Goran Milašinović: Pisanje nije stvar izbora

Kao kardiolog, prvi u svetu je implantirao neke od najsavremenijih tipova pejsmejkera. Kao profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, generacijama budućih lekara je pokazao najbolji put. Kao književnik, objavio je desetak romana od kojih su dva bili u najužem izboru za roman godine. Kao predsednik Komisije Vlade Srbije za saradnju sa UNESKO, upozorava da je trenutno na delu kulturni genocid, kojim se istorijska, kulturna i verska baština srpskog naroda otuđuje i krade za račun albanskog naroda. Kao otac, ponosan je na dva uspešna sina – Dejana kardiologa i Arsena filozofa i matematičara.



Postoje ljudi koji svojim znanjem dosežu sam vrh u profesiji kojom se bave. Postoje oni drugi koji svojim talentom oplemenjuju ljudsku dušu. Postoje i oni koji kao sjajni eruditi, obrazovani i dobro vaspitani, predstavljaju najbolje izdanke jednog društva.

Goran Milašinović (62) je danas ta dragocena ličnost u Srbiji sazdana od brojnih kvalieta – kardiolog, redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, književnik i član srpskog PEN-a, predsednik Komisije Vlade Srbije za saradnju sa UNESKO. Prvi u svetu implantirao je neke od najsavremenijih tipova pejsmejkera. Spada među retke svetske eksperte čije ime je ugravirano na jednom od promotivnih modela savremenih pejsmejkera.

U literaturi se javio 1997. godine epistolarnim romanom „Voltin luk“, koji je napisao zajedno sa slavnim rediteljem i piscem Živojinom Žikom Pavlovićem. Potom je objavio desetak romana od kojih su „Camera obscura“ i „Apsint“ bili u najužem izboru za Ninovu nagradu za najbolji roman godine. Vlasnik je nagrade „Branko Ćopić“ za proznu knjigu godine za roman „Slučaj Vinča“ (2017).

Otac je dva uspešna sina – Dejana (kardiologa) i Arsena (filozofa i matematičara).

Rođen u Đakovu, a odrastao i završio osnovnu školu i gimnaziju u Osijeku, da bi 1977 došao na studije medicine u Beograd i tu ostao. Iz ranog detinjstva seća se strogog i ambicioznog oca, pravnika, ćopićevskog šeret-strica i dvojice naočitih ujaka – koji su, svako na svoj način, bili njegovi prvi muški autoriteti. Za vaspitanje koje je dobio u kući i za ono što je poneo iz sredine u kojoj je živeo, a to je Slavonija u Hrvatskoj, kaže da se prepliću:

„Više nas određuju kulturni obrasci u kojima odrastamo i po kojima se mentalno i intelektualno formiramo nego samo mesto rođenja. U mom slučaju to je mikstura građanske porodice u Jugoslaviji, austrougarskog duha koji se osećao u Osijeku i beogradske prostodušnosti, neposrednosti, ali i internacionalizma, tako da sam, izgleda, primer hibridne strukture, tipične za naš prostor, koja u sebi sadrži i srednjeevropsko i orijentalno, i racionalno, i mistično, i fatalno. Mi smo svi ovde i Beč, i Venecija, i Levant, neko više, neko manje, pa tako i ja.“

Njegova generacija nije imala priliku da oseti magiju Vudstoka, za čim je naš sagovornik strašno žalio, ali sačekali su ga Dilan, Led Cepelin, Perplovci… kao i naši prvi rokeri. Knjige su bile i ostale njegov nepresušni izvor saznanja, a rokenrol nije bio samo muzika, nego i kulturni obrazac, poezija, društveni angažman, svetska politika:

„Mi u Jugoslaviji, za razliku od istočnoevropskih država u sastavu Varšavskog pakta, u velikoj meri smo imali otvoren pristup svetskim tokovima i trendovima, pa tako i u muzici, filmu, novim pozorišnim tendencijama, savremenoj književnosti. Zahvaljujući tome, odrastali smo i upoznavali svet veoma približno vršnjacima sa Zapada, što je bila velika sreća i neočekivano za jednu komunističku, autokratsku državu. Mene je sve zanimalo, ali najviše sam se držao knjiga jer sam odmah osetio da je to moj budući ‘svet’. Sećam se Remarkovih ratnih romana, punih psihološkog i emotivnog nijansiranja, kao primer literature koja me je privlačila na samom početku gimnazije, i pre knjiga iz obavezne lektire, ali, takođe, i knjiga iz psihologije, Froma ili Karen Hornaj, na primer, koje sam ‘gutao’. Tada sam shvatio da čoveka i svet nije moguće upoznati samo materijalno, kroz biologiju, fiziku, istoriju i nauku, nego da je važna i literatura, koja ličnosti i događaje opisuje svojim sredstvima, naracijom i psihološkom i afektivnom analizom.

A kada je reč o muzici i filmu, moje vreme je bilo vreme Novog talasa, našeg pank-roka, koji je bio više strastven nego autentičan, budući da se pre ili kasnije završavao sa Druže Tito, mi ti se kunemo, ili još gore, pretapao u neka oksimoronska čuda, tipa folk-rok Ili turbo-folk. Isto tako, FEST nam je otvarao oči ka svetu, iz najboljih svetskih filmova smo saznavali o vremenu u kojem živimo, političkim događajima, Vijetnamu, ‘dubokoj državi’, malim, dalekim narodima, iako je FEST, možda, mogao i više, da izrodi neku školu ili formira specifični kreativni pravac, a ne da ostane na novou prestoničkog događaja za pokazivanje taštine. Rekao bih da smo kao generacija imali prilike i mogli više od podražavanja Zapada, ali kreativnost nam je ubio preveliki konformizam.“

Slučaj je hteo da Goran upiše medicinu, a ne arhitekturu. Kao što ni specijalizaciju kardiologije nije odredila posebna namera, već opet slučaj. Zapravo, više ga je privlačila arhitektura, nego medicina, ali je redosled prijemnih ispita tog leta 1977. odredio dalji tok događaja. Prvo se polagao prijemni na Medicini gde je s lakoćom bio među prvima na spisku budućih studenata. Osim racionalnosti, medicina ga je privukla i zbog neke uzvišene mističnosti koja se krije u njoj, a to se uklapa i sa kulturnim obrascem u kome je odrstao, sa disciplinom i redom, što je jako blisko medicini:

„Moja naivna predstava o medicini (budući da nisam imao nijednog lekara u bližoj porodici) se u međuvremenu promenila, sada u njoj mnogo više od nauke, ili barem, isto toliko, vidim humanost i empatiju, u stvari, pojedinačnog i konkretnog pacijenta, ali kao čoveka u celini, a ne samo parcijalno, kroz bolest i dijagnozu, što ima sličnosti sa literaturom zbog poniranja u psihu i dušu čoveka. Mislim da bi mladi lekari trebalo da prođu neki ‘test empatičnosti’, onaj ko nije u stanju da saoseća i razume pacijenta, trebalo bi da promeni zanimanje dok je vreme. Zauzvrat lekar dobija čistu, iskrenu nematerijalnu zahvalnost, koja ispunjava i inspiriše.“

Za Gorana Milašinovića su medicina i književnost, odnosno pisanje, dva paralelna koloseka kojima ide njegov životni voz. U vreme samih lekarskih početaka napisao je zbirku pesama „Neistraženi bolovi“, ali ubrzo se posvetio pisanju proze i njoj ostao veran do danas. Kada je zagazio dublje u medicinu i u književni rad, često je bio na granici fizičke i mentalne iscrpljenosti, ali nekako je uspevao da održi harmoniju, bez obzira što je svestan da će dug zbog takvog prenapregnutog života neminovno doći na naplatu:

„Pisanje nije bila stvar izbora, dogodila se spontano, rano sam osetio taj kreativni užitak stvaranja likova, radnje, imitativnog sveta. Ali ne postane svako ko oseti ‘zov literature’ pisac, neophodan je ozbiljan rad, mnogo toga pisac treba da nauči i usavršava, od stila i forme, do izbora tema i sadržaja, jer kao što kaže Vargas Ljosa, a slično je govorio i Andrić, pisac ima odgovornost prema čitaocu da piše dobro, najbolje što može. Zbog toga je pisanje teška profesija, koja zahteva ozbiljnost, energiju i posvećenost, a ne zabava, u kojoj neki vide samo infantilno razvijanje mašte i potrebu za pričama. Moj problem je što sam se tako našao u dve ozbiljne i zahtevne profesije, ali nikada tu okolnost nisam doživljavao kao poseban teret, osim što sam morao da mnoge sfere života, prvenstveno društvene, redukujem. Ali nisam imao izbora, bilo šta drugo da sam uradio, odustao od medicine ili od literature, čekalo bi me nezadovoljstvo i osećaj praznog, neispunjenog života.“

U uslovimima civilizacije u kojoj se sve češće koriste skraćenice umesto reči i rečenica, Goran se, poput mnogih pisaca, boji za budućnost knjige. Veruje u duboku potrebu čoveka da prenese svoju misao drugom čoveku. To je nešto sa čime smo se rodili kao vrsta, tako funkcioniše homo sapiens:

„Književnosti će biti dok bude postojala potreba čoveka da misao prenese drugom, da toga nema, ne bi je ni bilo, ali kao što su se kroz istoriju menjale forme pisane reči, knjige imamo od Gutenberga, a i pre njega se pisalo i čitalo, tako će se menjati i u budućnosti, a mi smo sada na pragu promene iz hartije u elektronsku formu. Pravi problem je nedostatak interesa za učenjem, dubljim analizama, detaljnim čitanjem, budući da nove generacije robuju površnom ‘sveznanju’, pseudoinformisanosti i koriste pogodnosti sajber sveta da bez ozbiljnog rada dostignu kompetentnost, koja je pseudokompetentnost (svako zna ‘sve o svemu’). Zbog toga se malo čita, iako prodaja knjiga ne opada značajno, kao što se ni ne smanjuju redovi za pozamljivanje knjiga u bibliotekama, što znači da oni koji čitaju, čitaju sve više. Ali ne treba se zavaravati, oduvek je svega pet do deset posto opšte populacije čitalo, ostatak se obrazovao i formirao pomoću vizuelnih medija, nekad najviše televizije, danas interneta. Jednostavno, u čovekovoj prirodi je da bira lakše puteve i prečice. Ne treba zaboraviti i da živimo u vremenu Ničeovog prokletstva, svetu nihilzma, materijalizma, preteranog individualizma i strašne sebičnosti, što nikako nije pogodno tle za duhovne aktivnosti, kao što su čitanje i literatura.“

I pre ovog razgovora doktor Milašinović je rekao da će zbog pandemije virusa korona kod 20 odsto stanovništva doći do nekih psihičkih poremećaja. Veoma je važno spremiti se za to, i boriti se sa tim. Jer izgleda da čovečanstvo ne može bez neke pošasti. Kada nemamo ratove i glad, onda imamo epidemije. Ova pošast nameće jedno vreme i podrazumeva potpunu disciplinu, budući da je jedino što znamo o ovom virusu to kako se prenosi. On to opisuje kao jednu vrstu „dekameronskog“ vremena. Kao što je Bokačo zamislio u vreme velike epidemije kuge da čovek mora da bude zatvoren u prostoru i da nađe način da preživi dok to ne prođe:

„Dvedeset posto obolelih od posttraumatskog sindroma je gruba procena na osnovu iskustava sa ranijim globalnim traumama čovečanstva, možda će biti i više. Razlog je jasan: prvo, strah za sopstveni život, drugo, potpuno izmeštanje iz rutine i nasilno odustajanje od navika, i treće, presecanje komunikacija sa drugim ljudima, što je čovekova potreba jednako važna kao potreba za slobodom. Međutim, problem je što su neke od manifestacija posttraumatskog sindroma teže uočljive, poput, anksioznosti ili blagog depresivnog ponašanja te neophodna stručna pomoć, u vidu farmakoterapije ili psihoterapije, često izostaje i ostavlja trajne nepovoljne posledice. Drugim rečima, ko god oseti potrebu za psihijatrom, neka ga i potraži. Ali nešto od preventivnih radnji možemo preduzeti i sami, a to je stvaranjem čvrstog unutrašnjeg sveta, sazdanog od malih zadovoljstava i nade da će nepovoljne okolnosti, ipak, proći, koji će nas štititi i odbraniti od ozbiljnijeg psihološkog oštećenja.“

Na predlog profesora Darka Tanaskovića, ambasadora u Turskoj, Vatikanu i UNESKO, dr Goran Milašinović je izabran za predsednika Komisije Vlade Srbije za saradnju sa UNESKO. Rad u Nacionalnoj komisiji svih članova je volonterski, sa željom da doprinesu što većoj i boljoj prepoznatljivosti Srbije kroz brojne Uneskove aktivnosti na poljima nauke, kulture I obrazovanja. Za dr Milašinovića je najvažnija borba za očuvenje kulturnog identiteta Srbije jer se time najbolje čuva i nacionalni identitet jedne države. Šta je najteže u tom poslu ako se ima u vidu činjenica da se neki od važnih nacionalnih spomenika kulture nalaze na teritoriji KiM:

„Potrebna nam je veća svest o značaju kulturnog identiteta, a na primeru našeg kulturnog dobra sa KiM vidimo koliko je on uzročno-posledično povezan sa nacionalnim identitetom. S tim u vezi, na KiM je trenutno na delu kulturni genocid, kojim se istorijska, kulturna i verska baština srpskog naroda otuđuje i krade za račun albanskog naroda, budući da prethodni projekat uništavanja srpskih tragova tamo nije uspeo. To je razlog zbog kojeg Komisija za saradnju sa Uneskom smatra ovu temu trenutno najvažnijom, ali ističe važnost praćenja svih ostalih programa i projekata kojima se pojačava naša vidljivost u Unesku i podiže ugled, koji nam je veoma potreban na svim planovima, pa i političkom.“

Roman Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“ je posebno zanimjiv domaćoj javnosti, budući da je dobio nagradu „Branko Ćopić“, a inspirsan je manje poznatom činjenicom da je 15. oktobra 1958. godine prilikom eksperimenta u Vinči bilo ozračeno šestoro naučnika koji su pripadali timu koji je trebalo da napravi atomsku bombu! Ozračeni atomisti su prebačeni na lečenje u Pariz i prvi put u istoriji medicine njima je obavljeno presađivanje koštane srži. Zbog čega je lekara i pisca toliko prepokupirala ova tema:

„Kada sam 2009. godine počeo da se bavim tom temom, shvatio sam da je reč o seriji paradoksa. Prvo, o nečemu tako važnom, kao što je prva transplantacija nekog organa u svetu, i to na našim nesrećnim atomistima iz Vinče, veoma se malo znalo u nas. Pritom neki od atomista pogođenih zračenjem su tada još bili živi, ali nisu bili raspoloženi da o tome govore i saopšte svoja sećanja. Kao da je među njima postojao neki namerni, iznutra nametnuti zavet ćutanja. Drugo, nigde u medicinskoj naučnoj literaturi ne piše da je to bila prva transplantacija koštane srži u svetu, iako je bila, ali nažalost, neuspešna, budući da se te 1958. nije znalo ništa o važnosti ćelijske kompatibilije donora i primaoca te su svi presađeni imali odbacivanje transplantata, ali su, srećom, preživeli (osim jednog) jer nisu bili ozračeni letalnom dozom.

I treće, akcenat je pogrešno stavljen na Vinču i nesrećne ozračene atomiste, umesto na pet Francuza koji su, rizikujući svoje živote, donirali potpuno nepoznatim osobama iza ‘gvozdene zavese’, svoju koštanu srž. Sve to mi se činilo kao idealno tle za literaturu, a na temelju stvarnog događaja, umesto čiste dokumentaristike ili nekog ‘verodostojnog sećanja’, budući da jedino književnost ima snagu da pronikne u emotivna i mentalna stanja tih hrabrih Francuza, kao i da nasluti njihove karaktere. To je bio razlog zbog kojeg sam 2011. objavio roman „Rascepi“, a 2017. „Slučaj Vinča“, koji isti događaj posmatraju iz dva različita literarana ugla. Film koji priprema Dragan Bjelogrlić po romanu „Slučaj Vinča“ osvetliće ovaj događaj novim umetničkim jezikom i dati mu još jednu dimenziju, atraktivniju i popularniju od literature, tako da će moja početna premisa, da nešto tako važno za nas i svet ne bude zaboravljeno, biti još više ostvarena.“

Autor: Radmila Stanković
Izvor: cordmagazine.com