Proslavio se istorijskim romanom „
Katedrala na moru“, napisanom kao omaž ljudima koji su učestvovali u pedeset četiri godine dugoj gradnji jedne od najlepših ikada sagrađenih crkava. Roman je postigao neočekivan uspeh, višestruko je nagrađen i objavljen u četrdeset zemalja. Ogroman uspeh postigle su i njegove knjige „
Fatimina ruka“, „
Naslednici zemlje“, „
Bosonoga kraljica“.
Pre tri godine Falkones je na poziv srpskog izdavača Lagune gostovao na Sajmu knjiga u Beogradu, a na početku ekskluzivnog razgovora za „Novosti“, kaže da bi nakon pandemije rado došao ponovo u Srbiju. Dok se to ne dogodi, čitaoci mogu da se "druže" sa njegovim najnovijim romanom „
Slikar duša“, koji je upravo objavljen kod nas. Snažna priča o ljubavi, strasti prema umetnosti, socijalnim previranjima i osveti, istovremeno je i raskošan portret Barselone uoči modernizma.
„Kroz likove sam želeo da predstavim dihotomiju sličnu onoj koju je iskusilo društvo: Dalmau, umetnik koji nas vodi i pokazuje nam svet kreativne eksplozije modernizma, njegovih boja, oblika, njegov smisao, a pored njega njegova devojka, Ema, posvećena društvenoj borbi, pobunjenička i revolucionarna aktivistkinja“, kaže Falkones.
Radnja romana „Slikar duša“ smeštena je u Barselonu početkom 20. veka. Šta vas je privuklo ovoj istorijskoj epohi?
Tokom čitavog ovog perioda razvija se modernizam kakav poznajemo danas, jedan umetnički pokret, u ovom slučaju arhitektonski, koji je promovisao Barselonu na svetsku scenu, ali uz tu veličanstvenost, bogatstvo privilegovane društvene klase, uz nadmetanja bogatih u izgradnji čudesnih zgrada stoji izmučeno društvo, radnička klasa zakopana u bedi, sa oko deset hiljada dece koja živi na ulicama. To je situacija koja je obeležila jedan od najvećih društvenih kontrasta savremenog doba. Društvo u kojem su radnici počeli da postaju svesni svoje uloge u politici i sudbini svoje zemlje i koje se završilo revolucijom; Tragičnom nedeljom, u kojoj je gorela Barselona. Taj sukob je prikladan za pozadinu romana o ljudskim strastima.
Po čemu je slikar Dalmau Sala toliko poseban?
Odlikuje ga osetljivost. Reč je o osobi koja ima dar za slikanje, poseban osećaj da uhvati suštinu stvari i zabeleži ih na slici... On počinje da radi kao keramičar, što omogućava pristup različitim modernističkim delima dok on radi na njima. Na taj način može da se prepliće njegov privatan život i peripetije sa izgradnjom modernizma. Takođe ga odlikuje strast prema socijalnoj pravdi, kakva je postojala kod većine radničke klase.
Tu strast u sebi nosi i njegova devojka Ema...
Ema je devojka posvećena društvenoj borbi, pobunjenička i revolucionarna aktivistkinja koja igra važnu ulogu u vremenu kada su žene predvodile proteste. One su išle i korak dalje i vodile decu kako bi zaštitile muškarce, radnike. Žene poput Eme su predvodile društvenu revoluciju i igrale su bitnu ulogu u borbi za radnička prava, i kao takav borac, dosledna svojim idejama, ona ima posebno mesto među mojim likovima.
Koje je bilo najzanimljivije istraživanje koje ste sproveli za ovu knjigu?
Prvo želim da naglasim da ne istražujem; ja proučavam ono što drugi zapravo istražuju, oni su pravi poznavaoci različitih tema. U svim svojim knjigama sam otkrivao izuzetno zanimljive detalje; u ovoj bih istakao početak političke borbe radničke klase i nerede i požare u Barseloni tokom Tragične nedelje, jer verujem da o tim tužnim događajima treba još mnogo toga da se otkrije.
Da li je u to doba katolička crkva bila na strani radnika? A kako su se radnici odnosili prema Crkvi?
Evo primera iz romana: „Otac Pedro je uručio Žuzefi karticu na čijoj prednjoj strani su bili napisani njeno ime i adresa, a na poleđini obaveze koje vlasnik kartice prihvata kako bi dobio pomoć. Žuzefa ih je pažljivo pročitala pre nego što je potpisala. 'Nemojte huliti na Boga i ne izazivajte sablazan.' U njoj odjeknuše uvrede koje su i Tomas i Monserat sipali protiv Crkve; i sama je psovala i nemilosrdno napadala lakoverne žene koje su se predavale popovima i sveštenicima, a i Ema ih je žestoko ružila celog svog života, sad s još više mržnje i gneva ako je to bilo moguće, nakon poniženja pretrpljenog u poslednjem susretu s don Manuelom. Njeni mrtvi će je uznemiravati jedino u noćima kad ne bude mogla da sklopi oka, ali kako će Ema reagovati na to što ona radi? Huliji je potrebna hrana, pronašla je opravdanje pre nego što je prešla na drugu obavezu napisanu na kartici.
'Nemojte odlaziti u kafane i kockarnice i na slična mesta.' Uzaludan zahtev: ona ne zalazi tamo. Na trećem mestu se ukazivalo na obavezu da se 'poštuju sveštenici i ostale vlasti', a naposletku: 'Ponašajte se kao častan čovek i hrišćanin.' Znajući da je otac Pedro posmatra, Žuzefa u sebi iščita ono što joj je nalikovalo na smrtnu presudu njenim idealima, njenoj borbi, svemu u šta je verovala skupa sa svojom porodicom.“
Samo ako prihvati te uslove, Žozefa je mogla da primi pomoć?!
To su bili uslovi koje je, u ranim godinama 20. veka, crkva Santa Ana u Barseloni nametnula kako bi siromašni mogli primati bonove za hranu koje je delila zajednica; jednostavan, mehanički prozelitizam, zasnovan na naivnosti da bi glad mogla stvoriti osećaj dužnosti u društvu u kojem su radnici nemilosrdno eksploatisani. Taj stav je doveo do antiklerikalnog političkog i društvenog pokreta i, na kraju, do Tragične nedelje, spaljivanjem više od osamdeset crkava.
Barselona o kojoj pišete se razlikuje od Barselone u kojoj živite?
Nažalost, vrlo su različite: trenutna Barselona je u složenom procesu unutar nacionalističkih i težnji za nezavisnošću. Modernistička Barselona s početka dvadesetog veka bila je izuzetno kreativan grad, nešto što ju je sve donedavno odlikovalo. Sada je kreativnost otišla negde drugde. Kreativnost je pokret otvorenosti prema svetu i u ovom trenutku pokušavamo da promovišemo svoju kulturu, svoje običaje... Modernizam je magičan, zasnovan na beskonačnoj kreativnosti i preplavljenošću slobodom. To je, nažalost, u suprotnosti sa endogamnim kulturnim pokretima, zatvorenim i politički dirigovanim kulturama.
Obično pisci napuste svoje dotadašnje zanimanje kada se proslave, vi se i dalje bavite advokaturom?
Sprovođenje zakona je pragmatično, književnost je kreativna, maštovita. Dva aspekta ljudi koje morate pokušati da pomirite, bar na neko vreme. Književnost je sposobna da u potpunosti ispuni profesionalni život, i možda je dobro što kako čovek stari, njeno postojanje i dalje može da ispunjava život bojama.
Da li vaša porodica podržava vašu spisateljsku karijeru?
Moja supruga iznad svega. Ona je bila moj najjači stub u mnogim teškim trenucima. Verujem da me podržavaju i moja deca.
U ova teška vremena pandemije virusa korona, šta radite da biste ostali pozitivni i normalni?
Malo toga. Pokušavam da pišem. Naše mogućnosti su ograničene i primorani smo na rutinu i očaj pred nesrećom koja nas okružuje. Veoma je teško pronaći optimizam, posebno s obzirom na nesposobnost i glupost onih koji nas vode.
Razgovarala: Dragana Matović
Izvor: Novosti