Početkom godine me je iznenadila vest da Goran Skrobonja objavljuje „nežanrovski“ roman. Da se odmah razumemo, nisam ja sumnjao u njegovu sposobnost da napiše roman koji bi po sadržaju više odgovarao mejnstrim literaturi, već sam nekako bio pomalo razočaran zato što se odvojio od onoga što se vezuje za njegovo ime – žanrovska književnost: horor, fantastika, alternativna istorija, i tome slično.
Za one koji nisu čuli za ovog majstora domaće žanrovske književnosti (iskreno se nadam da je takvih sve manje) recimo prvo da je on zaslužan za to što su čitaoci u Srbiji mogli pobliže da se upoznaju sa delima autora poput Stivena Kinga (da, Skrobonja je i dalje neprevaziđen u prevođenju Steve Kralja), Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Džejmsa Herberta, Kurta Vonegata, Džonatana Kerola i mnogih drugih. Čitajući ove izvanredne pisce, radeći vivisekciju njihovih rečenica i transponujući ih u srpski jezik, Skrobonja je uporedo obogaćivao i izgrađivao svoj književni stil i svoje umeće. Počeo je sa pisanjem priča, i do sada je objavio nekoliko zbirki: Od šapata do vriska (1996), Šilom u čelo (2000), Tihi gradovi (2007), Poklade (2014), a isto tako se okušao i u pisanju romana: Nakot (1994), Čovek koji je ubio Teslu (2010), Sva Teslina deca (2013) i Kada kažeš da sam tvoj (2017). Moglo bi se reći da Skrobonji podjednako dobro leži i pisanje priča i pisanje romana.
Roman Kada kažeš da sam tvoj zasigurno nije tipično Skrobonjino delo. Kao što je već napomenuto, autor je do sada pisao dela iz sfere horora i fantastike, a radnja ovog romana se dešava osamdesetih godina u zemlji koje više nema. Ako bismo onako na prvu loptu pokušali da stavimo ovaj roman u neki književni kalup onda bi možda najpribližnije mogao da se smesti u okrilje istoriografske metafikcije (postoje izvesni razlozi za to, ali o njima ću malo kasnije). Ali kao i uvek, ovakvo ukalupljivanje može samo da ošteti roman i njegovog pisca. Savremeni romani nikako ne mogu da se smeste u jednu književnu nišu jer bismo ih time samo ograničili.
Dakle, glavni junak (i „autor“) ovog romana je Lazar Petronijević Laki, mladić koji je odmah na početku romana obeležen trostrukim gubitkom – naime, on je izgubio tri oca – prvo oca nacije, zatim muzičku ikonu, a na kraju i vlastitog oca. Taj gubitak kao da je naznačio da će u nekom trenutku morati da mu se dogodi neka kompenzacija, da bi došao do nekakvog životnog ekvilibrijuma. Život u osamdesetim godinama je bio život u okrilju odlične muzike, a i Lakijeva poznanstva sa onima koji su, poput njega, potekli iz običnih beogradskih porodica pa kasnije postali rok zvezde, kao da su ga nesvesno usmeravali ka nekoj višoj svrsi. A ta viša svrha nije bila pravne prirode, bez obzira na to što je uspešno krčio svoj put kroz ispite na pravnom fakultetu. Muzika ga je pratila od samog početka, i to ne bilo kakva muzika, već kvalitetan, čistokrvni rok. Rok muzika je kolala Lakijevim venama i čekala da izbije napolje. Trebalo je da preko Ane i svoje probuđene seksualnosti dođe do Gabrijele koja će delovati poput varnice i u njemu pokrenuti talas koji će se tako lako i savršeno uklopiti u muzički novi talas koji je vladao YU muzičkom scenom. Kažu da najbolje pesme nastaju nakon bola i razočarenja, a tako je bilo i sa Lakijem – pesma Kraj je postala refleksija njegovog unutrašnjeg vulkana. Kraj predstavlja početak nove muzičke karijere i novog benda nazvanog Kalkuta.
Pred Lakijem će biti mnogo velikih izazova – blokada u kreativnom procesu, opojna sredstva, seksualne avanture, ponovo slomljeno srce, opasnost od raspada benda zbog vlastite gluposti,... A isto tako biće i onih momenata zbog kojih se vredelo upustiti u vode rokenrola. A onda odjednom, baš kao što se iz pepela njegovog srca uzdigla njegova karijera, tako će se sve iznenada obrušiti na njega. Osamdesete su se prikradale svom kraju, a isto tako su i njegova muzička karijera, bend koji je stvorio ali i cela zemlja išli ka svom sigurnom završetku.
Skrobonja je ispleo ovu svoju priču u svetu koji je čitaocima veoma poznat. Zajedno sa Lakijem, na stranicama ovog romana pojavljuju se i osobe koje smo nekada pratili na malim ekranima (ili oni koji su bili srećniji – na koncertima), ali i osobe koje i danas „poznajemo“. I sam autor je jedan od likova, i pojavljuje se ne samo kao urednik Lakijevih sećanja na „zlatne“ godine prošlog veka, već i kao jedan od Lakijevih prijatelja iz školske klupe. Laki i njegova grupa su (nažalost) plodovi autorove mašte, ali zahvaljujući okruženju i vremenu kroz koje je sam autor prošao, i zahvaljujući stvarnim ljudima koji se spominju u romanu, Skrobonja je postigao neverovatnu autentičnost tako da čitaoci konstantno imaju želju da odu na youtube i pronađu Kalkutin muzički opus. Dakle, smeštanje radnje u realne, istorijske okvire, zajedno sa ljudima koji su stvarno postojali (ili još uvek postoje), i eksperimentisanje sa samom formom fikcije (napomena i pogovor priređivača, kao i mnogobrojne fusnote kojima se autor poziva na činjenice i pruža izvestan stepen verodostojnosti romana) čine to da se ovaj roman može smatrati istoriografskom metafikcijom.
U ovom romanu se u velikoj meri pojavilo i nešto čega do sada nije u tolikoj meri bilo u žanrovskim delima koje je Skrobonja do sada napisao: neverovatno jak emotivni naboj koji je toliko živopisan da bukvalno izbija iz celog romana. Skrobonja je stvorio pravu životnu priču u koju se konstantno upliću i Eros i Tanatos, a kadgod se oni upletu, rezultat mora biti eksplozivan... Ima tu i lične nostalgije za vremenom koga više nema i za državom koje više nema, ali prevagu nad svim ovim ima nostalgija za muzikom koja je ostavila trag na tolike ljude i čežnja za onim ljudima kojih više nema. Neko je jednom rekao kako je pakao odsustvo ljudi za kojima čezneš... Izgleda kao da je ovaj roman Skrobonjin epitaf onima sa kojima i uz koje je odrastao, a koje je usput pogubio u oluji života. Otuda i tolika emotivnost i tolika životnost romana.
Pre nekih nedelju dana sam bio na promociji romana, koja je bila priređena u Somboru. Interesantno je bilo čuti samog autora kako priča o sebi, o romanu, o muzici, o ljudima koji se spominju u samom romanu. Isto tako je bilo interesantno primetiti sa kolikim elanom i uživanjem Skrobonja priča o svemu tome, o tom vremenu kojeg više nema. U momentu kada smo mi, publika, imali šansu da pitamo autora nešto, mene je kopkala jedna stvar... Postavio sam, kao što sam tada i rekao, prilično klišeizirano pitanje – A šta dalje? Žanrovska književnost ili nešto nalik ovom romanu? Autor se osmehnuo i dao filozofski odgovor – da će biti i jednog i drugog. Razlog za moje pitanje jeste onaj drugi način na koji može da se čita ovo delo – podsvesno sam tražio od autora nagoveštaj da je ovo delo ujedno i žanrovski iskorak u alternativni svet u kome je Laki Skrobonjin alter ego, a ceo roman simulakrum jedne od mogućih stvarnosti koje su se mogle desiti da se autor odlučio za muzičku karijeru. Razloga za ovakvo čitanje romana ima mnogo – pošto Laki i sam Skrobonja dele mnogo toga zajedničkog. Poznata je Skrobonjina sklonost ka muzici i Bitlsima (The Rubber Soul Project) i iako je na promociji prokomentarisao nešto u smislu kako mu glas i nije neki, kada je priključio svoj glas u jednoj od pesama koje su služile kao muzička pauza u toku promocije romana, moglo se primetiti da on nesumnjivo ima dara za muziku. Dakle, Skrobonja nije postao rok senzacija osamdesetih, ali se čini kako je putem ovog romana istražio mogućnost – da li i koliko bi mu život bio drugačiji da je napravio malo drugačije korake u svom životu. Čitan u ovakvom ključu, roman postaje misaoni eksperiment, koji je autor namenio prvenstveno samom sebi, a posvetio onim stvarima i ljudima koji ne prestaju da mu nedostaju.
U kakvom god ključu da se čita, roman Kada kažeš da sam tvoj je izuzetan. On predstavlja svedočenje o jednoj eri koja je ostavila traga na mnogima ali je ujedno i pravo malo intimno delo – Skrobonjin razgovor sa samim sobom i prava je sreća što je autor odlučio da to podeli sa svojim čitaocima!
Kristijan Vekonj