivanja, nakon devet godina, ostala u mraku, sablasno prazna. Sem nekoliko uličnih svetala, druga rasveta je bila pogašena. I u tom sablasnom prostoru, čuvari na dve ulazne kapije, jedina živa bića.

To je fikcija. Ali istina je da su halu u kojoj je reaktor B, naučni, eksperimentalni, zabetonirali. Reaktor A je bio namenjen za proizvodnju struje. Otvoren je u julu, već u oktobru se dogodio akcident, a reaktor B je otvoren u decembru bez obzira na akcident jer oko hale nije bilo zračnja. Stradali su samo oni koji su bili u hali, i to blizu reaktora.



Pre rata diplomirao je na Prinstonu. Učestvovao je u iskrcavnju u Normandiji kao američki padobranac. Početkom 1945. Ajzenhauer dozvolio mu je da pređe u jugoslovensku armiju. Tokom građanskog rata u Grčkoj bio je obaveštajac Udbe, kasnije novinar Borbe, Politike… Stevan Dedijer bio je član vojne obaveštajne službe OSJ iz koje će kasnije nastati CIA? Isti taj Dedijer bio je direktor instituta Vinča i razotkrio jedan od načina na koji je engleska obaveštajna služba vrbovala naše ljude, upravo fizičare? Šta je tu tačno?

To su sve dokumenti iz njegove biografije, ali to mene nije zanimalo u romanu. Istina je i da je Dedijer bio politički direktor i da je bila vrlo živa aktivnost britanske službe protiv nas, naših protiv njih, zbog toga u filmu i francuska policija se zanima za ceo taj projekat.

Postoji li dokument da je direktor Vinče Dedijer bio član vojne obaveštajne službe iz koje je CIA iznikla?

Ne. To ja ne znam.

Šta je zaustavio proces rada na atomskoj bombi?

Promenjen je politički kurs SFRJ u smeru nesvrstanih. Niste mogli da pravite nuklearnu bombu i proklamujete mir po svetu. A za atomsku bombu morali ste da imate nuklearno gorivo. To što je rađen eksperiment, rađen je na gorivu koji smo dobili na poklon od SSSR-a, pre raskida sa Staljinom.

Početkom šezdesetih, kod Stare planine u blizini Kalne, Ranković otvara rudnik uranijuma?

To nikada nije dokumentovano. To je fikcija.

Pavle Savić je doveo u Vinču Pjotra Leonidoviča Kapica, Isaka Rabina, Glena Siborga, Edvina Mekimilana, Džona Konkrofta…

Sve te podatke koje sam napisao su dokumentovani. Amerikanci su došli čak i u posetu ozračenima u Pariz. Delegacija njihovih vrhunskih naučnika želela je da vidi da li transplantacija funkcioniše ili ne.

Jedan poziv Pavla Savića bio je dovoljan da francuska klinika Kiri kaže: „Dovedite ozračene naučnike. Odmah!“

Istina. I tako je započeta serija čovečnosti u tom dramatičnom trenutku. Imate akcident, šest naučnika pod smrtonosnom dozom i svi hoće da pomognu. Čitav svet. Na jedan poziv Pavla Savića. Naučnici nisu mogli da putuju običnim avionom, već vojnim jer su ozračeni i njihova tela, kosa, dlake, zrače, treba im poseban vojni avion koji će ih brzo transportovati. Ranković šalje vojni avion za 24 sata da demonstrira da Jugoslavija brine o svojim građanima. Dokazivali su svetu da su, iako komunisti, partizani iz šuma, bez ikakvog obrazovanja, kompetentni da vode državu. I po dolasku tamo, dvojica lekara ih prihvataju. Jedan želi da spasi živote, a drugi žrtvuje sebe i svoj privatni život, ne videći ništa sem nauke. Žena mu se porađa, on uopšte ne zna je li se porodila, koji je pol deteta, on živi samo za svoju ideju. Čak ne vidi da li može da ugrozi pacijente i donore.

U nauci uglavnom uspehe su postizali oni koji su imali otklon od etike, konzervativnog pristupa, savesti u suštini.

Je li fikcija ili stvarnost da je lekar bio donor koštane srži?

Apsolutna istina. Švarcenberger, Jevrejin, bio je transfuziolog, desna ruka Mateova, sudelovao je u eksperimentima. Dao je koštanu srž jer se njegova krva grupa poklapala sa ozračenim koji nije imao dobrovoljnog davaoca. A vreme je isticalo.

Čovek prosto da zanemi…

Mislim da takva osećanja pobuđuje i film. Od početka sam savetovao Bjelogrlića da bi film trebalo da bude takav da kada čovek izađe iz sale, zapita se da li bi bio sposoban i on to da uradi. I mislim da smo tu emociju uspeli da prenesemo.

Ta nota humanosti koju nosi knjiga a i film, pitanje je opstanka ljudske vrste. Ako je zavladala neemaptija, imamo opasnost po ljudski rod.

Sve partije sveta su pretvorene u borbu za vlast i moć. Ljudske mane su napravile društva kakva danas jesu. Grabež, želja za dominacijom, nigde kolektivne brižnosti prema drugima.

Niče je umro 1900. uz reči: „Imaćete društvo u kojem neće biti vere ni u šta, ni u kakve vrednosti, ni u Boga, ni u politiku, neće biti religije, verovaće se samo u materijalno, postojaće apsolutni nihilizam i u nihilizmu lako će vladati masama. Nema afirmativne ideje za koju se živi.“ Dvadeseti vek i početak dvadest prvog su Ničeovo prokletstvo. U takvom svetu živimo. I sada treba pronaći tajne tačke, oslonce na kojima je moguće izgraditi i posejati bar zrno zdravlja u društvu. Nauka je jedno od njih. Bezbroj je mladih naučnika, lekara, inženjera kod kojih vidite entuzijazam, borbu za ideju, želju za stvaranje zdravog segmenta društva. Ali to nije moguće bez nezavisnih institucija, koje će obezbediti da eksperti donose odluke, ne politika.

Humanost koju proklamuje Vaša knjiga ali i Bjelogrlićev film nagrađena je u Lokarnu?

Mnoge nagrade date su za autorske filmove koji prate nelogični sled događaja i za publiku su neminovno dosada. Naš film je iznenađenje i za žiri i publiku. Jasan je tok događaja. A film je nabijen emocijama. Film o nekoj humanističkoj temi poput empatije sa Istoka teško se prihvata jer je ta tematika rezervisana za Zapad. Sa Istoka prihvataju disidentske filmove, gde pljujete po državi, bežite od sistema, gde podstičete proklamovane vrednosti Zapada. Ako se bavite komplikovanim humanističkim idejama, velikim temama, dostignućima, ili porodicom, Zapad je ciničan prema vama. Mi sa Istoka treba da proklamujemo kako je kod nas sve loše i primitivno. I zato mislim da je ne samo naš film vredan nego i da je žiri ovog puta bio hrabar.

I gde je jedna zemlja bila nekada, a gde je sada – i koliko je njenih naučnika u Cernu a da Srbija za njih ne zna?

Da, u Vinču su u vreme SFRJ stigli i francuski predsednik Vensan Oriol, egipatski predsednik Naser, indonežanski predsednik Sukarno, kambodžanski princ Sihanuk, predsednik Gvineje Nkrumah, predsednik Gane, premijerka Cejlona Sirimavo Bandaranaike… vrh SSSR Hruščov, Bulganjin, Mikojan...

Vrata otvaraju veliki, kao što je Pavle Savić, koji je kao mladi fiziko-hemičar proveo dve godine u Institutu za radijum u Parizu, učestvujući u istraživanjima atomskog jezgra za koja će se ispostaviti da su prethodila otkriću nuklearne fisije, procesa neophodnog za dobijanje nuklearne bombe. Cern radi na fisiji. Ali bombe nema.

Autor: Tanja Nikolić Đaković
Izvor: NIN