Intervju - Branislav Janković: Žene su čuvari budućnosti

„Kada je Branislav Janković oslikao lik Senke u romanu O vukovima i senkama (Laguna 2011), otvorio je pitanje hrabrosti žene, ratnika u konkretnim borbama, ali i ratnika u svakodnevici. Senka je postala simbol uloge žene u vremenu. Ona pristaje da demonstrira i dokaže svoju snagu u muškom svetu. Na momente njena ličnost borca i ličnost žene dolaze u sukob, razoružavajući je ponekad, kada mora da bira između borbe i iskonske žene u sebi. Ona je zapravo predstavnica sestrinstva, širokog, sveobuhvatnog, današnjih žena, koje se svakodnevno uporno i smelo bore.”
(Iz prikaza knjige O vukovima i senkama, dr Ružica Jovanović)

Kako vi, kao pisac, doživljavate žene i kako oblikujete njihove likove?

- Pisac može da ih izmašta i napravi malu grešku, ili da piše oslanjajući se na svoja iskustva sa njima i tek tada napravi haos misleći kako ih poznaje. U svakom slučaju, od toga mu i zavisi uspeh kod čitateljki, jer one su te koje donose nepogrešive sudove. I u životu i u književnosti. Grešili ili ne, mislim da je iskustvo najbitniji deo svakog pisanja. Kako neko nekad reče - bolje je da živim, pa da pišem, nego da pišem, pa da živim. Tu je i razlika između dobre i loše književnosti. Naši odnosi sa majkom, dečije svađe sa sestrom, prve simpatije, poveravanje najboljim drugaricama koje su tajno zaljubljene u nas ili mi u njih, veze, brakovi, fatalne ljubavi, slomljena srca, naša ili tuđa, sve to ostavlja trag na duši pisca. Melem ili ožiljak, otvorenu ranu ili med. I to su stvari iz kojih pisac stvara svoje ženske likove. Vesele, tužne, dobre ili loše. Možemo samo da se nadamo da će nam one, ako budemo imali sreće, pokazati tek poneki deo svoje duše. Upravo te deliće sam pokušao da prenesem kroz brojne junakinje moje dve knjige. I izgleda da sam imao sreće. Valjda sam živeo pre nego što sam počeo da pišem.

Da li je tačno da Vaše romane više čitaju žene nego muškarci ?

- Zar to nije fascinantno?! Da moj istorijsko-religiozni triler O vukovima i senkama i tešku dramu sa elementima fantastike i foklora Suze Svetog Nikole više čitaju žene nego muškarci. Da praktično dve „muške” knjige postanu teme o kojima se više priča među ženskom čitalačkom publikom. Mislim da je to baš zbog ženskih likova u tim romanima. Princeze, veštice, boginje, seljanke, profesorke, jednom rečju junakinje u pravom smislu te reči. Sve one imaju svoj jasno oblikovan karakter, ulogu i sudbinu. Prokletstvo ili srećnu zvezdu. One su grešne, one su svetice, one traže pomilovanje ili se bore za ono u šta veruju, one mrze ili vole. Rađaju i ubijaju. One su čuvari porodice i tradicije. One su čuvari budućnosti. Nisam ja ništa izmislio, samo sam posmatrao žene oko sebe. Ima mnogo hrabrih žena oko nas, samo mi muškarci, u svojoj sujeti i lažnom osećaju snage, ne umemo to uvek da vidimo. I zato ima mnogo više žena među mojim čitaocima. Jer su se našle u tim knjigama.

U vašim romanima prisutni su motivi stare srpske mitologije i magijski elementi. Gde ste nalazili građu?

- Ovo je zemlja prepuna rituala, legendi i mitova. Vetrometina na kojoj su se sudarale junačke pesme i bapske priče. Nekoliko istorija i ko zna koliko bogova. Ovde nije teško naći građu i inspiraciju za teme poput mojih; uđite u prvo selo. Pagansko i hrišćansko se prožimaju, upotpunjuju. Praznine, u odsustvu naučne, upotpunjuje narodska logika. Ljudi se u dodiru sa samim zlom i neposrednom smrću, snalaze kako znaju i umeju, ne očekujući pomoć ni od Boga ni od svetaca. Iako su po fascinaciji i žanru moji romani prepuni mistike i fantazma, u svojoj dubini su sačuvali segmente realnosti u onoj količini dovoljnoj da teg ne pretegne ni na jednu stranu. Pokušao sam da na svoj način otkrijem vezu između kolektivno nesvesnog ili podsvesnog i pojave zla na svetu. Po rečima Karla Abrahama, mit je za kolektiv isto što i san za pojedinca. Drugim rečima, da bismo pravilno razumeli sebe moramo da posmatramo i svoje snove, a kolektivni snovi nekog naroda pretočeni su u njegove mitove. Stideli se ili ponosili njima, svejedno.

Da li smatrate da i danas ezoterija privlači pažnju i u kojoj meri je ima u našem narodu?

- Priznali mi to ili ne, prihvatili ili negirali, mistično i ezoterijsko vidno su prisutni i u savremenom društvu. Magijski rituali se izvode u svim delovima Srbije i ljudi snažno veruju u to. U svakom segmentu naših života prisutna je magija. Mi sve to nazivamo običajima, od gledanja u šolju kao želje da se vidi budućnost, preko vezivanja crvenog konca bebi oko ruke protiv zlih sila, pa do stavljanja peškira preko ogledala u kući gde je neko preminuo jer duša i dalje luta. Ali sve je to magija. Amajlije, biljke i čarobne vodice, možete naći u svakoj kući. Žene jesu tome sklonije i kod njih je jače interesovanje za mistično i magijsko. Kao građa u književnosti i te kako je primamljivo i provokativno. Naravno da sam u ovu avanturu korišćenja srpskih mitoloških i magijskih pojmova ušao posve opremljen i snabdeven bezbrojnim izvorima jedinstvenog leksičkog i semantičkog nasleđa našeg naroda.

Jeste li imali nekih nedoumica pišući ovako kompleksan roman, kao što su Suze Svetog Nikole?

- Nedoumica, sumnja, nerviranje, sati preispitivanja i sebe i svog rada, brisanje već gotovih priča, ostavljanje pisanja na nekoliko nedelja, meseci, strepnja od pitanja tipa: „ko će, aman, ovo da čita”, mučna je strana umetničkog stvaranja svakog pisca. Mislim da bez sumnje i preispitivanja ne postoji kvalitet. Knjige su kao naša deca - onako kako ih vaspitamo tako će nas predstaviti. Na ponos ili bruku roditelja. Zato moramo mnogo da se trudimo da u to što radimo unesemo sve svoje znanje i ljubav. I da uvek tragamo za dobrom rečenicom, opisom, zapletom. Za boljim piscem u sebi. Uvek mislim da mogu bolje, pa pokušavam da izvučem maksimum stalno nešto pretrešući, menjajući, dopisujući, oduzimajući, ali dođe trenutak kada svoje delo moram da pustim da započne svoj samostalni život; kraće rečeno kada moram da ga predam uredniku. I dalje sam prepun nedoumica. Baš se ovih dana pitam, pišući svoj treći roman, ko će da čita knjigu o cirkusu u kojem rade anđeli koji su sve samo ne bezgrešni. Ali ne brinem mnogo, to sam se pitao i prilikom stvaranja prve dve knjige, pa su našle svoj put do čitalaca. Kada budem prestao da sumnjam znači da bi trebalo da prestanem i sa pisanjem.

Suze Svetog Nikole, doživele su veliki uspeh. Celo delo prožima jaka emocija, uznemirujuća i katkad potresna.

- Suze Svetog Nikole je knjiga o nama, našem mentalitetu, slika onakvih kakvi jesmo, bez ulepšavanja ili ruženja. To je roman o zločinu i kazni, o strastima i pokajanju, o hrabrosti i kukavičluku, o grehu i oprostu. Volim da ga nazovem ogledalom u kome svako može da vidi šta je dobro ili loše učinio. Sliku svojih dela i nedela. Iako na prvi pogled roman deluje mračno i mistično, Suze Svetog Nikole je, u stvari, optimistična priča koja bi mogla da se opiše scenom mrklog mraka koji se pred našim očima razdanjuje. Stalno dobijam poruke od čitalaca da su preplakali celu knjigu. Ovaj roman ima katarzično dejstvo na čitaoce i to čišćenje se odvija na više nivoa: mentalnom, emotivnom i duhovnom. Svesno sam kreirao baš takvo delo jer njegova aktulenost nikada neće biti dovedena u pitanje. Potreba za umivanjem duha i duše je iskonska i trajaće dok traje čovečanstvo.

Može li se od Vas očekivati ljubavni roman?

- Oba moja romana su ljubavna. Samo se ne razmeću ljubavlju i ne ističu je u prvi plan. Prikrivena je i tek se naslućuje. Ali je jaka i ne zaboravlja se. Ima svoje uporišta u ćutanju i pogledu, u laganom dodiru i obećanju. Kao i u svakodnevnom životu. Ne moramo nekom reći volim te, da bi taj neko znao da ga volimo. Postoji toliko mnogo načina da pokažemo ljubav. Klasičan ljubavni roman? Nema šanse. Žene to rade bolje.

Kako Vas žene doživljavaju kada pročitaju Vaše romane?

- Što je ovo neki fin i osećajan muškarac. (Smeh)

A šta Vi kažete?

- Nikad ne protivurečim ženama.

Autor: Marija Miletić
Izvor: Magazin Ona