Dok se Srbija topila od vrućine prethodnog leta, eks novinar, pisac Branislav Janković, Nišlija i autor popularnih Laguninih naslova „O vukovima i senkama“ i „Suze Svetog Nikole“, promovisao je svoju treću knjigu „Vetrovi zla“. To je istorijski triler u kojem Jevrem Utvić, raspop i istražitelj, pokušava da pronađe ubicu Miloša Obrenovića i rasvetli intrige u koje su podjednako umešani masoni, srpska tajna policija, Karađorđevići. Knjiga je portret devetnaestovekovne Srbije kroz koju duvaju vetrovi zla sa sve četiri strane sveta. U takvoj Srbiji nema tajne koja će ostati sakrivena, duše kojoj neće biti suđeno, niti sigurnog mesta sa kojeg čovek ne može da bude uvučen u tragične događaje kao u vrtlog.
Kada se kaže „Niš“, na šta prvo pomislite?
Na dom. Na sklonište. Mesto kojem se mogu uvek vratiti. Na nešto što me voli. Ponekad o gradovima razmišljam kao o bićima. Ako upotrebim onu istrošenu floskulu o gradovima koji imaju dušu, onda moj grad ima dve. Čudan je Niš.
Da li većini novinara kola glavom ideja da napiše knjigu ili taj „poriv“ nema veze sa profesijom?
Ima više pisaca među pravnicima i lekarima nego novinarima. Kamo sreće da je poriv za pisanje istinski, imali bi bolju književnost. Ovako je to samo površnost na ivici šunda i imenom na koricama.
Kada je vama sinula ta ideja i kome ste je prvom izneli? Sećate li se njegove / njene reakcije?
Svoju prvu priču sam objavio sa šesnaest godina tako da nema reči o nekom otkrovenju, paljenju sijalice, eureka fazonu, pronalaženju sebe. Jednostavno, nekako je to pisanje raslo sa mnom. Jesmo li porasli? Pa, zreliji smo nego sa šesnaest. Jesam li nekome rekao da želim da postanem pisac? Nisam. Pitao sam sebe. Veoma sam se iznenadio.
Koga od umetnika i boraca za umetnost koji su rodom iz Niša posebno cenite?
Kada se pomene reč umetnik, većina ljudi pomisli na nekog dokonog, nekog ko živi u oblacima i tamo nešto piše, slika ili glumi. Kao na dete koje pokazuje talenat, pa ga pomilujemo po glavi i kažemo mu da ne pretera sa time jer od toga se ne živi i da kada se poigra, završi domaći. Zato neću da pominjem imena te dece koji nisu završili domaći već su nastavila da se igraju, na sablazan roditelja i učitelja, a na ponos ovog grada. A Niš ih je na svu sreću pun.
Koliko ste dugo pisali prvu knjigu „O vukovima i senkama“ i kako ste odabrali naslov?
„Vukove“ sam napisao u toku jedne zime. „Senke“ su došle same. Imena junaka odredila su naslov. Nomen est omen. Bila je to veoma hladna zima.
Iz koje se iskre raspalio plam za vašu treću knjigu „Vetrovi zla“?
Iz želje da na jedan nov način prikažem Srbiju u doba Obrenovića jer taj period smo nekako nezasluženo zapostavili, kao da taj masakr u noći 3. maja 1903. godine i dalje stoji nad našim glavama, pokazujući nam kakvi smo i šta smo uradili. Nismo mi? Nego ko? Vetrovi zla stalno duvaju ovim prostorima.
Od čijeg ste susreta sa knjigom „Vetrovi zla“ strepeli? Da li vam je žao što neko ne može da je pročita?
Postoji strepnja od toga šta će reći čitaoci, ali s obzirom na to kakve su kritike, ta strepnja je nestala. Da, žao mi je što je neće pročitati neko od Obrenovića i pozvati me na ručak ili podići tužbu.
Čini se da se vaše prve dve knjige sažimaju u trećoj. Uz istorijske tajne i ljubav, uz pitanja greha i iskupljenja, sada imamo i dah srpske ezoterije. Koliko vas je pisanje potaklo da sazrite i produbite umetničku hrabrost?
Što više pišete, postajete sve hrabriji, a od hrabrosti do gluposti samo je jedan korak, tako da se mora voditi računa o „produbljivanju“ koje može postati ponor koji ste sami stvorili. Ne mogu reći da se prve dve knjige sažimaju u trećoj, ali postoji prožimanje. I to je moj način da sačuvam svoj stil i čitaocima poklonim teme koje izazivaju pažnju. Kada pisac za sebe može da kaže da je postao zreo?
Ko je najviše „povukao“ od vaših bližnjih da bi vam ostalo vremena za pisanje?
Sva sreća što umem da se organizujem, te niko nije trpeo niti morao da „vuče“.
Imate li porodicu? Predstavite ih.
Moja supruga Aleksandra uvek priča kako ima tri sina. Mene, Luku i Kostu. Ona je diplomirani inženjer prehrambene tehnologije, Luka je student na Filozofskom fakultetu, odsek komunikologija, Kosta sedmenac i glavni za kompjutere u kući. Ja sam pisac, znači najgori od sve dece.
Gde izlazite u Nišu?
Nemam svoje posebno mesto u nekom od niških kafića ili kafana. Idem tamo odakle me pozovu prijatelji: Deksa, Pop, Žika, Maksa. Umetnici.
Pod pretpostavkom da se tako nešto može izmeriti, koliko ima istorijske istine u vašim knjigama? Šta smatrate dopustivom umetničkom slobodom kada preplićete fikciju sa činjenicama?
U istoriji ima onoliko istine koliko neko želi da veruje u nju. Svako ima svoje viđenje istorije i zavisno sa koje je strane te prošlosti on određuje svoju istinu. Nama piscima je dopušteno da se mešamo i prekrajamo je, te je umetnička sloboda zaista slobodna, uglavnom na sablažnjavanje istoričara. Mislite li da je Stari zavet u svemu tačan? Onda je i sve ono što sam ja napisao. Sve je stvar verovanja.
Povodom vaše druge knjige čarobnog naslova „Suze Svetog Nikole“, evo pitanja: koju slavu slavite? Šta u vašem privatnom životu znači Sveti Nikola?
Slavim Svetog arhanđela Mihaila, 21. novembra. A za Svetog Nikolu idem kod kuma na slavu. Naravno, postoji razlog zbog čega je Sveti Nikola u naslovu romana.
Zbog čega je Sveti Nikola u naslovu vašeg drugog romana?
Prešavši Prokletije, glavni lik Gmitar Milošević prvi put se susreće sa morem i saznavši da Sveti Nikola čuva ljude na moru, on svečano obećava da će ga slaviti. Vrativši se u svoje selo, posle godina lutanja, on moli sveca da mu pomogne da spasi njegovo mesto. I Sveti Nikola se odaziva...
Kada je Branislav Janković poslednji put zaplakao?
Ne smem da kažem jer onda bih morao da vam kažem i razlog. Smeh je za društvo, a plač za osamu.
Čemu se najviše smejete?
Ja se svemu smejem, pa me sve i boli, reče Vladislav Petković Dis. Ali smeh je najmoćnije oružje protiv straha, pa makar i sa kiselim izrazom lica.
Šta mislite o politici?
Svako iole normalan ne razmišlja o politici. Kao novinar imao sam priliku da sretnem sve naše političare i stvarno mi je drago što se više ne bavim novinarstvom. Sada se družim samo sa finim ljudima.
Promovisali ste vašu treću knjigu na Krfu. Kako je Krf natopljen srpskom suzom, da li ste „Vetrovima zla“ uspeli da je osušite?
Nikada srpska suza na Krfu neće biti osušena jer vetrovi zla nastavljaju da duvaju. Možemo li da se borimo protiv tako jakih orkana? Možemo. Ne smemo nikada da zaboravimo. I da izgradimo dobro sklonište. Poput ovog iz prvog pitanja.
Izvor: Ona
Autorka: Branislava Mićić