Književnik Goran Milašinović je nakon do sada osam objavljenih romana u protekle dve decenije, zbirke pesama i zbirke priča, ovih dana ponovo aktuelan romanom „Slučaj Vinča“ u kome govori o istinitom događaju, akcidentu u Institutu „Vinča“ iz 1958.godine o kome se i danas u javnosti malo zna, kada je petoro naučnika bilo ozračeno i lečeno u Parizu u bolnici „Kiri“. Igrom slučaja, objavljivanje romana „Slučaja Vinča“ u izdanju Lagune poklopilo se sa nedavnim požarom na deponiji u Institutu „Vinča“. O „Vinči“, nuklearnom programu, nuklearnom otpadu ali i stanju u srpskoj književnosti danas u intervjuu za Aferu govori pisac i lekar-kardiohirurg, dr Goran Milašinović.
Otkuda Vinča kao inspiracija za vaš novi roman?
Ovom temom se bavim literarno poslednjih osam godina. Reč je o prvoj humanoj transplantaciji koštane srži u svetu koja je izvršena u Parizu kod naših pet ozračenih naučnika iz Instituta u Vinči 1958. a drugo, tranasplantacija je bila omogućena zahvaljujući francuskim građanima koji su bili dobrovoljni davaoci. Prvo je deo istorije medicine, što me je manje zanimalo, a drugo nesvakidašnji i neobični čin humanosti, što me je zanimalo mnogo više. Naime, budući da je bilo prvi put u svetu, francuski lekari Žame i Mate upozorili su potencijalne dobrovoljne donore da ne mogu garantovati za njihove živote kada im bude izvađena velika količina koštane srži, neophodna za uspešnu transplantaciju, ali pet, po svemu običnih ljudi, je, ipak, pristalo. Pokušao sam da zamislim psihologije i životne okolnosti koje su dovele te Parižane da rizikuju svoje živote radi spasa Jugoslovena.
Koliko običan građanin danas zna o Vinči kao nuklearnom institutu u Srbiji?
Pretpostavljam, kroz prizmu opasnosti od nuklearnog zračenja. Malo se zna o samom događaju iz 1958, osim kao površna informacija. U tome ima udeo i zavet ćutanja koji su transplantirani Vinčanski naučnici preduzeli nakon povratka iz bolnice „Kiri“ u Parizu. Istina je da je Institut u Vinči bio naučni centar sa uranijumskim reaktorima (dva) svetskog glasa sve do akcidenta, a da je posle njega to bio u znatno manjoj meri. Danas je tamo aktivan još samo ciklotron koji proizvodi radiofarmake za potrebe savremene medicinske dijagnostike. Uranijuma odavno nema. Čak je i istrošeno nuklearno gorivo prevezeno pre desetak godina u Rusiju zbog straha (pre svega, Zapada) od krađe i upotrebe tog materijala za „prljave“ nuklearne bombe u svrhu terorizma.
U predstavljanju romana „Slučaj Vinča“ kaže se da je Vinča „srpski Černobilj“. Da li je takvo poređenje preterano?
Jeste, ali to ide na dušu urednika. Zračenje gama-zracima i neutronima koje se dogodilo na eksperimentanom (naučnom) nuklearnom reaktoru tog 15. oktobra 1958, ugrozilo je samo naučnike. Okolina Instituta ostala je neozračena. Od njih pet, jedan je preminuo, ostali su preživeli transplantaciju koštane srži. Takođe, dugo pominjana ljudska greška, koja je bila presudna u slučaju Černobilja (kao i u svim drugim velikim nuklearnim katastrofama), iako pretpostavljena, u „Vinči“ nije postojala; reč je bila o namernoj ideji naučnika-osnivača da reaktor bude neobložen i bez zaštite, kako bi se povećala preciznost naučnih merenja. Ozračeni iz „Vinče“ bili su žrtve nauke, a ne žrtve ljudske greške. Međutim, i spaseni su zahvaljujući nauci, ali medicinskoj, i to pionirskoj.
Požar na deponiji u Vinči nedavno uplašio je srpsku javnost. Koliko je jedan takav akcident opasan?
To nema veze sa onim što se dogodilo u Vinči 1958. ali ima veze sa zaštitom prirode o kojoj već jednom moramo da mislimo odgovornije i trezvenije nego do sada. Iako, najveći zagađivači se nalaze daleko od naše polurazvijene i poluindustrijske zemlje. Pre svega, preko okeana. I na drugim mestima gde je hiper-razvijena vojna industrija, jer najveći zagađivač prirode je vojna industrija. S tim u vezi, ne čudi što je pokret „Zelenih“ tako nevidljiv u našoj političkoj realnosti. A zašto to tamo ne zanima vladu i vlast, razlog je korporativni i preduzetnički biznis, kao i politika. Njima je to važnije od zagađenja planete. Što ne znači da mi ne treba da se pozabavimo našim delom „opasne kante za đubre“.
Da li je Srbija zaista poslednjih godina pa i decenija bila „poligon za skladištenje nuklearnog otpada iz cele Evrope“ kako se to u nekim medijima moglo pročitati?
Druge geografije treba da brinu više jer je skladištenje nedozvoljenog nuklearnog otpada jako unosan biznis. Mislim da mi do toga još nismo došli. Što ne znači da nećemo. Prema onome kako su se do sada ponašali, naši novi preduzetnici nemaju više obzira prema čoveku i okolini od onih u kapitalističkim zemljama. Opet, reč je o profitu. Kada stanemo na put beskrupuloznom zgrtanju i bogaćenju i „hladnim ratovima“, planeta će biti sigurnija za buduće generacije. Ali to je za sada u sferi utopije.
Vaša zbirka priča “Lekari” takođe je bila veoma zapažena. Kakvo je iskustvo bilo pisati o „belim mantilima“?
Nisam imao nameru da pišem o lekarima, ali problem je što njih najbolje poznajem. Želeo sam da napišem knjigu o onome što svi kao ljudi najčešće sakrivamo, o pohlepi, sklonosti prečicama, strahovima, licemerstvu, lažima i predrasudama, ukratko o sadržaju Pandorine kutije u naše vreme. Mislim da o vrlinama i ne treba pisati, po meni, dobrota i plemenitost se podrazumevaju. Ianako se hvališemo preko svake mere, pogotovo, lekari. Možda je izbor lekarske profesije poslužio kao dobar kontrast, budući da o toj profesiji imamo uglavnom “hipokratska” očekivanja.
Da li je velika neprevda što kada se u Srbiji pomenu lekari prvo pomisli na mito i korupciju pa tek onda na spasavanje ljudskih života?
Budući da su bolest i realni strah od smrti najveći individulani hendikep, očekivanja su od medicinara prenapregnuta te su česta pucanja na relaciji lekar-pacijent. Od medicinara se očekuje da budu sa jedne strane misionari, sveštenici medicine, a sa druge, čudotvorci. Na žalost, oboje je nemoguće. Medicina može onoliko koliko može medicinska nauka, a to je bilo limitirano u svim epohama i vremenima, pa tako i danas. Uz to, lekari su ljudi, zar ne!? Imaju i mane. I treće, empatija prema drugom čoveku u nevolji ne može da se nauči na fakultetu, reč je o urođenoj osobini.
Kako vidite srpsku književnu scenu danas?
Prilično je konfuzna i zagađena brojnim animozitetima. Nekoliko malih i međusobno posvađanih „jako zainteresovanih“ skupina pisaca i izdavača (najmanje četiri do pet) koje se bore za što veći uticaj za pare kod države ili raznih „nevladinih“ organizacija, kao i za prostor u javnosti i medijima. Oni neprincipijelno glorifikuju sebe i „svoje pisce“, a napadaju, onemogućuju i minimalizuju one koji su i „tuđeg“ tabora. Postoje i uspešni individualni i nezavisni preduzetnici koji knjigu razumeju kao robu, ali ne više od jedan ili dva. Njihov „Damoklov mač“ je što knjiga ne bi trebalo da bude roba, kao pasta za zube. To jest, da kvalitet bude podređen većoj merkantilnoj vrednosti (bolja je ona koja se bolje prodaje). Tužna priča je što, ipak, svi tavore jako blizu dna egzistencije. Drugim rečima, ima pametnijih biznisa, čak i u Srbiji. Ovo kod nas uklapa se u opšti trend devalvacije literature i krize čitanja jer nije ni u svetu bolje. Skoro sam video natpis na nekoj knjižari u Italiji (čuveni izdavač i lanac knjižara „Mondadori“): kupovinom jedne knjige, dobijate još jednu besplatno. To je do čega dođe kad se knjiga vidi samo kao roba. Ono što je unutar korica gubi svaki značaj, knjiga postaje komad nečega i tako se i tretira. Poruka za čitaoca je jasna: sve su knjige, dakle, iste. Razlikuje ih samo ekonomska efikasnost. Ovo je strašan sunovrat za buduće generacije – iz čega će da uče o svetu i životu, ako ne iz knjiga! Mislim da je kriva i sama literatura kao takva jer danas nije u stanju da ponudi odgovore za stvarni život. Postmoderna i dekonstrukcija su bez sumnje tome krivi u značajnoj meri jer su kriptogeni u odnosu na život drugog, kao i sveta spolja, izvan mene. Možda je došlo vreme za neki novi realizam, poput, Đonatana Frenzena ili društveno angažovanijeg pisanja, poput Mišela Uelbeka. Naša literatura je još uvek kopija kopije zapadnih trendova od pre dvadeset i trideset godina. U velikoj meri tome su krivi i književni teoretičari i nagrade.
Koju tematiku možemo očekivati od vas u narednom periodu?
Ne znam. Nemam pritisak. Čitam i čekam. Izbor teme je ozbiljno pitanje. Podrazmeva da ono što se tebi čini da je važno misliš da je važno i drugima.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: nedeljnikafera.net