Fredrik Bakman, bloger i kolumnista je autor bestselera „
Moja baka vam se izvinjava“ i „
Čovek po imenu Uve“. Oba romana su bila na prvom mestu liste najprodavanijih knjiga u Švedskoj, odakle autor potiče, a objavljena su i širom sveta na više od 35 jezika.
Oba vaša romana „Čovek po imenu Uve“ i „Moja baka vam se izvinjava“ karakteristična su po kompleksnim junacima koje krase skrivene dubine. Koji lik vam je najdraži i zašto (bilo da ste ih već stvorili ili radite na njemu)?
Mislim da sam uvek najviše voleo one likove o kojima trenutno pišem. Mislim da tako mora da bude, to je pomalo kao veza, morate biti zaljubljeni u osobu sa kojom ste sada. Možete biti prijatelji sa starim likovima, ali svoje vreme i pažnju morate posvetiti onome sa kim ste trenutno. Da budem iskren, mislim da moja osećanja prema likovima idu toliko daleko da skoro da zaboravim junake iz mojih starih knjiga jer sam se potpuno uneo u sadašnjost. Ponekad me ljudi pitaju o nekim detaljima iz ranijih knjiga i jedino što mogu da odgovorim je: „Ne sećam se, moraću ponovo da pročitam ono što sam napisao“. To ne znači da mi nije stalo do starih likova, naprotiv, stalo mi je, ali me novi junaci potpuno obuzmu. Moje misli, moja osećanja, moja sećanja i moje planove. Kad god pišem knjigu, dajem apsolutno sve od sebe, a likovi za mene postaju stvarni. Takvo je moje iskustvo. Doživljavam ih kao stvarna ljudska bića, i onda počnem da posmatram i reagujem na svoje knjige kao na dokumentarce. Kao da sam intervjuisao stvarnu osobu, napisao knjigu o tome, a ta osoba je nakon toga nastavila svoj život i bavi se drugim stvarima i postoji nezavisno od mene. Ima li to smisla?
Na početku priče, Elza ima dva superheroja – svoju baku i Harija Potera, mada će ih do kraja priče biti i više. Ko su bili vaši superheroji kada ste bili mlađi, bez obzira na to da li su književni ili ne?
Ja sam voleo sport. Za mene je to bio najveći kobajagi univerzum. Smatram da sport pruža istu vrstu bega kao i književnost ili flmovi i stripovi: zakoračite u svet u kome je sve izmišljeno, a vi se pretvarate da je stvarno. Pretvaramo se da je važno. Mi u to unosimo stvarne emocije. I onog trenutka kada odlučimo da to više ne želimo, sve se raspada. „Ratovi zvezda“ i „Gospodar prstenova“ ne bi postojali bez publike, a isto je i sa fudbalom. Sve je to pretvaranje, i duboko u sebi mi to znamo, ali nam je to, kao ljudskim bićima potrebno. Kada govorimo o psihološkom modelu kakav je „Masloova hijerarhija potreba“, gde su ljudske potrebe, poput hrane/smeštaja/prijateljstva piramidalno prikazane, uvek mi je bilo čudno što nigde nije navedena „mašta“. Svaka osoba koju sam upoznao u životu je u svojoj glavi imala nešto u potpunosti izmaštano što joj je bilo od životne važnosti. To mogu biti filmovi ili knjige ili sport ili muzika – bilo šta. Ne znam da li sam time odgovoro na vaše pitanje. Ako nisam, onda je moj odgovor Astrid Lindgren. Ona je moja apsolutno omiljena spisateljica. Ukoliko je ne volite, vi i ja nemamo baš ništa zajedničko.
Jedan od omiljenih likova u ovom romanu mi je biskvitima opsednut Drugar. Ja već imam u glavi nekakvu predstavu o njemu, ali vas molim da zadovoljite moju radoznalost i objasnite mi na koju to vrstu psa on najviše liči? (Osim ako stvarno nije čudovište!)
Pa, on jeste čudovište. Čudovišta izgledaju tako kako izgledaju. Kao čudovišta. To je kao da me pitate „kako izgleda konj?“ To nije mršavi nosorog ili ogroman majmun ili dlakava zmija. To je prosto... konj.
I želeo sam da ga napišem tako da svaki čitalac može sam da ga zamisli. Želeo sam da nateram ljude da upotrebe maštu. To mi se naravno obilo o glavu, jer sam do sada, živa istina, dobio preko trideset različitih mejlova od ljudi iz barem šest zemalja, koji su mi pisali da „psi ne smeju da jedu čokoladu, jer će umreti!!!“. Ja im odgovorim: „Pa, to i nije pas“. A oni meni na to odgovore: „psi ne smeju da jedu čokoladu, moronu!!!“. A ja im odgovorim: „Pa, to je čudovište, nije pas“. A oni će meni: „ne znaš ništa o psima, psi su alergi...“ A ja odgovorim: „To nije prokleti pas!!! To je prokleto čudovište!!!“
Elzina baka je odgovorna za najstrašnije bajke i postojanje mnogih kraljevstava. Da li su bajke vama kao odrasloj osobi još uvek nešto posebno?
Smatram da svaka odrasla osoba koja u srcu nema mesta za bajke, treba da potraži pomoć.
Da li trenutno radite na nečem novom i možete li nam reći nešto o tome?
Pišem novu knjigu koja je mnogo ozbiljnija od prethodnih, tako bar smatraju oni koji su je pročitali. Manje šala, više priče i možda je malo mračnija. Drugačija je. Možda će je svi mrzeti, ne znam. Ali to je nešto što sam u ovom trenutku želeo da pišem, i smatrao sam da treba da iskoristim priliku sada kad izdavači žele da objavljuju moje knjige. Jer će se sve to promeniti onog trenutka kad shvate da ja zapravo nemam pojma šta radim.
A sada, nekoliko kratkih pitanja!
Elektronska knjiga ili prava knjiga?
Svejedno. Čitam mnogo štampanih knjiga, a čitam i mnogo ovih drugih na telefonu. Imam dvoje dece, nemam taj luksuz izbora kako ću da čitam. Ako mogu da čitam, čitam bilo šta. A „prava“ knjiga? Šta to uopšte znači? „Vi čitate ili ne čitate. Tu nema pokušavanja.“ Što bi Joda rekao.
Serijali ili romani bez nastavaka?
Ja sam na serijale uvek gledao kao na veoma dugačke romane bez nastavaka. Podeljene na manje komade. Prema tome... i jedno i drugo?
Fikcija ili esejistika?
Fikcija. To je bar lako. Dovoljno je stvarnosti u stvarnosti.
Kupovina preko interneta ili lov po knjižari?
Lov po knjižari.
Graničnici za knjige ili zavrtanje stranica?
Zavrtanje stranica.
Izvor: bibliobeth.com
Foto: Linnéa Jonasson Bernholm